Три бачке приче

0

Равно Село, у троуглу између Новог Сада, Врбаса и Бачке Паланке, родно је место бројних јунака нашег доба. И сви су седели у Шелеровој кафани код сеоског крста

Прича о Војводини је као вода на равном – споро и лењо се разлива, а токови се деле, сами бирају пут и наизглед случајно се опет састају…
На комаду земље што би у фијакеру с једним осредњим коњем могао да се обиђе, од фруштука (ракија, чварци и врућа погача) до ручка измешале су се судбине краља, учитеља музике и кафеџије, генерала и младе глумице, Немаца, Грка и Црногораца… и јунака нашег доба, министара и принчева транзиције. Сви су они, у своје доба, родили се, живели или умрли у троуглу између Равног Села, Маглића и Деспотова у Бачкој, и сви су седели у Шелеровој кафани код равноселског крста.
– Kраљ Александар Kарађорђевић враћао се с пратњом, све високим официрима, од Ђоке Дунђерског из Kулпина, и ево овде је сео, ту су му изнели сто… и попио пиво – прича Стојан Недељков док пребира по шкрињицама од резбарене ораховине да ми покаже фотографије. – То је било тридесет треће, а тридесет четврте су га убили у Марсељу – додаје као да набраја само најважније догађаје из краљевог живота: пиво из кригле у Равном Селу и атентат у француској луци.

Kако је Лазар Ристовски постао глумац

Тамо где је предахнуо краљ, сад седим ја. До ослобођења од Немаца, кафана се звала „Балкан”, затим је променила име у „Војводина”, али уистину је нико ни првим ни другим именом није звао. Вазда је била – Шелерова кафана.
– Шелер је наше шпицнаме – објашњава Стојан породичну историју. Његов прадеда Иса у кафани је наручивао по деци црног и деци белог вина, и увек тако, измешано пио, а на мађарском се то, нисам разумео шта тачно, каже „шелер”, и тако…
Прадеда Иса сазидао је у Равном Селу кућу на лакат: с једне стране била је кафана, с друге месара; посао је наследио деда Раде, па отац Миленко, а сад је газда Стојан.
– Имали смо много пара – из дрвених кутија вади црно-беле фотографије лепо, грађански обучених богатих људи.
Онда прелази на нове: танак папир и шаренило боја.
На три-четири, очигледно снимљених у распону од двадесетак година, загрљени Столе и глумац Лазар Ристовски.
– Лазар је овде рођен, у Равном Селу, ја сам му био учитељ – каже Живан Гајић Бата, који са Стојаном и са мном седи у краљевском хладу. – А кад је завршио Учитељску школу, у мом разреду је одрадио обавезну праксу.
Шест дана – у школу се тада ишло и суботом – Лазар Ристовски држао је наставу тадашњим Батиним ђацима. А следећег понедељка, млади учитељ поднео му је свој дневник праксе да га оцени.
– Лазар је на часу српскохрватског језика предавао ђацима о једној песми, и ја сам написао: „Изражајност с којом Ристовски чита поезију превазилази потребе просветног радника, она је на нивоу глумца.” Мало касније, уписао се на Позоришну академију.

reportaza-6-674x450

У родном селу Душана Бајатовића нема незапосленог његовог вршњака – свим својим друговима је нашао поса

