Томилсав Ловрековић: Не могу и нећу – (веома) лично

0

Кад год сам вас подржавао, чинио сам то јер сам сматрао да сте добро за ову земљу. Или чешће, да сте мање зло. Од тога никада нисам имао користи – напротив, углавном штете. Било да ми се прети отказом, док вас у Ђиласовском медију подржавам док сте опозиција, било да ме неко пљује да сам се продао, било да…

Гледајући ситуацију пред изборе, где су вам разни олоши, шкартови, преваранти, јефтини трговци, како пацови истрчавају из својих рупица и трче у ваше наручје, за шаку мрвица, било ми је мука. Па, опет, у неку руку сам вас подржао – жмурећи не на једно, него на оба ока, а рачунајући, као што већ рекох да сте мање зло. Јер, од Сорошевих олоша и Срђиних пројеката не постоји веће зло, а не видим пуно добра на сцени генерално.

Пријала вам је та подршка, они ваши, лојални, који су из страха окретали главу кад ме виде, почели су да ме ословљавају са “пријатељу”, да ме зову на пића, шаљу поруке. Мени они, додуше, нису пријали, јер што би Дивац рекао, немам пријатеље на одређено време, али сам их трпео. Зарад онога што сам сматрао интересом државе. Бранећи тај интерес, од вас сам узео округло 0 евра и исти број привилегија. На ту глупост сам изузетно поносан. Још сам поноснији кад видим ко вас је све оробио и како. Није то друштво за мене. Ипак сам, како год то чудно звучало, фин момак.

sns-5

Док су ваше преплаћене, а полуспособне или неспособне редакције на чијем су челу срамоте за професију и бруке за човечанство невешто и аматерски измишљале афере Сорошевих ђака, ја сам откривао праве – преносили сте их и ширили са уживањем. Хвалили сте ме, али ми није требало хвала. Нисам то радио због вас, него због Србије, знајући да вас не руши опозиција, него Скотове и Срђине играчке инсталиране да дестабилишу ову земљу.

Видите, међутим, постоји један проблем: бавим се прљавим послом, у прљавом друштву и зајебаним околностима. Много шта је, дакле, подложно компромису, многе ствари могу да видим или не видим, али једне ствари се никада не могу одрећи: да заспим без лекова и да се ујутру, кад се погледам у огледало, не зацрвеним од стида и не спустим главу.

Ви сте јуче, и то не било ко, него ваш потпредседник, рекли да Наташа Јеремић води нарко мафију. Еј, Наташа Јеремић! Твоја подгузна мува, некадашња Мирина пудлица, момак чији су фетиш униформе, али је није облачио кад је требало, Вулин, изнео је невероватну тврдњу да су Бошко Обрадовић и Вук Јеремић размењивали екстази у печењари у Чачку. Еј, човече, замисли Бошкића и Вука који седе у печењари, грицкају јагњетину, испијају “Зајечарско” и додају се ексерима преко стола!

vulin-34

Мене је срамота у ваше име. Срамота ме је ако неко чује да разговарам са вашим функционерима, ако ме види са њима, ако ми их открије међу пријатељима на друштвеним мрежама. Ипак, морате знати једну ствар.

Партија у којој се половина чланства срамоти оваквих изјава, али нема муда да проговори (јер сте такву атмосферу направили), а друга половина је довољно глупа да поверује у њих, није партија. Секта је. Култ. И као таква је осуђена на пропаст, пре или касније. Углавном пре. Бојим се да, ако то буде на овим изборима, да смо и ми са вама осуђени на пропаст. Ви Сорошеве људе доводите на власт таквом политиком. Ви и нико други.

Срамота ме је и у име оних нормалних људи у вашим редовима. Честитих. А, има их и то доста. Срамота ме је у име овог друштва које ћути, такође уплашено. Срамота ме је и у моје име, јер сам одмажући већим олошима да се докопају Србије, помагао мањим да је сачувају у својим шакама.

Вероватно би ме, да је неки од ваших официра за везу поред мене, упозорио да пуно губим овим текстом. Не губим ништа, јер од вас ништа нисам ни добијао ни тражио. Све што имам – моје је. А, имам оно највредније, што сте ви одавно изгубили – лежем без таблета и оног ујутру гледам поносно у очи, не спуштам поглед.

Ја, у ту причу, такву, са вама, таквима, не могу и нећу.

Томислав Ловрековић, ПОБЕДА

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*