У Србији мртве сахрањују и у двориштима: Праисторијски култ и у 21. веку живи код нашег народа

0

У Србији је забрањено сахрањивање ван гробља. Према Закону о сахрањивању и гробљима, укоп покојника може се вршити само на гробљима. Уколико се неко оглуши о ову одредбу и укоп обави ван гробља, прети му новчана казна од 1.000 до 50.000 динара. Међутим, колико је нама познато, оваква казна до сада није изречена ни у једној општини. Ипак, у појединим деловима земље и данас се могу видети породичне гробнице у двориштима. И то, “по закону”.

Где год се крене по Азбуковици, наилази се на понеки гроб. Има их свуда, поред пута, у двориштима, њивама, школским двориштима, чак и поред штала. Разлога за то је много, од оправданих до понекад и бизарних. Мештани подрињских села често, а неки то и данас раде, своје најмилије сахрањивали су у двориштима својих кућа, на њивама, поред штала… У источној Србији исти је случај, јер је култ мртвих код Влаха врло изражен. Смрт је за њих нови почетак, па им је нормално да своје мртве сахрањују на породичном имању. Разлози за то су обичајни али и практични, посебно у Рановцу које је по територији највеће село у Србији.

– Један од главних разлога јесте то што је у Азбуковици конфигурација терена таква да су многима сеоска гробља далеко, па се временом прибегло сахрањивању ближе куће, на свом имању. Тако се дошло до тога да скоро свака фамилија има своје породично гробље. Проблем је то што се из ових крајева, поготово брдских села, народ масовно исељава, па о тим гробовима нема више ко да брине. Гробови стоје запуштени, имање понекад промени власника, који и не зна ко му је поред куће сахрањен. Нови власник гради нове објекте, па се често гроб нађе поред штале или свињца, окружен гомилом стајског ђубрета – прича за Блиц прота Обрад Павловић, који од 1958. године службује у Азбуковици, и зна где је готово сваки гроб.

Драгољуб Грбиновић, из Рановца код Петровца на Млави, за РТС објашњава да су и за предео источне Србије разлози за сахрањивање у дворишта углавном исти: “Наше гробље је далеко, преко четири километара, а до четрдесет дана је обичај да се иде сваки дан на гробље.” Робин Грбиновић, председник МЗ Рановац код Петровца на Млави, објашњава: “Код нас се ретко кад продају куће. То је јако страшно за неку породицу и нико није хтео да купује куће где су гробови друге фамилије, тако да су им остављали у аманет да чувају и да шире имање.”

У Волуји код Кучева не постоји сеоско гробље. А избор места за породична, нико не ограничава, па често могу да буду и у близини бунара. “Пек кад изађе поплави и гробље и све и руши ограде око гробља, можда и споменике однесе,” наводи Мирко Вунтуришевић из Волује код Кучева. Ненад Медруловић из Волује код Кучева каже да одлука о сахрањивању и двориштима није наша: “То је одавно. Мој деда је сахрањивао његове у дворишту.”

Скупштина општине Кучево донела је одлуку да у селима где нема гробља, могу да се сахрањују у дворишту, али то одобрење примењују и други. Зоран Велимировић, заменик начелника општинске управе Кучево, наводи: “То је само из разлога што су јаки месни обичаји који регулишу начин сахрањивања.”

У селу Рударе, у куршумлијској општини, ситуација је иста. Оно по чему се препознаје ово разуђено село на путу Куршумлија – Пролом бања су породични гробови у дворишту кућа или у њивама, односно одлука да породица покојнике сахрањују где год им се прохте, пише ало.рс. Тако у овом селу са 300 становника, засад има тачно 21 место са једним или више гробова. Људи се сахрањују на својим имањима због личне жеље или због воље својих најближих, али и због даљине гробља, лоших путева и неслоге међу мештанима! У засеоку Равни Шорт пре неколико година десио се случај који мештани овде често препричавају. Два брата су била у завади због нерашчишћених имовинских односа. На самрти један од њих је изразио жељу да га фамилија сахрани на парцели која се налази тик уз улазна врата породичне куће другог брата. Чланови фамилије су након сахране гроб залили армираном плочом од преко 20 центиметара како би спречили ексхумацију. После судске одлуке о пребацивању посмртних остатака на гробље, било је више безуспешних покушаја да се разбије армирана плоча, али ником то није пошло за руком, да би на крају општина ангажовала стручну екипу и ровокопач из Чачка како би посмртне остатке покојника пребацили на гробље.

Православна црква светим местима сматра само званична гробља, али се прилагођава обичајима овог краја.
“Ми обавимо опело у кући и на гробу обавим опело. И ништа ту није ново. Они обичаје обаве пре него што дође свештеник,” каже Младен Стојановић, свештеник у Рановцу код Петровца на Млави.

Етнолози кажу да такве примере можемо да видимо и у праисторији. Александар Репеџић етнолог објашњава: „Они су пре свега представе где су душа и тело везаи за кућу и огњиште. Вуку корене из најранијих представа и балканских веровања која су касније христијанизована.”

Код наших предака је и обичај сахрањивања у дворишту имао за циљ да спречи потомке да продају кућу и имање, и да се потом одселе. И заиста, да ли би ико купио кућу у чијој је непосредној близини сахрањен нечији предак?! Тако су потомци заувек били везани и укорењени у тло места са ког потичу и на којем су генерације њихових предака живеле, а након тога и почивале. Дакле, није се смело дозволити напуштање породичног дома и његовог најсветијег места, огњишта.

РТС, ОПАНАК

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*