Танасковић: Папа Фрања није ни исламофил ни исламофоб већ – језиута

0

Пише: Дарко ТАНАСКОВИЋ

НЕДАВНА посета папе Фрање Уједињеним Арапским Емиратима, као прва коју је један поглавар Римокатоличке цркве учинио некој земљи на Арабијском полуострву, очекивано је на глобалном плану привукла велику медијску и јавну пажњу, изазваши различите, делом опречне одјеке.

У складу са све распрострањенијим маниром пренаглашавања значаја догађаја о којима извештавају, како би и њихов новинарски удео добио на значају, површнији коментатори одмах су је прогласили историјском. Срећом, било је и промишљенијих и уравнотеженијих реаговања, међу која, поготово у смислу сагледавања светских процеса у контексту прилика на бившем југословенском простору, свакако треба убројити оглашавање Срђе Трифковића ( „Све о Српској“, 10.02. и „Chronicles Magazine“, 20.02.2018).

Суверени познавалац кретања у међународним односима и улоге ислама у друштву и у политици,  Трифковић, као и обично, обавештено, реалистично и луцидно разматра суштину и домашаје Папиног излета у Арабију, разложно закључујући да ова посета „није уистину историјска, како су нас убеђивали западни медији и њихови београдски корифеји, јер се ништа битно неће променити“, као и да је „она пре свега тријумф шеика ел-Тајеба и његових истомишљеника, поборника исламског статус-кво који не обећава ништа добро ни преосталим хришћанима у исламском свету ни неверницима у целини“.

Са овом оценом тешко је не сложити се, иако је говорити о „тријумфу“ главног имама ал-Азхара можда мало претерано. Пре би се могло рећи да је Папина посета још један спектакуларан потез амбициозног емиратског боса Мухамеда бин Заједа у његовом настојању да се, првенствено на Западу, позиционира као лидер најбогатијег дела арапског света, у „пријатељском“ надгорњавању са Саудијцима и оштром сударању са Катарцима.

Угостити римског понтифекса за њега је свакако симболички веома важан поен, а читава представа је несумњиво одговарала и плановима двојице верских предводника који су у његовој режији пали у срдачан загрљај.

Оно што, међутим, што завређује озбиљну пажњу, а на чему у свом коментару инсистира и Срђа Трифковић, јесте крајње незавидна судбина и перспектива хришћанских заједница на Блиском истоку, и шире у исламском свету, осуђених на дискриминацију, патњу и бесповратно исељавање.

Земља којом је корачао Исус Христос и крајеви у којима су проповедали његови први следбеници, у догледно време заиста могу остати без хришћана! А Папа током свог обраћања пред Муслиманским саветом мудраца и у омилији на стадиону пред више од 130 000 католика (већином страних радника у Емиратима) и око 4000 муслимана није одређеније проговорио о овој продуженој трагедији и, посебно, одговорности муслимана због сталног притиска променљивог интензитета, све до убилачког насиља, на потомке хришћана који су Блиски исток настањивали много пре појаве ислама, а које исламистички екстремисти апсурдно и сумануто оптужују као „пету колону“ (нео)империјалистичког Запада.

Како разумети то Папино прећуткивање претешког положаја  хришћана у већински муслиманским срединама и да ли је оно последица његове „исламофилије“?

То је битно питање, поготово с обзиром на завршни акценат у Трифковићевом тексту, упозорење да би Срби у Републици Српској требало да не губе из вида проблематичну „нежност“ Свете Столице према исламу, нарочито у случају каквог хипотетичког отвореног сукоба са муслиманима у БиХ, што је нешто што сада није вероватно, али никада и потпуно искључено.

Иако ову тему Срђа Трифковић само наговештава, треба поздравити његову (не само овом приликом испољену) спремност да ствари, у складу са својим виђењем, без изврдавања назива правим именом и одважно указује на оне аспекте ситуација које анализира, а који се надвијају над интимна размишљања многог савременика и засвођују их немиром, али се махом потискују у пределе прећутног и непоћудног, односно „политички некоректног“.

