Титова сарадња са Немцима

0

У понуђеном Титовом споразуму с Немцима пише: Партизани су спремни да са оружјем у руци иступе против сваког непријатеља на којег Немци укажу, па исто и против Енглеза приликом искрцавања

ВЕЋ почетком марта 1943. Тито је преко члана Политбироа Централног комитета КПЈ Милована Ђиласа, команданта своје најелитније јединице, Прве пролетерске бригаде, Константина Поповића, и свог главног обавештајца Владимира Велебита, понудио немачким властима у НДХ споразум о сарадњи:

– Команда НОВЈ (Народноослободилачке војске Југославије) сматра:

а) да у датој ситуацији не постоји никакав разлог да немачки Вермахт води ратна дејства против НОВЈ с обзиром на ситуацију, противника и интересе једне и друге стране. Према томе, било би у обостраном интересу ако би непријатељства била обустављена. У вези с тим, немачка команда и ова делегација морале би да прецизирају своје предлоге о евентуалној зони и правце економских или других интереса.

б) НОВЈ сматра четнике главним непријатељима.

У току трајања преговора по свим овим тачкама, предлажемо престанак ратних дејстава између немачких трупа и НОВЈ.

ЗА ПУШТАЊЕ из затвора НДХ неколико својих функционера, Титови преговарачи су понудили да на слободу пусте неколико фолксдојчера из Јајца, посаду једног усташког авиона, једног немачког мајора, 25 заробљених немачких војника, око стотину официра, подофицира и службеника НДХ, 615 италијанских војника, подофицира и официра.

У току ових поверљивих разговора, којима је, поред двојице високих немачких официра, повремено присуствовао и Павелићев изасланик, инспектор Чермак, Титови делегати су саопштили:

– Партизани изјављују да се не боре против хрватске (квислиншке) државе и ни у ком случају против Немаца, већ искључиво против четника.

– Партизани желе да воде борбу само са четницима, а немачке трупе нису нападали, већ су се бранили када су их немачке снаге нападале.

– Партизани су спремни да са оружјем у руци иступе против сваког непријатеља на којег Немци укажу, па исто тако и против Енглеза приликом искрцавања (на Јадранско море).

НЕМЦИ су овим разговорима придавали толики значај да је због њих у Горњи Вакуф у западној Босни, где су преговори вођени, долетео чак и Хитлеров генерал Александар фон Лер, који је 6. априла 1941. командовао немачким разарањем Београда.

Кад су се уверили у озбиљност Титових намера, Немци су предложили да се преговори подигну на виши ниво. Тито је то прихватио, па су нацисти Ђиласа и Велебита авионом пребацили у Загреб, на вишедневне разговоре с Хитлеровим послаником у НДХ Зигфридом Кашеом и генералом Глезом фон Хорстенауом.

Ту су Титови емисари разголитили ствари до краја:

– У националном четничком покрету ми видимо нашег највећег и најопаснијег непријатеља, пошто они теже да створе Велику Србију, а нас да истисну. Под таквим околностима ми немамо више никаквог повода да се боримо против немачке војске, нити да наносимо штете немачким интересима у читавој земљи, били они војне или привредне природе, а такође и интересима саобраћаја. Ми не тражимо никакву противуслугу. Треба нам само дати прилику да се боримо против четника да бисмо их уништили.

Следила је кључна тачка Титове понуде:

– Ми смо заробљене Немце већ предали и спремни смо – без противуслуге – да обуставимо непријатељства у Славонији и источној Босни.

АУТОМАТСКИ је то значило обуставу непријатељстава не само према Немцима, већ и према НДХ. Тито није остао на речима. Свом партијском изасланику у Босни и Херцеговини одмах је наредио да босански партизани „чисте терен од четника“, а да се „не сукобљавају с Немцима“:

– Најважнији задатак сада јесте уништити четнике Драже Михаиловића.

Са садржајем овог Титовог наређења Велебит је претходно упознао агенте Обавештајног одељења 718. немачке дивизије у Сарајеву. Немци су с неверицом слушали, питаjући Велебита ко, у ствари, чини Титову војску. Одговорио је да 70 одсто њих чине Срби.

