У манастирима СПЦ нема места за ленчуге: „Дођу у манастир у потрази за „духовним миром“ понашају се као да су у хотелу и леже цео дан“

0

„Блиц“ је питао Српску православну цркву: да ли манастири СПЦ отварају своја врата грађанима који у потрази за душевним миром желе да проведу одређено време са манастирским братством или сестринством?

Знамо да светске звезде одлазе повремено у храмове Индије, Непала, Тибета и посвећују се молитвама или медитацији у потрази за духовним миром. Али, шта се догоди када грађанин Србије из истог разлога закуца на врата манастира СПЦ? Ево шта га чека.

Страх од шпијуна

Сваки манастир би, теоретски, требало да прими човека у невољи. Али у данашња времена то није баш једноставно. У Патријаршији кажу да су, на жалост, манастири затворени за овакав вид комуникације са верницима. У СПЦ су нарочито критични према манастирима који су радо спремни да приме донацију или помоћ, али не и да узврате истом мером.

– Kад такви треба неком да помогну, нема их нигде – каже саговорник

Наравно, има и оправданих случајева када у манастиру заиста не могу да приме никога јер немају људе који би се бринули о придошлицама, или једноставно немају где да их сместе. А има и страха из прошлих времена, јер је комунистичка власт СФРЈ стално покушавала да убаци шпијуне у манастирска братства.

Постоји само један услов

– Лично сам присутвовао једном таквом случају Пећкој патријаршији

На питање да ли постоји услов који особа мора да испуни како би одређено време провела у манастиру, наш саговорник одговара:

– Једини услов је да му је потребна духовна помоћ.

Подразумева се, такође, да боравак у манастиру није хотелски одмор и да „потрага за друштвеним миром“ не подразумева излежавање и ленчарење. Напротив!

– Било је ленштина које су долазиле у манастире и чекале да им се донесе и принесе да једу и пију, а да прстом нису хтели да мрдну, ни дрва да нацепају! Е, па не може тако – љут је саговорник “Блица” из Патријаршије.

Одлазак у манастир, па макар само на „духовно прочишћење“, није годишњи одмор. Придруживањем братству или сестринству прихватате и њихов начин живота. Учествујете у богослужбеном животу, устајете кад и они, обично око 5 ујутру, присуствујете литургијама, молитвама, помажете у свим пословима…

– У манастиру нема ленствовања. Помаже се у башти, цепају се дрва, помаже се у грађевинским радовима… – објаснили су нам у једном манастиру.

Има, кажу, времена и за књигу, али тек после 9 увече када се сви повуку на спавање.

Игуман одлучује

Ако вас физички послови и устајање с петловима нису обесхрабрили, најпре потражите савет од свог свештеника, ако га имате. Од њега можете да добијете информације коме и где треба да се јавите, а припремиће вас и за манастирски живот. Још савета и информација добићете у манастиру од игумана или игуманије. Ипак, мало ко ће пристати да с непознатом особом о томе разговара телефоном. У већини случајева монаси и монахиње предност дају разговору уживо.

– Свако ко дође треба прво да види да ли му манастир одговара, може ли у њему да остане… У тој одлуци помоћи ће му игуман. Саслушаће га и проценити да ли је на правом месту – кажу за “Блиц” у једном манастиру.

У манастиру Светог Стефана у Сланцима, поред Београда, кажу да су они отворени за људе који траже духовни мир, али истичу да о свему одлучује игуман Андреј. За помоћ се можете обратити и у манастиру Раковица, на Фрушкој гори… У Жичи кажу да немају услова за овакву врсту активности, али да има изузетака.

– Можемо да примимо две-три девојке или жене, не више. А и то зависи од одлуке игуманије и разговора с тим женама. Игуманија ће проценити какве су то особе и да ли је манастир право решење за њихове проблеме – кажу у Жичи.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*