Tihomir Stanić: Spremam seriju o jednom velikanu

0

Nijedna uloga mi nije bila teška, nijedna me nije iscrpela. Najdraža mi je neka koju sad neko piše za mene, a ja i ne znam. Najdraža je ta neka nova uloga i neki novi teren koji nisam osvojio i istražio, kaže u intervjuu za Sputnjikovu emisiju „Orbita kulture“ glumac Tihomir Tika Stanić.

Kriminalistička serija „Ubice mog oca“ ponovo je u centru pažnje. Nakon opšteg interesovanja koje je izazvalo emitovanje prve sezone, na oduševljenje publike ta triler saga dobila je svoj nastavak, koji je započet povratkom Inspektora Predraga Marijanovića.

U razgovoru sa glumcem Tihomirom Tikom Stanićem pokušali smo da saznamo šta je to u toj seriji što izaziva opštu „histeriju“ među gledaocima.

Da li možete da na trenutak iskoračite iz Vašeg lika i objektivno nam odgonetnete fenomen „Ubica mog oca?

— Meni su ponudili ulogu inspektora Marijanovića. Kasnije sam saznao da su tu bili razni drugi kandidati, da su oko te uloge dugo birali, da su mnogi glumci koji su bili u bliskom kontaktu sa scenaristom i sa rediteljem, koji su znali scenario tražili da igraju ulogu. Ja to tada nisam znao. Meni su ponudili ulogu i poslali su mi scenario koji sam pročitao u dahu i shvatio da je to jedna odlično napisana kriminalistička serija koja drži pažnju. Kad u toku noći, mnogi ljudi koji su dobili scenario, pa su tako čitali, nisu mogli da ga ostave, da bi saznali šta će se to desiti i u kojem pravcu će se rasplesti priča, znači da je dramaturški vešto napravljeno. Gaga Antonijević je decenijama u Americi, zna neka pravila po kojima se pričaju priče. Dramaturgija tog scenarija je presudna.

Koliko je uloga inspektora Marijanovića upotpunila Vašu višedecenijsku karijeru?

— Meni je ta uloga donela mnogo na profesionalnom planu, a nekako sam se i privatno zahvaljujući toj ulozi stabilizovao pošto sam se dugo godina bavio filmskom produkcijom i onda sam izgubio neko bazno samopouzdanje, jer se nisam bavio svojom glumačkom profesijom. Ono što je osnovni kvalitet te serije je da je pisana tako i da se zaplet vodi tako da čovek mora pažljivo da je prati. Ne može da preskoči jednu epizodu i da posle lagodno gleda neku svaku parnu ili svaku neparnu, što je sa većinom naših serija moguće, pošto često i nema priče koja konzistentno drži tu tenziju, i to je osnovni kvalitet uz sve ovo što je Antonijević kao reditelj doneo u načinu montiranja, u načinu snimanja serije. Danas me je neka devojčica koja svira violinu u Knez Mihailovoj i skuplja pare za časove, prepoznala. Kaže: „Jeste li vi iz ’Ubice‘“, ja kažem: „Jesam“. Očigledno tu seriju gledaju ljudi svih generacija. Video sam po mojoj ćerkici, mlađoj, i po mojoj majci, da jednako pažljivo prate, tumače, predviđaju, pogađaju ko je taj ubica, šta će se desiti, da li mu je ovaj otac ili nije i to je glavni kvalitet ove serije.

Zanimljiva, nesvakidašnja priča, holivudska produkcija, velika glumačka imena… I dalje je sve na najvišem mogućem nivou, ali koliko će se ova druga sezona razlikovati od prve?

— Prva sezona je završena jednom pucnjavom u kafiću i tu su u toj pucnjavi stradali jedan poznati pevač, a u njegovom društvu je bila jedna poznata folk pevačica, tako da se nekako radnja premešta u taj milje. U prvoj sezoni je to bila građevinska elita, ostaje onaj zaplet i dalje, ali sad se radnja pomerila tamo. Pojaviće se i fudbalski menadžeri, pojaviće se i fudbalski navijači. Druga sezona će biti aktuelnija u smislu da će biti bliža sadašnjim događanjima u društvu. Primetio sam da na špici više ne piše „ne tako davno u zemlji fioka i fascikli“, znači da je moguće da se radnja odvija u času dok je gledamo. Možda se paralelno u životu i stvarnosti neki slični događaji odvijaju. To je dodatna zanimljivost i dodatni kvalitet druge sezone.

Neću Vas pitati koja uloga Vam je najdraža, ali koja je ona koja je iz Vas iscrpela najviše energije, koja je zahtevala najviše odricanja?

— Nijedna mi nije bila teška, nijedna me nije iscrpela. Najdraža mi je neka koju sad neko piše za mene, a ja i ne znam. Najdraža je ta neka nova uloga i neki novi teren koji nisam osvojio i istražio. Ove su odigrane i one su, ako su snimljene, zabeležene i ostaju, pa ako bude to nekad dobro, neko će gledati i videti, prepoznati, ako ne, biće zaboravljene. Iako to liči na frazu i možda duhovitost, stvarno najviše volim te uloge koje me tek čekaju. Čovek od ove profesije ima jedino to zadovoljstvo od susreta sa novim, stalno novim, stalno ispočetka. Ne može vam ništa pomoći ona prethodna uloga. Iskustvo možda da, ali ono ne garantuje rezultat. Mora mnogo stvari da se sklopi, složi, pa da se dođe do nečeg.