Интерно, регионално расељавање и егзодус хришћана са вековних блискоисточних огњишта трају већ деценијама, па и вековима, али су у новије време, услед сукоба, ратова и осећања бесперспективности, омасовљени и убрзани. То је срамни терет на савести савеменог човечанства, како блискоисточних муслимана што своје хришћанске сународнике, без обзира на изузетке на појединим просторима и у мирнијим временима, који се не смеју пренебрегнути, не доживљавају као истинску и равноправну браћу, тако, ако не и више, лицемерног (пост)хришћанског Запада.

Разне (гео)политичке калкулације и погодбе, зависност од арапске нафте и новца, а од деведесетих година и широко усвајање либералистичко-мондијалистичке мантре о потреби отварањa према тзв. „умереном исламу“ и повлађивање разним аберацијама у муслиманском свету, уз спремност да се релативизују и неке темељне поставке традиционалног европског морала и система вредности, па и правне норме, све је то допринело да се блискоисточни хришћани објективно „пусте низ воду“ и препусте на милост и немилост својих доследних прогонитеља.

Није се, наравно, могло очекивати да ће папа Фрања у обраћању „браћи муслиманима“ у  њиховој кући, попут Урбана II у Клермону 1095. године, позвати на крсташки рат против узурпатора Христовог гроба, али би свакако било симпатичније да је бар мало одређеније указао на неиздржљиво тешке прилике хришћана и одговорност муслиманске већине за тај цивилизацијски грех.

Да ли је својим саговорницима нешто у том смислу поверио in camera caritatic, не може се знати, али се ни таквом могућношћу не би требало претерано заваравати. Јер, и кад се са представницима муслимана разговарало „на домаћем терену“, поруке нису биле много одређеније и оштрије.

Кардинал Леонардо Сандри, префект ватиканске Конгрегације за источне цркве, иначе, као и Папа, Аргентинац италијанског порекла, на међухришћанској конференцији у Барију „Будућност хришћана на Блиском истоку?“ (2015) назвао је „скандалом“ то што се „интереси и равнотеже снага и богатстава неодступно претпостављају, не више само благостању, већ и егзистенцији читавих народа“. Наредном реченицом је, међутим, одмах и посведочио меру ватиканске моћи да се такво неповољно стањеисправи: „Као префект Конгрегације за источне цркве, сваке године сам принуђен да у име Светог Оца упутим апел како би се у свим светским заједницама изразила великодушна подршка опстајању наше браће у Светој земљи“.

Леонардо Сандри

Толико! Додао је ипак и посредну оцену понашања тих „светских заједница“:

„Кад наша браћа на Оријенту слушају причу о Пилатовом прању руку после пресуде Исусу, по свој прилици би могли помислити на индиферентност и пасивност којима се практично препустила међународна заједница пред трагедијама које се већ годинама збивају у Сирији и у Ираку“.

Током свог шестогодишњег дипломатског службовања при Светој Столици непрестано сам слушао ламенте над судбином блискоисточних хришћана, али и гледао немоћно ширење руку тамошњих прелата пред, најблаже речено, пилатовским поступањем оних који би делима, а не само свечаним заклињањима и молитвама могли да утичу на стање хришћанских заједница на Блиском истоку.

Од појединих високих ватиканских званичника могло се у незваничним разговорима тихо чути чак и то да је Путинова Русија данас међу великим и утицајним државама једина стварна заштитница блискоисточних хришћана. За све то време ни код кога од својих многобројних саговорника нисам могао запазити ни трачак симпатија за ислам као верско учење, које већина католичких теолога, без обзира на сва ограђивања после Другог ватиканског концила и прекретног документа Nostra aetate, суштински сматра кривотвореним хришћанством.