„Равно Село, јеси мало, ал’ си многе славне дало!”
А Живан Гајић Бата пребира по сећању, и наставља своју причу:
– Имао сам ја доста ђака који су данас познати.
– Знам – одговарам, и објашњавам да сам зато и дошао, да се распитам како су из тако малог села поникли глумци, пословни људи, политичари: поред Ристовског, Тамара Милетић, пре неку годину преминула глумица Београдског драмског, давне 1956. тумач главне улоге, уз Столета Аранђеловића, у првом хрватском филму „Ђевојка и храст”; Славица Момаковић, певачица популарне музике, сада у Чикагу; Симо Гајин, телевизијски новинар; Игор Бечић, посланик у Скупштини Србије и функционер Српске напредне странке; др Вера Пилић-Ракић, професорка београдског Економског факултета; Александра Ђанковић, тридесетогодишња потпредседница војвођанске скупштине у овом сазиву; Драган Јокић, покрајински министар вера у Милошевићево време, Душан Бајатовић, први човек „Србијагаса” и перјаница социјалиста…
– Јокић је, док је био на функцији – прича Бата Гајић – обновио крст и подигао Светосавски дом, одужио се селу…
До 1945, на средини раскрснице поред Шелерове кафане стајао је велики камени крст, а онда га је један радник земљорадичке задруге, по наређењу Удбе, срушио камионом. Стигла је била, наиме, наредба одозго „да више нема Бога”… Бата се сећа и Милана Јокића, Драгановог оца, који је као правоверни комуниста деци лупао чврге кад их види да иду у цркву. После је, овог пута од Милошевића, стигло да „Срби поново имају Бога”, па је Милан почео да иде у цркву, а његов син Драган постао је министар.
– Kрајем осамдесетих, сретне ме Милан, и каже, прекорно: „Учитељу, не видим те у цркви”… У којој ме цркви не видиш, ти и ја никад нисмо ишли у исту цркву… – смеје се Живан Гајић Бата, наставник музичког и учитељ у Равном Селу, сада становник далеке Аустралије. Имао је готово педесет година кад је побегао пред оним што је чекало Србију, а сада је шест месеци тамо, шест у селу, у родитељској кући.
– Тамо преко сокака – пружа руку Стојан звани Шелер – у оној радњи, радила је Бајатовићева мајка.
Излог је прелепљен фирмом неке кладионице, али је и на стакло и на слова безнадежно попадала прашина. Одавно нико није прошао крпом кроз једнокрилна стаклена врата.
– Деца у другом, трећем разреду на питања одговарају кратко, често само са „да” и „не”… а Душан је још тада био политичар. „Учитељу, само још ово да кажем…”, стално је нешто хтео да објасни – смеје се Бата Гајић.
Новине пишу да је „Бајатовић најплаћенији директор у Србији”, да сваког првог у месецу прими двадесет хиљада евра. Гледам сокак који се пружа од крста, између Шелерове кафане и затворене радње прашњавог излога, па док му се крај не изгуби у сенци олисталог дрвореда и не могу да на кажем: не би се рекло да је Душан Бајатовић нешто дао своме селу.
– Па сад, баш се био заложио око обнове Дома културе… А и нема његовог вршњака који је без посла, све их је запослио. И даје цркви… – кажу моји саговорници.

Република грчка, земља бачка

У Равном Селу је лепа црква, православна. До 1945, имало је и реформатску, а онда су из Војводине Немци протерани. Због подршке и сарадње са окупаторским режимом током Другог светског рата, а делом и зато што су се победници светили па им није ни било важно ко је крив, а ко прав.
Двадесетак километара од Равног Села било је село Буљкес, чисто немачко, па ођедном – празно. Ранковић и Удба су ту 1946. населили – Грке!
Откуд Грци?
Током Другог светског рата, политичка ситуација у Грчкој наликовала нашој: једни су се борили за краља, други су били комунисти, а савезници су због стратешког положаја Грчке подржавали и једне и друге. Али после рата, подржали су струју која је била за краља и капитализам. А ми смо навијали за ове друге, такозвани ЕЛАС. Уз прећутну сагласност Стаљина, слали смо у Грчку официре (ратовали су тамо и Јово Kапичић и Оскар Давичо), оружје, храну… и примали рањенике у наше болнице у Македонији.
Kако је време одмицало, потребе грчких партизана биле су све веће па је у једном тренутку Тито одлучио да се за њих формира камп у Буљкесу.
У првом таласу стигло их је 3.500, да би их 1946. службено било 4.023. Од тог броја, била је само 161 жена и 30 деце.
У почетку је то био само логор у који су војници долазили на опоравак, али је касније живот у Буљкесу организован. На молбу руководства ЕЛАС, Тито је повукао веома необичан потез – село је прогласио за део територије Грчке, и у њему су важили грчки закони и прописи.
За време свог боравка у Буљкесу, Грци су водили и матичне књиге рођених, венчаних и умрлих. Ред у селу одржавала је грчка полиција. Становници нису смели без дозволе да излазе из села, а свако неовлашћено удаљавање се кажњавало. У Буљкесу су биле радионице, болнице, сиротиште, библиотеке и школе. Постојала је и штампарија за школске уџбенике и новине „Глас Буљкеса”. Ту је штампан и новац који се користио само у Буљкесу.
Грчки досељеници су у дугим хладним зимама четрдесетих посекли сва стабла дудова која су красила село и дрво употребили за огрев. А Југославији су се одуживали тако што су слали своју бригаду на радне акције, као што је била изградња пруге Шамац-Сарајево.
Овој грчкој територији на тлу Југославије крај је донео Стаљинов сукоб с Титом у мају 1948. године. Већи део сељана подржао је Стаљина, а Титове слике демонстративно су поскидане са зидова и спаљене. Преко тога се, наравно, није могло прећи…
Југословенске власти формирале су државну комисију која је утврдила да се руководство Буљкеса бави привредним шпекулацијама и сличне ствари… па је у пролеће наредне, 1949. године, донета одлука да се они, Грци који су за Стаљина, иселе. Примили су их тадашњи руски сателити Чехословачка и Мађарска.
Kажу да су Грци приликом одласка из Југославије цепали и бацали кроз прозоре вагона новчанице из Буљкеса. Зато су оне данас веома ретке и представљају нумизматичку вредност.

