Трампов рат против дубоке државе

0

Ловци су постали ловина, а Трамп ће гонити, отпуштати или застрашивати дубоку државу. Али она је ту

У Вашингтону сада термин ,,дубока држава“ генерално подразумева званично нестраначке и политички неактивне људе који су унутар или близу власти, а у пракси се понашају партијски, и то често хиперактивно противнички у односу на администрацију. Ова ствар се у неком облику дешава скоро свакој администрацији, али је ретка једном када се нова администрација смести и инсталира лојалисте на кључним позицијама. У временима спорења, током цепајућих националних контроверзи и након радикалних промена у администрацији, а нарочито када постоји распрострањена нетрпељивост медија према администрацији, феномен је упадљивији. Међутим, докле сећање сеже, најнечувеније будалаштине дубоке државе – односно широки напори да се омета и дискредитује администрације – догодили су се током председничких мандата Ричарда Никсона и Доналда Трампа.

НИКСОНОВ СЛУЧАЈ
Два сета околности се лако разликују. Никсон је дошао на функцију 1969. и био је први председник од Захарије Тејлора 1848. чија партија није имала контролу ни у једном од домова Конгреса када је био инаугурисан. Северни Вијетнам је својим одбијањем понуде о заједничком повлачењу коју је направио председник Џонсон у Манили 1966. године појаснио да тежи тоталном понижењу Америке. Да је Хо Ши Минова амбиција била да једноставно уједини Северни и Јужни Вијетнам, прихватио би Џонсонову понуду, сачекао погодан тренутак и поново напао без опасности да ће Сједињене Државе поново улетети у ту каљугу. Никсон је наследио рат Демократа у Вијетнаму и настојао је да извуче САД, уз истовремени покушај очувања могућности опстанка некомунистичког режима у Сајгону. Одбијањем да једноставно преда целу Индокину познатој милости Северновијетнамаца, Вијетконга, Црвених Кмера и Патет Лаоа, Никсон је заслужио подривање и нападе заступника пораза и срамоте у Вијетнаму, од којих су многи, попут Данијела Елсберга, срећно подржавали ескалацију рата пре него што су постали присталице врлина и моралних вредности неопходних за амерички пораз.

Никсонови проблеми са законом су се умножили поводом његовог неспретног руковања Вотергејтом. У суштини, овај догађај су изазвали зилоти-јастребови из администрације и Републиканског националног комитета који су предuзели аматерски и лоше размотрени контранапад на антиратне активисте Демократске странке који су једноставно хтели да се Вијетнам одмах напусти ,,авионом и бродом“. Како је председник постао рањив, читава администрација се претворила у киптећу кошницу непријатеља Никсона који су пуштали у јавност његове пореске пријаве и фасцикле тајних обавештајних докумената о Вијетнаму и другим темама.

Никада није представљен ниједан убедљив доказ да је Никсон лично починио нешто противзаконито, али чланови његовог тима јесу и извршна власт је испаравала из недеље у недељу. Тако је Никсон, патриота какав је био, поднео оставку уместо да државу подвргава судском процесу за ,,импичмент“. Дубока држава је победила, Конгрес је пресекао сваку помоћ Јужном Вијетнаму, пао је у руке комунистима и милиони су страдали. Катастрофа је била потпуна, а део заоставштине су сигурно били и релативна инфериорност квалитета кандидата за високе државне функције од тада, грубљи политички дискурс, увећани цинизам политичке штампе и затрованост федералних политичара ризичном игром криминализовања политичких разлика. Ништа од тога не показује симптоме окончања. Напротив.

ТРАМП ПРОТИВ СИСТЕМА
Због тога је Доналд Трамп кренуо у рат против читаве политичке класе: свих фракција обе партије, бирократије, националних медија, лобиста, Холивуда и Волстрита. Рекао је да је читав систем труо и да је изневерио нацију: безнадежни ратови којим није постигнуто ништа осим траћења хиљада живота и билиона долара, ширење иранског утицаја и незамислива хуманитарна криза, умртвљена економија, смањујућа радна снага, увећано сиромаштво и криминал, океани дуга, огромни трговински дефицити од споразума којим је незапосленост увожена у САД и неконтролисани прилив милиона неписмених сељака из Латинске Америке. Добио је скоро три милиона мање гласова бирача од његове демократске конкуренткиње Хилари Клинтон, али је јасно победио у електорском колеџу, а 96 одсто од 312.000 гласова у Дистрикту Колумбија било је против њега.

Готово свако од утицаја у земљи, укључујући скоро све конгресмене обе партије, био је против њега. У првих девет месеци нове администрације постојала је константна фабрикована претња од импичмента. Фантазмагорична дебиларија да је Трамп некако сарађивао и био у дослуху са руском владом како би наместио изборе била је изговор за изборни пораз несретној Клинтонки и њеној трампомрзитељској ехо комори у националним медијима.

Дубока држава скоро да је била цела држава и устремила се на саботажу администрације. Скоро све то време, републикански лидери су седели и чекали да виде хоће ли бити импичмента или не. Трампови кандидати за функције су дуго задржавани у ишчекивању потврда. У јавност су цурели разговори из Беле куће, укључујући оне са страним лидерима – што су акти отвореног отказивања послушности који су натерали Трампа, као одлучујући елемент извршне власти, да отпусти неке прилично високо рангиране званичнике, укључујући малигног директора FBI који је потом обавестио Конгрес да је обелоданио себи упућени меморандум (вероватно илегално, пошто је то, технички, државно власништво), како би могао да именује специјалног истражитеља који би мучио председника поводом блесавих оптужби о руском утицају, иако је Коми сведочио да Трамп лично није мета или осумњичени, као и да Руси нису утицали на исход избора. (Ово је била трезвена позиција у поређењу са крупним измишљотинама демократског потпредседника Обавештајног комитета Сената Марка Ворнера да је хиљаду руских агената преплавило кључне државе у којим се водила битка између Трампа и Хилари, па да су тако нпр. ,,доделили“ Висконсин Трампу.)

Председник је ојачао особље Беле куће. FBI и министарство правде су растрзани у свом странчарењу и злоупотребама досијеа на којем су изграђени аргументи о ,,шуровању са Русима“ и прислушкивање Трамповог тима у предизборној кампањи. А досије, мешавина лажи смућканих од гласина у Кремљу, раскринкан је као превара за коју су платили предизборни тим Клинтонове и Демократски национални комитет, па је цео покрет за импичмент доживео колапс. Ловци су постали ловина, а Трамп ће гонити, отпуштати или застрашивати дубоку државу. Али она је ту, може да се уздигне веома брзо и може да буде веома опасна. Неопходно је бити на опрезу.

Конрад Блек је писац и бивши новински издавач чија је најновија књига ,,Ричард М. Никсон: Пун живот“

 

Превео ВОЈИСЛАВ ГАВРИЛОВИЋ

КОНРАД БЛЕК

НОВИ СТАНДАРД

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*