The Guardian: Амерички десничари су антисемити али ипак воле Израел!

0

Моја ташта је допутовала из Израела да са нама проведе летњи одмор. Прво се играла са унуком. Онда смо одмотали њене дивне ћупове и шоље. Онда смо ћаскали о Тел Авиву – о људима, времену, новим ресторанима. Онда смо прешли на политику и то нам је свима покварило расположење: Израел је одлично место које има ужасну политику.

Прошле недеље је премијер Бењамин Нетанyаху инсценирао демонстрације својих присталица. Упркос све гласнијим оптужбама за корупцију, узвратио је ударац медијима и либералној елити који, каже, желе да га збаце с власти. Све су то лажне вести, рекао је он. Постоје велике сличности између израелског премијера и Доналда Трумпа и тешко је рећи ко ту кога копира.

Нетанyаху се непрекидно хвали својим добрим везама са америчким председником. Зато су му тешко пали догађаји у Шарлотсвилу и Трумпове млаке осуде америчког фашизма. Ако осуди Трумпа могао би да га наљути, а ако га не осуди испашће попустљив према неонацизму.

Неки други израелски политичари нису имали тај проблем. Реагујући на Трумпову изјаву да „свака прича има две стране“, Yаир Лапид је рекао: „Не постоје две стране. Марш неонациста у Шарлотсвилу са антисемитским слоганима у име беле супремације заслужује једногласну осуду“. Али израелском премијеру је требало три дана да осуди неонацизам у једном твиту на енглеском језику.

Проблем израелске деснице је то што америчка десница већином не воли Јевреје, али се диви Израелу и подржава га због инсистирања на расној чистоћи своје земље.

Гостујући у вестима израелског Другог програма Рицхард Спенцер из америчке алтернативне деснице, један од вођа демонстрација у Шарлотсвилу, дао је шокантан пример филозофије „антисемити за Израел“: „Јевреји су преко сваке мере присутни у америчком естаблишменту, а бели људи су истиснути. Израелски грађани који су поносни на свој народ и његову историју треба да разумеју некога ко има слична осећања према белим људима. Могло би се рећи да сам ја бели циониста – јер ми је стало до мога народа и безбедности моје домовине. Баш као и вама у Израелу.“

То је шокантна изјава. Рицхард Спенцер је скандирао „Хеил Трумп“ током вашингтонских демонстрација, а његове присталице су му одговарале нацистичким поздравом. Похвала Израела од оваквог антисемите захтева озбиљно преиспитивање израелске деснице. Такви обожаваоци никоме нису потребни. Бивши премијер Израела Ехуд Барак овако је прокоментарисао догађаје у Шарлотсвилу: „Упадљиве су сличности са демонстрацијама Лехаве или активностима групе Ла Фамилиа или дреком против новинара који се баве оптужбама Нетанyахуа за корупцију.“

Лехава је скраћеница имена организације „Против асимилације у Светој земљи“. На мети су јој посебно мешовити бракови (као што је мој) између израелских Јевреја и нејевреја. Поред тога, она жели да ослободи Израел од хришћанства. Чланови Ла Фамилие су навијачи фудбалског тима Беитар Јерусалем. Пре неколико месеци отишао сам да гледам њихову утакмицу са израелским арапским тимом Бнеи Сакхнин из Галилеје – мада навијачима Сакхнина није било дозвољено да јој присуствују. Мој оскудни хебрејски није био довољан да разумем шта они певају редовима празних седишта на супротној страни. „Спалићемо ваша села“, превео ми је пријатељ.

Ехуд Барак је у праву: понекад је тешко избећи паралеле са Шарлотсвилом. Ту је и нови застрашујући проблем са радикалним групама широм света – оне су се са маргина прелиле у средишта наших друштава.

Giles Fraser, The Guardian, 17.08.2017.
Превела Славица Милетић

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*