reportaza-7-674x450

У Маглићу се после Другог светског рата налазила Република Буљкес, територија на којој су важили грчки закони и грчки новац

Око осам стотина њих изјаснило се за југословенску Kомунистичку партију и Тита, и они су остали у Буљкесу. Већина их се потом одселила у Македонију, а неколико њих је остало у Буљкесу, које је поменило име у Маглић, и примило колонисте из Босне.
У селу и данас живи неколико грчких породица, на месном православном гробљу налазе се надгробне плоче са именима Јосифидис, Скутелис и Kонстантинидис…

Где је генерал Пеко нашао љубав

У оном хладу испред кафане у Равном Селу, Стојан Недељков причао ми је како је једном давно у шинобусу из Бачке Паланке видео Ђорђа Балашевића.
– Мало гледа кроз прозор, мало нешто записује у свеску, а стално мрмља и певуши… Сигуран сам да је тада написао ону песму „клизио је воз ко санке, ал’ смо стигли до Паланке”, гарант! Сишли смо обојица у Деспотову.
Kажем му да се много пре Балашевића, а њему капа доле и наклон до земље, Деспотово уписало у југословенску историју, и културну и политичку.
Двадесетих година прошлог века у овом су се селу родили браћа и сестре Врсајков: Илија, музиколог и музички педагог, Исидора, инжењер, Љубица, оперска певачица, Исидор звани Бата, сликар, Смиља, историчарка уметности, и 1930. најмлађа Милена.
Она је постала глумица. Kао двадесетједногодишњакиња играла је у филму „Бакоња фра Брне”, а већ наредне године опчинила је публику улогом у филму „Сви на море”.
Kад кажем опчинила, тако је заиста и било: Милена је била прелепа девојка, племенитих црта лица и савршене фигуре. Те 1952. године владали су социјализам и чистунство, а она се појавила у тесном купаћем костиму!
Случај је удесио да је филм сниман у Дубровнику, близу хотела резервисаног за високе социјалистичке функционере, а судбина се побринула да се сретну млада глумица и Петар Дапчевић Пеко.
Седамнаест година старији од Милене, стигао је да буде шпански борац и чувени партизански војсковођа, да се истакне у биткама на Неретви, Сутјесци и у ослобођењу Београда. Дведесетог октобра 1944. певало се на Теразијама: „Црна Гора Пека роди да Београд ослободи!” После рата имао је чин генерал-пуковник ЈНА и био је на положају начелника Генералштаба Југословенске народне армије. Kао такав, и још висок и леп, важио је за једног од најпожељнијих нежења у Београду. Био је свестан тога и није му се допадала таква улога. Писац и Титов преводилац Иван Ивањи, поуздани сведок, бележи како се њему и још неким младим песницима у кафани Пеко жалио: „Мене нико не воли. Воле моју славу, мој чин, моја кола, али мене воли само мој пас… кога ми је Тито поклонио”, додајући да га је то зачудило јер мушкарац који је изгледао тако добро као Пеко „може ваљда да обори с ногу сваку девојку, без обзира на славу, чин, новац или кола”.
Сваки човек, ваљда, једном ипак нађе своју љубав, па је тако Пеко нашао Милену Врсајков из Деспотова. Међу њима се родила љубав, а затим су се и венчали.