У критичком односу према муслиманима најдаље је у једном тренутку отишао папа Јован Павле II, заложивши се за реципроцитет, као основни принцип у поштовању верских права између хришћана и муслимана, док је Бенедикт XVI привремено укинуо Папски савет за међурелигијски дијалог, оценивши да је постао чисто ритуалистички, да не доноси никакве плодове, а да суштинског продора не може ни бити све док „муслимани не измене однос према својој Објави“ (тј. Курану).

Вероватно се многи сећају како је овај учени и танани теолог, навођењем суда византијског цара Манојла II Палеолога (око 1391) о веровеснику Мухамеду и његовом учењу, у прологу свог предавања о вери и разуму у Регенсбургу (септембра 2006), изазвао гнев муслиманског света. Папа је јавно зажалио због тога, накнадно је образложио своју намеру са спорним цитатом, али се није извинио, јер није имао зашто.

Ипак се већ крајем новембра исте године нашао у истанбулској Плавој џамији, где се у присуству великог муфтије Истанбула Мустафе Чагриџија босоног помолио за мир и проналажење заједничког пута ка њему са муслиманима. На том путу је 2017. године у Ватикану примио и чувара муслиманских светих места, саудијског суверена Абдулаха ибн Абдулазиза ал-Сауда, што је наишло на противречне реакције, како у Римској Курији тако и у свету.

Ако би се код папе Франческа, с обзиром на његову програмску отвореност за „свеколико људско цвеће“, могло и помислити на некакав рефлекс „исламофилије“, у (формалном) сазвучју, односно конвергенцији са релативизујућим погледом на свет и дискурсом западњачких постхришћанских секулариста, са данас „умировљеним папом“ Бенедиктом XVI то никако не би могао бити случај.

Папа Франциско и Бенедикт XVI

Довољно је присетити се његовог одлучног, јавно изнетог става против евроинтеграције Турске, као „антиисторијског“ пројекта, па схватити да му је све било јасно, а да није био спреман на попуштање пред било каквом „политичком коректношћу“ тренутка.

Ватикану, иначе, припада одлучујућа заслуга за скорашње увођење појма/термина „христијанофобија“ у службени појмовник међународних организација (ОУН, ОЕБС). Раније се говорило искључиво о антисемитизму и исламофобији.

Упркос томе што је папа Франческо од почетка свога понтификата заиста унео много новина у односу Цркве према друштвеном окружењу, а и у поретку унутар њене прилично окоштале структуре, испољивши завидну одважност и иницијативност, у ставовима о неким битним питањима католицизма у савременом свету постоји дубински континуитет између њега у Бенедикта XVI који му је, уосталом, својим повлачењем отворио пут.

На сличан начин, иако се радило о личностима дијаметрално различитог темперамента и стила понашања, ни Бенедикт XVI није у најбитнијем одступао од линије Јована Павла II. Речено у пуној мери вреди и за однос према исламу. Све остало је у домену актуалне конјунктуре и  (епохалне) тактике. А папа Франческо је несумњиво врсни тактичар.

Не треба заборавити ни то да припада језуитском реду, познатом по сјајној и свестраној образованости, дубоком проницању у законитости механизма међуљудских и међугрупних односа и, условно речено,  својеврсном „црквеном макијавелизму“. Наравно, уз изворном смислу по(р)уке да „циљ одређује средство“, а не да га „оправдава“.

У програму папе Фрање међурелигијском дијалогу, као и екуменском, припада значајно место, што се у ширем смислу уклапа у његову доктрину коју је кардинал Валтер Каспер назвао „револуцијом нежности и љубави“.

Односу према исламу и муслиманима у том контексту придаје се разумљива пажња, јер реч је монотеистичкој религији са бројем припадника који је, према статистици саме Свете Столице (2008), премашио број католика на планети ( 2005. је, како се тврди, 17.2 % светског становништва било католичке, а 19.2 % исламске вероисповести, односно традицијске припадности).

