Тужна исповест српског „Оливера Твиста“

Ово је српска прича о Оливеру Твисту, једном од многих који неприметно одрастају иза контејнера и социјалног система наше земље. О изгладнелом сирочету, које су чешће користили но што су му помагали.

0

Зашто ја, као друга деца, нисам имао право да одрастем барем са мајком, пита се Тадија Симовић (19), српски Оливер Твист.

– „Хтела сам неки други живот без тебе“, био је кратак одговор моје мајке који сам чекао 12 година – каже Тадија за „Блиц“ на почетку нашег разговора.

Жилаво сироче

Оливер Твист кога су подигле улице Србије није тихо Дикенсово сироче, које се не миче док га живот ломи. Он је жилаво момче, пуно борбе и ината, који с осмехом и без горчине прича о одрастању.

– Рођен сам у Смедереву. Оца нисам упознао и испрва смо били само мама и ја. До моје шесте године смо лутали по Србији, тражећи не знам шта. Онда ме је једног дана само оставила. Срели смо се тек 12 година касније – прича Тадија, одавно помирен с највећим страхом сваког детета.

Прешао је у хранитељску породицу, прву која ће га примити.

– Три године су бринули о мени, док ме један њихов штићеник није испекао живог. Ставио ме је на плотну шпорета, легао преко мене и није пуштао док нисам почео да цврчим. Укућани су чули вриску, скинули ме са шпорета и одвезли у Хитну – хладним гласом ће Тадија.

На кожи, каже, још носи беле ожиљке, али они су небитни, јер ова бол није највећа коју дете може да поднесе.

– Највише је болело кад ме је оставила мајка, после тога сам окаменио. Тако је то кад си нико, самом себи неважан – додаје он.

У другој породици провео је осам година.

Друга породица

– Село је причало како сам им роб, али радим без поговора, јер сам живео у њиховој кући. Кров над главом, какав је да је, није мала ствар. А тај кров ми је са завршетком сваке школске године полако измицао из руку – прича овај дечак.

Истог дана када је матурирао као куварски техничар, хранитељима је престала да стиже социјална помоћ.

– Рекли су да могу да останем ако платим за собу. Од чега? Нисам се изненадио, знао сам да ме улица чека. Увек је била ту, као једино обећање за дете без родитеља. Узео сам ову торбицу и у њу ставио цео свет – личну карту и празан новчаник… и отишао – показује Тадија на јефтину црну торбу, која одудара од његове скупе одеће.

Торбица „уличарка“

Торбица, коју је крстио „Уличарка“, мењала му је јастук, а каткад и ћебе. Заједно су се калили под законом улице.

– Потражио сам мајку, последњи пут, на 18. рођендан. „Хоћеш ли ми помоћи једном у животу?“ -„Не могу, сине“. Нисам био тужан, већ бесан. Поломио сам врата, журио на железничку и сео у први воз. Без карте, кондуктер ме је избацио у неком пустом селу. У првој кафани сазнао сам да сам у Марковцу и да једном фармеру треба радник. Проверио ме у полицији и повео на имање. Јој, сине, кад смо тамо стигли! Одмах су ме власници, бака и деда, скинули голог насред собе и окупали! Дали су ми чисту одећу, па рекли: „Са’ш да једеш!“. Сервирали су печење, ајвар, колаче! После толико времена, био сам сит – облизује се Тадија.

Посао у кафани

На фарми је месец дана радио, израстао и угојио се.

– Вратио сам се у Инђију, потрошио плату и опет остао на улици. Нашао сам посао у кафани као кувар. А онда ме је једног дана газда чуо како певам у кухињи. Препоручио ме је свом пријатељу, менаџеру Роману Илићу, и од тог дана, мој живот се мења – објашњава он.

Илић је препознао Тадијин таленат.

– Дао ми је да живим у његовој кући у Барајеву. Почео сам да наступам, снимио три песме и преко ноћи са клупе прешао на уштиркану постељину. Од Тадије Симовића Роман је направио Мануела Брата – весело ће он о свом новом имену и животу.

То „Брат“ је, каже, додао да би указао своје сродство са целим светом.

– Моје безазлено лице је огледало свих вас, без увреде, који знате како је то живети са родитељима у топлом дому, са баком која је скувала ручак и дедом који вади 200 динара за џепарац. Зато сада дајем све од себе да постанем неко. Имам много планова, а само један сан – да једног дана свог унука сачекам са аутобуса и да му узмем торбу. После тога могу да умрем – снива деветнаестогодишњак.

Блиц

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*