Nedavno ste na Akademiji umetnosti primili prvu klasu glume. Da li i Vaše studente učite da „iskustvo ne garantuje uvek rezultat?

— Pričam im o svemu i svačemu, između ostalog jedina satisfakcija u ovoj našoj profesiji je taj neponovljivi trenutak kontakta sa publikom, te večeri, tad i nikad više, jer se nikada ta publika u takvom sastavu, u takvom broju, u takvom raspoloženju i vi u toj ulozi, u toj mentalnoj i fizičkoj snazi u kojoj se nalazite u tom trenutku i u toj inspiraciji, nećete sresti. Ta lepota, neponovljivost tog božanskog trenutka između glumaca na sceni i publike tog trenutka u sali, ne može se ponoviti nikada. Ako čovek ide 10 puta da gleda istu predstavu, nikad s njegove leve i s desne strane neće sedeti isti oni ljudi u istom tom raspoloženju koji svojom energijom utiču na predstavu. Mi smo pre neku noć igrali u „Zvezdara teatru“ pedesetu predstavu „Bajka o pozorištu“. Vlada Đurđević je napisao tekst po filmu „Kavez za ptice“, i to je jedna priča koja je politički aktuelna. Malo se sprdamo sa političarima koji od konzervativnih postaju moderni, proevropski i sa umetnicima koji svoje siromaštvo i te neuslove u kojima rade pokušavaju da poprave tako što će slagati, prodati sve svoje ideale za sitne pare. To je komedija, vodvilj, jedan onako niski zamah i svi volimo da igramo u toj predstavi. Igraju Snežana Savić, Vesna Stanković, Miki Krstović, Bane Zeremski, Stefan Radonjić, Iskra Brajović i ja i baš volimo tu predstavu. Publika je voli. Ima mnogo smeha, mnogo aplauza. Posle igranja, sufler mi kaže: „Ovo je večeras bilo najbolje izvođenje do sad“. Znam da je to samo njegov utisak. Njegova radost i radost tog utiska i tog trenutka je nešto zbog čega se vredi baviti pozorištem.

Često ističete da roman „Na Drini ćuprija delom znate napamet. Šta Vas je navelo da krenete sa učenjem Andrićevih rečenica, s obzirom da to nije bilo za potrebe nekog projekta?

— „Nekada davno, davno u jednoj zemlji življaše…“ Bio sam u Banjaluci, radio sam predstavu 1998, 1999. godine i tamo sam upoznao gospođu Vidu Grandić, koja je bila direktor Banskog dvora, inače prijateljica sa fakulteta mog tadašnjeg upravnika Ljubomira Mucija Draškića. Ona je predložila da dovedemo najveće srpske glumce tamo. Napravili smo neku konstrukciju. Ja sam bio predsednik Saveza dramskih umetnika Srbije i onda smo zvali Miru Stupicu, Ljubu Tadića, Petra Kralja, Stevu Žigona, Miru Banjac da tamo imaju svoje veče. Sve se to događalo u jednoj predivnoj sali Banskog dvora. Rekla je da i ja spremim nešto, na primer „Na Drini ćuprija“ Ive Andrića. Dugo sam tražio delove, kako, šta, kuda i jednom prilikom, sticajem okolnosti, doktor Ljiljana Mrkić Popović, koja je profesor na FDU, i ja smo se dogovorili da to uradimo zajedno. Mesecima smo radili. Znam datum — 17. april 2001 godine, bila je godišnjica smrti moga oca. On je bio seoski učitelj, a on je želeo da bilo ko od njegovih pet sinova postane učitelj, nastavnik. Niko mu tu želju nije ispunio i onda sam pomislio, možda bih ja mogao da idem po školama i govorim deci taj roman. Tog 17. aprila, kad smo zakazali premijeru u Banjaluci, u „Ateljeu 212“ je zakazana predstava „Divlji med“, i nisam mogao da odigram to u Banjaluci, nego sam u 10 sati pre podne, u Andrićevoj zadužbini za službenike i zaposlene tamo, za njih četiri dame odigrao premijerno tu predstavu, a dva dana kasnije i u Banjaluci.

Zovu li Vas često da govorite odlomke iz Nobelom nagrađenog romana?

— Ne vodim evidenciju, ali poslednji put sam govorio jedno pola sata na svečanosti u SANU na simpozijumu o Ivu Andriću. Pre toga sam govorio u Malmeu, u Roterdamu, u Amsterdamu, a govorim u raznim selima. U Arilju sam govorio u seoskim školama, po Kosovu sam govorio deci — bude petnaestak dece, koliko ih ima i ko hoće da sluša. Govorim u raznim situacijama, ako neko ima vremena da sluša, mogu to da govorim i u kafani i ovde kod vas u emisiji, bilo gde. Skoro 16, 17 godina to radim, i mislim da će mi to pomoći u nameri da iniciram i snimim jednu biografsku seriju o Ivi Andriću. Sad se pripremamo, a ponudićemo i već smo ponudili Radio-televiziji Srbije da možda za godinu-dve napravimo jednu klasičnu biografsku seriju o životu našeg jedinog nobelovca. Možda bi bilo zanimljivo da obuhvatimo period od 1939. godine, kad je otišao za poslanika kod Hitlera, pa do smrti.

Maša Radović

Izvor: Sputnjik

POSTAVI ODGOVOR

*