То што не чиниш никоме зло, не значи да си добар!

0

Пошто су добар и луд одувек важили за браћу, данас сви, бежећи од етикете лудака, бирају да се представљају као зли. Кажу, штите себе на тај начин. Боље да изгледају неприступачно, него приглупо, боље да буду одбојни за комуникацију, него подобни за зајебати. Неком суманутом логиком постало је боље да се кроз живот иде уверавајући друге да ниси баш толико добар, да случајно не би помислили да си луд или глуп.

Следбеници те идеје, та хипнотисана армија која тобоже цени себе науштрб поштовања других, временом је одучена од доброте. Неко им је некад рекао: „Ако не поштујеш себе, нико те неће поштовати“, негде су чули да „Циљ оправдава средство“, да се, „Добрима увек лоше враћа“, и ону стару најгору од свих, „Ма ћути и гледај себе“. Све им је то направило кашу у глави, па су самопоштовање помешали са надобудношћу, амбициозност са опортунизмом, штедљивост са себичношћу, опрез са страхом, добро са злим, а зло са добрим.

На том путу су, одлазећи од своје суштине, постали збуњени у мноштву избора да буду шта пожеле. Мисле да бирају себе одбацујући друге, да чувајући се од других граде себе, да гледајући само своја посла не сметају другима. Нико им није рекао да су људи једино срећни када деле себе, да се граде једино кроз односе са другима, да само дајући могу да добијају, да се само дељењем умножавамо. Не. То је данас прећутано. Није им речено да од живота не могу да се сачувају.

Данас нам се ствари објашњавају само до пола, само докле смо спремни да прихватимо и док се не захтева никакав труд са наше стране. До пола нам је објашњено, а од пола смо лагани. Нико им не говори да кад се једном крене путем таквог самољубља, да се тешко враћа натраг. Да кад им кожа задебља на емоције можда нико неће моћи да их повреди, али тада нико неће моћи ни да их учини сретнима. Да као што не можеш да будеш мало мртав или мало жив, исто тако не могу бити мало добри или мало зли.

Мисле да су не чинећи никоме зло – добри. Не. То је највећа вражја работа, најпрљавија од свих, подмукла и опасна, која нам мења свест о себи, која нам мути видике и улудо складишти доброту којој тада пролази рок. Доброта која није давана у времену кад је најпотребнија постаје бескорисна. Добронамерност која није увек безусловно на готвс, није добронамерност већ прорачунатост. На скали између добра и зла, постоји само један тачан избор. Нема нијанси, нема субјективних интерпретација ни теорија. Постоји чињење добра, и чињење зла. Нечињење ничег доброг – је зло. Не чинити ништа добро онда кад можемо да учинимо нешто – је зло. Нечињење ничег злог је зло све док не подразумева чињење доброг. Тек онда када се са нечињења ничег пребацимо на делање, можемо се бројати у жива бића.

Под изговором да не одмажемо, заваравамо се да смо добри. Нисмо довољно. Овај свет неће спасити ни интелигентни, ни богати, ни успешни. Неће нас излечити ни знање, ни паре, ни титуле. Овом свету данас треба бескрајно људскости, а не на кашичицу. Сувише је далеко одвела странпутица да бисмо ове метастазе морала лечили нечињењем. Ове болести човечанства лече се само делима, давањем примера и дизањем гласа да без општег добра за свако живо биће, неће бити ни појединачног за нас саме.

Извор: Блогдан

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*