– Како је могуће да се Срби боре против четника – било је следеће питање.

Велебит је одговорио:

– Ми смо Србе убедили, а и они су увидели, да овде у земљи превласт Срба није добра.

КРАЈЕМ марта 1943, Тито се јавио и Штабу Првог босанског корпуса, најјаче своје јединице у Босни и Херцеговини. Команди ове јединице наредио је да не сме „правити никакве акције“ не само против Немаца већ ни против снага НДХ, и да „сву своју борбу употреби против четника“.

У исто време, командант Прве пролетерске дивизије, водеће Титове војне јединице, наложио је једној својој бригади да се „нипошто не сукобљава са немачким трупама“, а петнаестак дана касније и Тито је овом команданту депеширао да се „ни по коју цијену“ не упушта у борбу са Немцима.

После договора његових преговарача са Немцима, усташама и фашистима, Тито се тих дана јавио и својим војним изасланицима у Славонији. Од њих је тражио да својим диверзантским групама „смјеста нареде да не врше диверзије на прузи Београд – Загреб“.

То је изузетно одговарало и Немцима и усташама. Немцима због слања војске и оружја на совјетски фронт, а усташама због заштите њихових логора смрти у Јасеновцу и Старој Градишки, у којима су од 1941. на безочан начин побили више десетина хиљада Срба, Јевреја, Рома и хрватских антифашиста.

СЕПТЕМБРА 1943, пола године после преговора у Горњем Вакуфу и Загребу, Тито је главном штабу својих снага у Хрватској поручивао да се клоне борбе са Немцима:

– Неке јаче борбе с Нијемцима избјегавати док не дође до јаче деморализације код њих.

Немачке интересе за колаборацију с Титом најпотпуније открива телеграм који је средином априла 1943. Зигфрид Каше из Загреба послао Хитлеровом министру иностраних послова Јоакиму фон Рибентропу:

– Борбе између Титових банди и Михаиловићевих четника, које непосредно пратимо, јако слабе обе стране, а нас поштеђују жртава.

Тита је од формалног потписивања овог споразума спасла Москва. Кад је сазнао да Тито шурује са Немцима и усташама, Стаљин се наљутио као рис:

– Нас чуди то што Ви мијењате заробљенике с Нијемцима, што шаљете к њима делегате који воде свакакве преговоре с Нијемцима, а такође и што је њемачки посланик у Загребу изразио жељу да се лично сретне с Вама…

– Није ли то све повезано с политиком Нијемаца да искористе Ваше људе ради распаљивања међусобне борбе међу самим народима Југославије.

– Молимо објашњење по овом питању.

Тито се довијао, тврдећи да су његови блиски сарадници ишли у Загреб да „набаве лијекове против тифуса итд.“, а не да Немцима и усташама нуде сарадњу у борби против Михаиловића и Енглеза.

ЗА ВРЕМЕ макијавелистичког примирја с Немцима, Тито је у долини Неретве нанео историјски пораз четницима, а размена заробљеника између партизана, Немаца, Италијана, усташа и домобрана, започета још септембра 1942, добила је нова крила. Тако је Тито из усташког затвора у Загребу извукао предратну љубавницу Херту Хас, а ексклузивна размена заробљеника с Немцима само на подручју НДХ разљутила је вођу српских комуниста Благоја Нешковића:

– Уопште нисмо знали о могућности размене заробљеника-затвореника, а код нас се свакодневно врше стрељања по логорима и убиства по затворима, и то наших најбољих другова.

НАСТАВЉЕНА САРАДЊАИако је Фон Рибентроп наложио Кашеу да се „убудуће уздржи од сваког директног или индиректног контакта или преговора с Титом“, колаборација је настављена, јер се Тито стриктно држао датих обећања. Његове јединице, не само у западној, централној и источној Босни већ ни у Славонији, све до краја прве декаде маја 1943. „нису имале никаквих акција“ против Немаца и усташа.

 

Новости

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*