Текеришки пешкир – прича о историји и моралу

0

Поред храбрости српске војнике у чувеној Церској бици у Првом Светском рату красио је и изузетан морал. Потврда тога је и прича о Текеришком пешкиру.

Војник Другог прекобројног пука Комбиноване дивизије Милета Милутиновић из села Седлара код Свилајнца, ране задобијене у бици на Церу августа 1914. превио је са два пешкира узетих из сандука са девојачком спремом Персе Спајић, из празне куће Тихомира Стевановића у Текеришу.

Милета је прошао Албанију и Солунски фронт, један пешкир изгубио а други сачувао током Првог светског рата. На 60. годишњицу Церске битке, дошао је у Текериш – да пешкир који му је спасао живот, врати девојци која га је изаткала.

Перса је, нажалост, умрла млада, а пешкир су преузели потомци. Деценијама се чува у Музеју Шапца, а копију пешкира израђују жене из шабачког удружења инвалида рада.

Као и пре више од стотину година, ручно на хоризонталним разбојима, у памуку и свили, са истим бојама. Исти су и чипка и вез као на пешкиру Персе Спајић, изатканом за свадбену спрему. Сваку нит и бод прва је у удружењу пребројала Пемка Лазаревић из Богосавца.

„За ову шару треба два дана да се ради, а да се све опреми – треба сигурно десет дана“, каже Пемка.

Уткани су у њега и девојачки снови. Персини прекинути у 23. години, само четири по завршетку Великог рата.

Савести и захвалности времешног војника који је шездесет година чувао и вратио узето памти се на падинама Цера.

„Имао сам седам година, сећам се, деда је дошао и плакао, причао где је лежао под дрветом у шумици, на извору пио воде у речици и где је кућа стајала и одакле је узео пешкире. Захваљивао се због пешкира јер је преживео захваљујући њима. Мој деда је исто плакао – био је и сретан и радостан што су се упознали“, рекао је Милош Стевановић из Текериша, унук Тихомира Стевановића.

Милош Петковић из Трбосиља, унук Персе Спајић, каже да је пешкир био толико чист и бео, да нико не би рекао да су њиме завијане ране.

„Кад је мајка узела тај пешкир и видела мајчино име, она је почела да плаче и плаче и био је тај пешкир годину дана код ње. Свих 13 Персиних праунучади знају причу о пешкиру“, каже Милош.

Уз пешкир, на долазак и морал церског војника подсећају и две фотографије.

„Милета је само једном био у Текеришу, када је донео да врати пешкир, а 1975. је пребачен у шабачки Народни музеј зато што овде музеј није постојао“, објашњава водич у музеју Церска битка у Текеришу Станица Милојевић.

Оригинал је и данас у музејској поставци у Шапцу уз трубу и бубањ из Великог рата. Пре седам година прича о Текеришком пешкиру покренула је и емоције и рад жена из Удружења инвалида.

„Ради се у Заводу за заштиту интелектуалне својине географска ознака порекла и ради се преко етнографске куће сертификовање, тако да ће овај пешкир мимо Србије отићи негде у свет – амбасадорима, дипломатама као поклон“, рекла је председница Удружења инвалида рада Шапца Мирослава Савковић.

Један од десет првих израђених пешкира стигао је у Токио. До обележавања стогодишњице завршетка Великог рата наредне године, очекује се и званична потврда Текеришког пешкира, сувенира – симбола наше историје, традиције и морала.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*