Тог 30. маја 1999. наши западни „пријатељи“ су бомбардовали мост у Варварину

1

Прије 15 година НАТО је почео бомбардовање СР Југославије. Трагедија која симболише овај рат од 78 дана догодила се нешто касније, у Варварину. За пет минута тамо је нестало десет живота и промијењене су многе судбине.
Screenshot_2
Двије поломљене тополе поред моста преко Велике Мораве у Варварину говоре више од споменика. Ту су да подсјете на 30. мај 1999. године, најцрњи дан у историји ове варошице. У близини моста, који је тог дана срушен па поново изграђен, налазе се центри локалног живота: пијаца, црква Пресвете Богородице и ресторан спортског центра у којем чека четворо Варваринаца спремних да још једном испричају како су остали без својих најближих или и сами били рањени.
Пијачни дан

Била је недеља, сунчано без иједног облачка, сјећа се Зоран Миленковић, предсједник општине. Овај крупни човјек једва чујно преваљује ријечи преко усана, када се присјећа. „Због пијачног дана и градске славе Света тројица било је много људи у Варварину. Тог јутра сирене су огласиле ваздушну опасност, али послије више од два мјесеца бомбардовања сви су огуглали на лет авиона“, каже Зоран. „Владала је опуштена атмосфера и нико није очекивао да тако нешто може да се деси усред дана.“ Но, ипак се догодило и промијенило живот овог човјека и његових суграђана.
Нешто иза поднева су два пројектила разорила дио моста између носача и градске стране, док је други крај склизнуо на узвишени дио обале и стајао под углом у Морави. Троје мртвих, петоро теже повријеђених. Један младић је заједно са својом мајком прелазио аутомобилом, Заставом 101, мост из правца града. Од детонације, ауто се срушио у ријеку, а њихови лешеви могли су да буду извађени тек послије неколико дана. „Моја ћерка Сања (15) и њене двије другарице кренуле су кући пјешке. Напад их је затекао на пјешачкој стази моста, отприлике на средњем дијелу који се срушио у Мораву“, објашњава Зоран Миленковић. „Све три су теже повређене, али Сања није преживјела“, каже несрећни отац.
У тренутку када су прве бомбе погодиле мост, Предраг Милошевић (43) био је у цркви, која је само 120 метара даље. „Од детонације црква се затресла из темеља, поломљени су прозори, рушио се цријеп са крова… Зауставио сам двије жене са малом ђецом на вратима, које су из страха хтјеле да изађу напоље. Када се смирило, изашли смо у двориште цркве“, присјећа се Предраг. „Људи су панично звали упомоћ, чула се вика: Има мртвих, рањених. Знали смо да су гађали мост.

Двоструки напад

Послије првих детонација људи су кренули ка ријеци да виде шта се догодило. „Пошто је мост већ био срушен, мислили смо да се авиони неће више враћати и хтјели смо да помогнемо повријеђенима“, додаје Предраг. Међу онима који су притекли у помоћ био је и Мирослав Дакић (54). „ Пришао сам десној страни моста, гђе је била пјешачка стаза. Повријеђени су запомагали и спустио сам се низ обалу до ријеке. Убрзо потом чуо сам повике: Беште, ево их поново“, објашњава Дакић. „Сјећам се само да ме је детонација одбацила десетак метара, до топола.“
И у другом налету бомбардера, само пет минута касније, на већ срушен мост пала су два пројектила. Тада је погинуло још седморо људи, док је теже повријеђено 12 особа. Верици Ћирић страдао је отац Миливоје, свештеник, који је након првих детонација кренуо са осталим мјештанина да помогне повријеђенима. „Послије литургије и литије отишла сам кући. Када сам чула експлозије кренула сам ка мосту, али ми људи нису дали да приђем. Касније сам срела мајку, али оца нисам могла да нађем“, прича кроз сузе Верица. „Пронашла сам га у капели.“
Послије другог напада, дуже вријеме нико више није смио да приђе мосту, јер су се сви плашили новог напада. Предраг Милошевић и Мирослав Дакић били су међу теже повријеђенима. Предрагу су гелери разнијели кук, повриједили дио ноге и кичму. Те гелере осјећа и данас, послије година терапије. Ослања се на штап. Чује зујање у ушима јер су оба слушна живца оштећена. Мирослава су гелери погодили у десну руку и ногу, која је сада краћа шест сантиметара. Инвалид је. Како се то званично каже – 60 одсто.

Саговорници DW вјерују да је тог 30. маја НАТО имао циљ да сруши мост у Варварину, али уз што више жртава. „Током бомбардовања Југославије стратешки циљеви гађани су углавном ноћу, како онда објаснити то што нам се десило у пијачном дану, на црквени празник“, питају се они. Само десет дана од бомбардовања моста на Великој Морави, потписан је Кумановски споразум, чиме је окончано оно што се на разним мјестима назива разним именима: мисија, агресија, интервенција. Варваринци су покушали да се врате нормалном животу.
Неоснована тужба

На иницијативу једне антиратне организације из Берлина, породице страдалих и они који су преживјели рањавање у Варварину, тужили су 2001. године Њемачку за ратни злочин. „Та организација нам је помогла финансијски и правно да се састави и поднесе тужба против Њемачке, као једне од чланица НАТО пакта, која је учествовала у ратним дејствима на Југославију. Као група грађана нисмо могли да тужимо Њемачку за бомбардовање, већ смо захтјевали надокнаду штете“, каже Зоран Миленковић. „Тражена сума била је осам милиона марака“, додаје Предраг.
Судски процес се водио више од деценије. На крају, њемачки Уставни суд је прошле године одбацио тужбу као неосновану, јер је уважен став њемачке владе да је интервенција НАТО била у складу са Женевском конвенцијом. Њемачка влада је указала и да међународно право не допушта појединачним жртвама да траже одштету од учесника у војном сукобу, већ је поравнање евентуалне ратне штете могуће само између држава. „Јасно је било да неће признати злочин, јер би исплатом те штете признали кривицу. Пошто су цио ток суђења пратили и медији, било ми је важно да се у свијету чује истина о агресији на Србију“, прича Зоран. Предрагу паре, како каже, не би ништа значиле. „Не постоји цијена за то што Мирослав и ја вучемо посљедњих 15 година. Не треба ми ништа, осим здравља.“
Мост у Варварину обновљен је 10. новембра 1999. године. Истог дана, у непосредној близини, откривено је и спомен обиљежје са именима жртава бомбардовања. Најмлађа међу њима била је Сања Миленковић, ученица Математичке гимназије у Београду. У средишњем дијлу споменика налази се глобус и шестар, чија је игла забодена на територији Србије. Варваринци ће 30. маја ове године поново у цркву, али за разлику од прије 15 година када су славили градску славу, сада да запале свијеће за душе страдалих.

DW

1 КОМЕНТАР

  1. Најдубље саучешће још једном мом вољеном народу побијеном само зато што су Срби.
    Немачки нацисти су бомбардовали 2 пута тај мост иако у пречнику од 70км није било војног објекта.
    Том издајничком дос олошу који је био на власти и требао да подржи грађане Варварина у својој тужби а није ја њима јебем свима мајку као и овом највећем издајнику Српског народа
    вучкићу који шурије са Швабама и њихов је потрчко

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*