ТИТОВ РЕЖИМ ЈЕ 1958. УБИО ЈЕДНОГ СРПСКОГ ПАТРИЈАРХА

0

Патријарх српски Викентије, 42. патријарх на трону Светог Саве, је био рођени Бачванин из Бачког Петровог Села. Родио се као Витомир Проданов 23. августа 1890. и био је веома бистро дете. Са лакоћом је завршио основну школу у родном месту, гимназију у Новом Саду и Богословију у Сремским Карловцима. Замонашио се у сред Првог светског рата 1917. године у манастиру Бездин код Арада у данашњој Румунији. Такође је завршио Историју на Филозофском факултету Београдског универзитета 1929. године.
Именован је најпре за викарног епископа марчанског 1936. године, а затим одлази у јужну Србију где је прво обављао дужност епископа злетовско-струмичког од 1939. године, а затим је био и администратор охридско-битољски 1940. године. За то време одлично је упознао прилике у јужној и Старој Србији и са великим успехом је водио своје епархије. Бугарски окупатор га је 1941. године протерао из Штипа, а након рата и доласка комуниста на власт није му било дозвољено да се врати на своју епархију у Штип јер су већ тада комунисти кренули у процес стварања неканонске тзв. Македонске православне цркве. У периоду 1947-1951. администрирао је Сремском епархијом.
На трон Светог Саве, Викентије (Проданов) изабран је 1. јула, 1950. године и као патријарх српски, одмах је успоставио канонске везе са осталим епархијама СПЦ, које су услед геноцида, ратних разарања и прогона Титове власти, биле доста ослабиле. У тешким условима комунистичких прогона, активно је радио на обнављању манастира и црквеног живота и побољшању статуса оних свештеника којима је било допуштено да врше своју слижбу и то у време када су комунисти сматрали СПЦ за свог највећег противника против кога су била допуштена практично сва могућа средства. Зна се да је на пример први прислушни апарат кога је Брозов режим тражио од Америке 1953. године (након резолуције Информбироа) уграђен у телефонску централу у Патријаршији СПЦ и да је велика сала за седнице Сабора била „покривена“ прислушним уређајима. У таквим околностима, патријарх Викентије је постао мајстор у преговорима са комунистима пошто би им наговестио различите уступке, а онда их вешто одлагао и изврдавао, због чега је постао озбиљна претња извршењу планова растакања СПЦ и стварању нових нација од српског народа.
Патријарх српски Викентије је умро у својој 68-ој години, 5. јула 1958. године под загонетним околностима, непосредно после сабора на којем је одбио да стави на дневни ред питање признања тзв. Македонске православне цркве. Постоје озбиљне индиције да је отрован јер је успешно осујећивао покушај комунистичког режима да решава национално питање у Југославији кроз пројекат стварања републичких цркава. Зна се да је 30. маја 1958. боравио на пријему код Јосипа Броза Тита у Белом двору и да је тада било разговора о испуњењу захтева режима о разрешењу црквених прилика у СР Македонији давањем аутономије трима епархијама СПЦ. Међутим, мајски Сабор СПЦ је на предлог патријарха одложио решавање тог питања, док је патријарх непосредно затим умро под неразјашњеним околностима у „присуству власти“, у дедињској болници „Драгиша Мишовић“ у Београду.
Аутопсија тела патријарха никада није извршена, а тело, иако је реч о патријарху, није пренето у цркву и канонски испраћено уз обреде који прате сахрану српског патријарха. Патријарх Викентије је брже-боље сасвим неспретно сахрањен у Саборној цркви у Београду. Колико је Титова власт пожуривала сахрану, доказ је и то што није било времена да се за њега направи посебан гроб, већ је ковчег са моштима стављен у гробницу митрополита Михаила, лево од улаза у Саборну цркву. Међу свештенством и верницима се тада брзо проширила прича да је патријарха убила УДБа тако што је странице његових омиљених књига премазала некаквим смртоносним отровом.

Српска историја

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*