Tito je prećutao zločine nad Srbima u Jasenovcu

0

Šta je istorija i gde ona počinje? Da li je to saznanje da „stojimo na ramenima“ onih koji su živeli pre nas, da li je to svet koji smo pozajmili od predaka, a dugujemo ga potomcima?

Ko smo, odakle dolazimo, kuda idemo, mi ovdašnji na ovom uzvrelom Balkanu, u vrtlogu interesa i Zapada i Severa i Istoka i Juga, mi sa nejasnom budućnošću, problematičnom sadašnjošću i (čak!) neizvesnom prošlošću. Kanda smo zaboravili da istorija nije nešto što prolazi i da će nam pogledi ka svetionicima prošlosti, pomoći da bolje vidimo budućnost. Jer, već sutra, danas će biti juče.

Decenijama su nam istoričari, novinari, karijeristi i kojekakvi ideološki zanesenjaci, koje činjenice nisu mnogo interesovale, govorili da smo nešto drugo od onog što smo bili, da nam se dešavala neka druga prošlost od one koju smo imali. Zato ne čudi što nam se svetla budućnost često pretvarala u mračnu prošlost.

Svih tih decenija napisano je mnoštvo članaka, objavljeno pregršt knjiga i studija da je prvi čovek jugoslovenskih komunista Josip Broz Tito do kraja Drugog svetskog rata veoma malo znao ne samo šta se stvarno dešavalo u jasenovačkom logoru, već i o masovnim pokoljima ustaša nad Srbima u NDH. Pa, kad je tako, vratimo se u 1942. godinu. Drugi svetski rat je u punom jeku, ratno rešenje se ne nazire. Sile Osovine ne popuštaju ni na jednom frontu. Vrhovni štab Narodnooslobodilačke vojske i partizanskih odreda nalazi se na teritoriji Pavelićeve države. Jasenovačka fabrika smrti je na vrhuncu. Kažu da je to bila ledena godina, posebno poslednji mesec, decembar. I tog decembra pojavljuje se poslednji broj „Proletera“ – organa Centralnog komiteta Komunističke partije Jugoslavije, pošto je u Bihaću sklopljen kostur buduće nove revolucionarne vlasti.

NA PRVOJ strani tekst – „Nacionalno pitanje u Jugoslaviji u svetlosti narodnooslobodilačke borbe“, a potpisuje ga Tito.

Priseća se on u tom podužem tekstu svih predratnih namera da se „srbizuju Hrvati i Slovenci“, pa piše: „Uporno i glupo brbljanje hegemonističke klike da su Srbi, Hrvati i Slovenci samo plemena jednog te istog naroda, imalo je za cilj srbizaciju Hrvata i Slovenaca. Jugoslavija je bila samo maska za srbizaciju koja se bila potpuno razotkrila u vreme Šestojanuarske vojne diktature kralja Aleksandra i Pere Živkovića 1929.

Bavi se i aktuelnom situacijom: „Perspektiva koja se ukazuje narodima Jugoslavije od strane londonskih izbeglica vrlo je crna i predstavlja strašnu opasnost za sve one narode koji su bili ugnjetavani od postanka Jugoslavije. Žandarski kundak i četnička kama bilo bi glavno sredstvo te londonske izbegličke vlade za ujedinjavanje naroda Jugoslavije, kada bi se ona kojom nesrećom ponovo dokopala vlasti u Jugoslaviji… Makedonci, Arnauti, Hrvati, muslimani itd. sa strepnjom se pitaju – pa šta će biti sa nama ako se povrati ono staro? Londonska izbeglička vlada već preti, četnici već kolju gde mogu uz pomoć okupatora i bruse kame za još strašnije pokolje – to je ono čega se svi narodi boje. Ali, mi dovikujemo svima, neka se ne boje, spas od svega toga je moguć i to jedino na taj način, ako se već sada, odmah, bez oklevanja, uzme puška u ruke i pođe u sveti boj koga bije naša junačka narodnooslobodilačka vojska protiv okupatora, za slobodu i ravnopravnost svih naroda Jugoslavije.“

Aleksandar Ranković, Tito i Milovan Đilas

Četnici kolju i oštre kame, ali za Josipa Broza u celom ovom tekstu Jasenovac i kraške jame prepune zaklanih srpskih seljaka ne postoje. Otud, valjda, onim spomenutim ideološkim zanesenjacima uverenje da njihov vođa nije znao za ustaške zločine.

Da li je to bilo baš tako? Ako laže koza, ne laže rog – kaže stara poslovica. Pero Simić, novinar, publicista, nekadašnji glavni urednik „Večernjih novosti“, najpoznatiji Titov biograf, pronašao je u moskovskim arhivama depeše koje je Broz slao Kominterni pre decembra 1942. godine iz kojih se vidi da je i te kako bio upoznat šta se dešavalo u Jasenovcu. Tako 4. aprila 1942. on javlja Moskvi da se „najstrašniji koncentracioni logor u Hrvatskoj nalazi u Jasenovcu“. Izveštava da je „dželat Pavelić u ovaj koncentracioni logor bacio više od 10.000 najboljih sinova Hrvatske“. Partizanski vođa nijednom rečju ne pominje da je u Jasenovcu zatočeno najviše Srba iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine. U depeši piše da je od tih 10.000 „najboljih sinova Hrvatske ostalo svega još hiljadu i po živih“, a da su „svi ostali bili podvrgnuti užasnim mučenjima i ubijeni“. Na samom kraju izveštaj je dopunjen jednom rečenicom da „same ustaše priznaju da je od početka njihovog dolaska na vlast u Hrvatskoj ubijeno pet stotina hiljada ljudi, većinom Srba“!