Не може се занемарити више од милијарду и триста милиона људи, тим пре што муслимани на неким историјским просторима хришћанства данас представљају надмоћну већину, а демографски освајају и западну хемисферу, где је хришћанство у озбиљној кризи.

Глобалне, а и многе локалне околности налажу начелно отворен јавни однос према исламу и стално исказивање спремности за „братски дијалог“, на чему је инсистирао и папа Фрања у свом, како с разлогом примећује Срђа Трифковић, прилично уопштеном и неконкретном обраћању у Абу Дабију. Рекао је он и понешто што је за ислам апсолутно неприхватљиво, али на начин који домаћине није обавезивао на реаговање, већ им је омогућио понављање својих омиљених апологетских стереотипа о исламу као „религији мира“.

Срђа Трифковић

Укратко, ништа ново, ни са једне ни са друге стране, а и за једну и за другу страну корист од упућивања симболички позитивне поруке свету који је навикао, и очекује, да буде омамљиван (и обмањиван), док се светски поредак озбиљно љуља, а Мухамед бин Зајед задовољно трља руке.

Поред осталог, Папа је, осуђујући ратове у име вере, посебно поменуо непојамна страдања цивила у Јемену, а зна се да тамо Саудијска Арабија води главну реч у неуспешном сламању побуне шиитских Хутија. Као материјална последица ове посете биће изграђена још нека католичка црква у Емиратима, са којима Света Столица има дипломатске односе од 2007. године, где је апостолски нунције до 2015. године био Хрват Петар Рајић, а у којима живи половина од приближно двомилионског католичког народа на Арабијском полуострву.

Имао је, дакле, папа Франческо кога да пасторално посети и коме да се обрати, при чему треба нагласити да је ту реч о католичким економским имигрантима, претежно из азијских земаља (Филипина, Индије…). На ову популацију се, наравно, не односи оцена о тешком положају хришћана на Блиском истоку, јер се одатле истерују припадници аутохтоних заједница и старих цркава, а не новопридошла радна снага без корена у региону. И то је вероватно разлог, свакако не најважнији, што Папа у Абу Дабију није говорио о прогонима хришћана на Блиском истоку.

На главни разлог сам делимично већ упутио. У Ватикану се процењује да вербално и декларативно, поготово гласно залагање за заустављање дискриминације оријенталних хришћана, спречавање насиља коме су изложени и обезбеђивање њиховог о(п)станка на вековним стаништима не може имати никаквог практичног ефекта све док хришћански Запад (тзв. „међународна заједница“) буде пилатовски лицемерно „прао руке“ над њиховом несрећом. Света Столица се осећа немоћном.

Штавише, заоштравање реторике у односу на ислам и муслимане могло би бити и контрапродуктивно по статус блискоисточних хришћана, на шта и њихови представници повремено упозоравају. „Не причајте, него нам ћутећи помозите“, завапио је пре више година један халдејски свештеник на скупу у Ватикану. А Света Столица и Католичка црква у целини могле би помоћи једино упорним и поновљеним интервенцијама код оних који политички одлучују на Западу.

Показало се, авај, да од тога нема много фајде, јер Пилат у овом случају не само да „пере руке“, већ их и прља крвљу или бар пресудно доприноси њеном проливању.

Вратимо ли се само десетак година уназад, затећи ћемо ситуацију у којој су хришћани после Другог заливског рата и рушења Садама Хусеина безглаво бежали из Ирака, а главна лука спаса била им је Сирија. Милион Ирачана је тада напустио своју отаџбину, а међу њима је било на десетине хиљада хришћана, халдејаца, сиријака, Јермена, православаца, католика… Сиријске власти спремно су отвориле врата тим невољницима, а сам Башар ал-Асад је на васкршњем ручку са поглаварима хришћанскимх цркава пружио уверавања да се у његовој земљи могу осећати безбедни и слободни да исповедају и практикују своју веру.

