У Србији су ЗАБОРАВЉЕНИ ХЕРОЈИ са Кошара

0

„Деветнаест година је прошло од мог рањавања, верујте да нико за то време није нашао за сходно ни да ме пита како сам, како напредује лечење, да ли су ми деца гладна, да ли иду у школу… Са државом сам се тужио пет година да бих добио ратну одштету и то је уједно и све што ми је ова земља дала након рата“, прича херој са Кошара Енис Суљевић, чију судбину након НАТО бомбардовања СРЈ дели стотине његових сабораца.

О подвизима младих војника, резервиста и добровољаца на линији фронта на Кошарама писало се много, причало још више, али како изгледа борити се са многоструко бројнијим непријатељским снагама и ићи у нападе по снегу и леденој киши, са свешћу да пораз значи само још озбиљније сукобе, знају једино они који су кроз тај пакао прошли. Исти ти људи такође знају и да им таква жртва касније није донела никакво посебно признање и конкретну помоћ од државе коју су тада бранили.

Здравствени проблем на првом месту

– Не знам зашто се ратним ветеранима и инвалидима нико не бави. Као да их је страх, као да се боје нечег… Ако друге државе могу да воде рачуна о својим борцима не видим због чега не би могла и наша. У редовном сам контакту са својим тадашњим саборцима, који су ми као браћа, а оно шта нас све највише погађа свакако су здравствени проблеми. У том смислу, мисли да би било добро да сви ми имамо војно, не цивилно осигурање – каже Суљевић, о чијим искуствима из рата је „Блиц“ већ писао.

Један од најмлађих учесника Битке на Кошарама, Војислав Вукашиновић из Матарушке Бање, потврђује Енисове наводе.

– Нико нас не обилази, инвалиди немају ни ту привилегију да на пример не чекају на прегледе, него људи без ногу стоје у ходницима здравствених установа. За тих 20 минута што неко одстоји потребно му је после седам дана да се опорави. Људи заиста никад нису били захтевни, а ето само то скраћивање чекања по поштама, судовима и другим установама значило би им много. Једино што смо добили као подршку у том смислу је било право на лечење на ВМА прве две године после рата – објашњава Вукашиновић.

Међутим, истичу обојица наших саговорника, питање нарушеног здравља не тиче се само физичких, већ и психичких проблема, где се као најчешћа последица рата показује посттрауматског стресног поремећаја, за који се, како кажу, не мари много.

За помоћ се углавном сами организују

Будући да, како наводе, помоћ не стиже ни од врха државе ни од локалних власти, добровољни хуманитарни рад наметнуо се као једина солуција.

– Ту постоје и разна питања новчаних надокнади, решавања стамбених и пословних проблема на које држава нема одговор. Никакву помоћ тог типа нисмо добили. Међутим, ево Удружење ратних војних инвалида у Краљеву, чији сам председник, успело је, рецимо, да реновира куће тројице војних инвалида, да организује прикупљање школског прибора и пакетића за њихову децу, карте за превоз и слично – додаје Војислав.

За војне хероје улице и споменик, за децу погинулих субвенције

За сада, преживели учесници најпознатије битке током НАТО агресије 1999. године, за утеху да је све што су преживели ипак имало смисла, добили су само две улице које носе име Булевар хероја са Кошара – прву у Београду, другу у Нишу, док је Тибору Церни, једном од 108 „српских Обилића“ који су своје животе оставили на фронту, подигнут споменик у Ковачици.

Међутим, конкретна помоћ да се учесницима битке олакша живот после рата је изостала. Њу су у извесном смислу добила само деца палих бораца и то кроз, како тадашњи је министар за рад Александар Вулин навео, бесплатно школовање и субвенције при запошљавању.

Увек има и људи добре воље

Ипак, истиче Суљевић, има појединаца који умеју да их изненаде својим племенитим гестовима.

– Прошле године Данило Маркичић понудио нам је свима бесплатно летовање у његовим апартманима у Црној Гори. Мислим да то довољно говори о њему, али и о нашој држави. Срећа да још постоје такви и њему слични добри људи. Кад већ причам о њима, морам да напоменем да ми је командант Љубинко Ђурковић практично постао трећи брат – он је ту да ме одведе до лекара, да ми помогне финансијски. Такође бих именом да похвалим и своју докторку у Пријепољу Љиљану Филиповић и правницу из борачко-инвалидске заштите, Мерхију Рустеновић – закључује Енис.

Похвале су највећи орден

Повреде на ратишту нису заобишле ни Ениса, који је прво остао без ноге, а касније су се појавили проблеми с желуцем, бубрезима и оком, али ни Војислава, коме су се гелери гранате забили у главу, након чега је три месеца провео у коми. После свега преживљеног, ипак, најдража признања и нису им она која долазе од каквог војног или државног врха, већ похвале које им упућују њихови најближи

– Знате, тешко је враћати се у то време. И данас се најежим када говорим о рату и верујем да се ми, ратни другови, најбоље разумемо и знамо кроз шта смо прошли. Укупно 1370 нас било је на тој првој линији, а ја сам припао последњој генерацији која је кроз служење редовног рока директно ишла на Косово и Метохију. Ипак, кад се све сабере и одузме највећи орден за мене су речи мог сина који на питање шта му је отац по занимању с поносом одговара „ратни херој“ – поручује Вукашиновић.

 

блиц

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*