Petr meseci kasnije, 15. septembra 1942, iz Titove depeše „Dedi“ (Kominterni), vidi se da su partizanske jedinice iz logora Jastrebarsko, kod Zagreba, oslobodili „600 (srpske) djece s Kozare“. Međutim, vrhovni komandant četiri dana kasnije šalje ispravku i dodaje da je zapravo oslobođeno „900 kozaračke djece, a ne 600“. Istina je da su partizani tada iz logora u Jastrebarskom spasli 272 kozaračka deteta.

U septembru 1942. Broz je lično obavešten šta se dešava u Jasenovcu od Andrije Hebranga, tadašnjeg sekretara KP Hrvatske i Mladena Ivekovića, kojeg su ustaše, sa tridesetak drugih logoraša, pustile iz Jasenovca u zamenu za dvojicu ustaških funkcionera.

Krajem leta, te iste godine, i Milovan Đilas je pismeno referisao Titu o ustaškim zločinima u zapadnoj Bosni:

– Ono što sam vidio tog jutra (u selu Urija u zapadnoj Bosni), a o čemu sam i čitao i slušao, tako me je zapanjilo svojim užasom. Sve je to ipak izgledalo drugačije nego kada se čita. Najprije smo kraj puta, pod krošnjom ogromne kruške, naišli na dva seljaka. Ležali su na travi, u hladu. Ubijeni su u potiljak, kuršumi su izišli ispod desnog uha i otvorili rane, tako velike da je iz njih iscurio mozak. Tu je ubijeno još šest seljaka.

– Pošli smo dalje putem, s obje strane živice od ljeskovog žbunja i paprati, i, najednom, nasred puta, deset-dvanaest leševa. Čini mi se samo dva sredovječna čovjeka. Ostalo žene, djevojke, dječaci, djeca. Na tri-četiri koraka od ove gomile krvi i mesa – kolijevka prazna, bez pelena, bez djeteta, sa slamom uvoštanom od dječije mokraće. Činilo se da je slama još topla od dječijeg tijela. Dijete je ležalo u gomili leševa. Ali glava je bila zdrobljena, bez poklopca, bez kapi krvi u šupljoj lobanji. Mozak – da li tog djeteta? – upravo malo guste bijele kaše, ležalo je pored glave, s komadima mesa. Dijete bez lobanje.

U tekstu „Nacionalno pitanje u Jugoslaviji u svetlosti narodnooslobodilačke borbe“, u „Proleteru“ Tito, takođe, piše: „Hrvati kao najsnažnija nacionalna individualnost među ostalim ugnjetenim narodima Jugoslavije, davali su i najžešći otpor protiv velikosrpske nacionalne politike. No, razume se, taj otpor nije mogao dati one rezultate koje je hrvatski narod očekivao.

Ustaško oruđe za ubijanje zatočenika logora Jasenovac

Neku godinu kasnije, tačnije 27. maja 1946, u Moskvi je boravila prva zvanična delegacija nove Jugoslavije, u kojoj su pored Tita bili Aleksandar Ranković, Koča Popović, Blagoje Nešković, Boris Kidrič i Vladimir Popović. Na svečanom prijemu, posle ritualnih ruskih ispijanja zdravica, Staljin je najpre nazdravio „herojskom srpskom narodu, jedinom slovenskom narodu koji je u najtežim danima rata protiv fašizma bio veran Rusiji, dok su se hrvatski pukovi borili s Nemcima u Staljingradu“. Završavajući govor, Staljin se okrenuo Titu i upitao ga što on ne spominje ono glavno.

Svi su zanemeli neznajući na što to Staljin misli.

Na Jasenovac – rekao je drug Hazjanin.

Tito je sav skrušen sa suzama u očima izgovorio: – Stidim se što sam Hrvat.

Njegovo prećutkivanje fabrike smrti i genocida nad srpskim narodom na teritoriji NDH u tekstu u „Proleteru“, nikad nije razjašnjeno.

Šokirao davanjem ostavke

Tačno godinu dana pre teksta u „Proleteru“, 7. decembra 1941, neposredno posle pada Užičke republike, u selu Drenovi, održana je sednica Politbiroa, na kojoj su bili Kardelj, Ranković, Đilas, Žujović i Lola Ribar. Tito je šokirao svoje saradnike: sastanak je otvorio predlažući ostavku. Doduše, nije se izjasnio da li se ostavka odnosi na mesto komandanta Vrhovnog štaba ili generalnog sekretara Komunističke partije.

Dobrica Ćosić u drugoj knjizi „Piščevi zapisi“ beleži da je Ranković bio izričit – Kominterna i Staljin bi ostavku shvatili kao ozbiljan raskol u Partiji i rekao: „Ako drug Stari podnese ostavku, onda to mora da uradi i ceo Politbiro“. Tito se posle ovog povukao.

Autor: Ivan Miladinović
Izvor: Novosti

POSTAVI ODGOVOR

*