Сиријачки православни митрополит Алепа Мар Грегориос Јохана Ибрахим изјавио је 2007. године да су, што благодарећи сиријском менталитету, што због историјских околности, а што захваљујући држању власти, прогоњени хришћани у Сирији увек били дочекивани раширених руку. Тако је и било.

Асадова Сирија доживљавана је од блискоисточних хришћана као острво верске толеранције у узбурканом и претећем региону.

Папа Бенедикт XVI је у разговору са сиријским амбасадором при Светој Столици рекао да је Сирија „јединствен пример мирног саживота и толеранције између следбеника различитих религија“, изразивши високо уважавање за нетом усвојене „законске прописе којима је сиријска држава признала правни статус црквама на својој територији“.

А шта је данас са том државом и територијом? Земља је разорена, Алеп и други стари градови гомиле рушевина, а хришћани, заједно са својим муслиманским земљацима, растурени по суседним и далеким земљама. Крајем 2003, само неколико месеци после „ослобађања“ Ирака, амерички Конгрес је изгласао увођење санкција Сирији због „подршке тероризму“ и „злочиначке политике у Либану“. И тако је почело… Сви знамо шта се после овога догађало и још се увек није завршило, иако је Башар ал-Асад, за разлику од Садама Хусеина и Муамера Гадафија, по скупу цену коју је платио сиријски народ, преживео бригу за људска права западних демократија.

Знамо и како се свему томе неодговорно и неморално понашала, на пример, Француска, традиционална заштитиница блискоисточних хришћана.

Бескрупулозни, а и неспретни интервенционисти са Запада одговорни су за њихова нова страдања и масовни егзодус бар исто толико колико и заслепљени екстремисти Исламске државе и осталих радикалних финдаменталистичких групација. Како онда зауставити исељавање следбеника Христовог учења из крајева у којима је рођена његова јеванђељска порука љубави и праштања?     Бивши папски секретар за односе са државама (министар иностраних послова) Доминик Мамберти својевремено је дефинисао спољну политику Свете Столице као „дипломатију јеванђеља“. Како успешно и делотворно водити такву политику кад најмоћнији хришћани на свету више нису хришћани и не хају за поруке Јеванђеља?

Ватикану су остали  молитва и прагматично прилагођавање току збивања, уз максимално настојање да се остваре бар неки мали помаци корисни за Римокатоличку цркву и њене вернике. Папа данас објективно има много мање „дивизија“ него у време кад се за њихов број занимао Стаљин, тим пре што се Католичка црква изнутра све више повија под теретом педофилских и финансијских скандала. Отуда и његово опрезно изјашњавање или неизјашњавање о најактуалнијим догађајима у свету, за које би Света Столица морала бити и те како заинтересована. Да, поред Блиског истока, поменем само Украјину или Венецуелу…

А шта бисмо ми Срби, на Балкану, па и у БиХ, могли ишчитати из Папине посете Арабијском полуострву и начина на који се обратио католичким верницима, али и иноверцима и неверницима, у Абу Дабију? Вероватно то да бисмо се морали изборити за такву политичку конјунктуру и однос снага на своме простору да Ватикан не доведемо у искушење да се прагматично прилагођава некој за нас неповољној „ситуацији на терену“.

Тако сам схватио и Трифковићево закључно упозорење.

У овом тренутку Света Столица за неки озбиљнији заокрет нема јаких разлога, па у целини води уравнотежену политику према нашем региону који је за њу, условно речено,  у другој линији приоритета, за разлику од почетка деведесетих година, кад је осамостаљивање Словеније и Хрватске било  у самој жижи активног ангажовања ватиканске дипломатије. Нека тако и остане, чему треба да допринесе и предузимљивије српско постављање према комплексу ватиканске проблематике.

Срећом, иако суочени са великим изазовима, ипак нисмо у безизлазном положају блискоисточних хришћана. Напротив!

 

sveosrpskoj.com

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*