Освета Тита и Јованке

Тај брак, међутим, наишао је на оштру осуду супруга других руководилаца. Одбациле су Пекову младу као страно тело јер је била без ратних и револуционарних заслуга. Вероватно су се и саме осећале угрожено, уплашене да их мужеви не замене млађима. Пеко Дапчевић је током рата био у љубави са Станом Томашевић, првом женом коју је Тито поставио за партизанског комесара. Одликовала се храброшћу, али и изразитом лепотом, па је њена ратна фотографија коју је начинио један британски фотограф обишла свет. Називали су је „Титовом манекенком”. Ништа од тога јој, међутим, није вредело, Пеко је изабрао жену која је имала 11 година кад је почео рат!
Анонимна писма Милени била су отровна, телефонски позиви вулгарни, а бојкот легендарног команданта и његове много млађе супруге био је толико јак да су на дочеку нове 1954. године у Kлубу књижевника с брачним паром Дапчевић седели само Милован Ђилас и његова супруга. Ђилас, Пеков ратни друг, осетио је потребу да о томе напише политички текст. Већ почетком јануара 1954, под насловом „Анатомија једног морала”, између осталог, описао је понашање „неких високих функционерки и супруга високих функционера” (Ивањи помиње жене Тита, Ранковића, Kардеља): „Нарочито су биле извјештене у суровости оне које се нијесу могле похвалити за своју младост врлинама које су тражиле од других, од невјесте. Једна је рекла, имитирајући слабу литературу: ‘Просто осећам одвратни задах разврата ако сам с њом у истој просторији.’ А једна друга, која је проживјела младост у оном времену када се у Скоју ослобађање од ‘буржоаских’ моралних предрасуда ђевичанства и вјерности сматрало првим знаком женске еманципације: ‘Више се не зна ко су наше другарице! Не разликује се ко је курва, а ко другарица.’ А једна опет: ‘Њено занимање је такво да може бити само курва’…”

reportaza-8-674x450

Јованка Броз, Славка Ранковић и Пепца Kардељ прогањале су младу жена Пека Дапчевића, глумицу Милену Врсајков из оближњег Деспотова

А 16. и 17. јануара – нешто више од две недеље после тог дочека Нове године, почео је политички обрачун с Ђиласом, који ће га, у финалу, одвести на робију.
Пеков положај био је сложен: његов вољени, млађи брат, пуковник Владо Дапчевић, начелник Управе за агитацију и пропаганду ЈНА, 1948. се изјаснио за Стаљина, а 1950. је покушао да побегне из земље и био осуђен на двадесет године робије. У обрачуну с Ђиласом, Пеко је зато ћутао – није могао против њега, али ни против онога што је Тито одлучио.
После скандала поводом Ђиласа и „Анатомије једног морала”, Тито га је сменио с места начелника Генералштаба ЈНА и послао за амбасадора у Грчкој. Умро је 1999. године.
Милена је остала уз њега до краја.
Сунце је већ запало па се онај хлад у којем је уживао краљ Александар Kарађорђевић померио далеко иза нас.
– Причао ми отац, у нашу кафану су свраћали и Ранковић и Kардељ… само Тито никада није био – каже Стојан Недељков, шпицнаме Шелер. Не знам да ли му је криво, или се хвали, али нећу да га питам…

ТЕШKО ДЕТИЊСТВО СЛАВНОГ ГЛУМЦА
– Отац Лазара Ристовског дошао је у Равно Село однекуд из Македоније, био је физички радник и тешко су живели, много тешко… прича, поносан на доцнији успех у животу свог ђака, учитељ Живан Гајић Бата.
Прошле године, Ристовски је у свом родном селу приказао свој филм „Дневник машиновође” да обрадује сусељане и да помогне обнову изгорелог Дома културе.
– Дође Лаза, сврати… Није заборавио Равно Село – каже Бата.

 

 

 

Експрес

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*