У шта и како се заклињу председници држава?

Већина председника европских земаља може да бира хоће ли позвати Бога у помоћ

0

Председник Грчке куне се у име Свете Тројице, председник Грузије заклиње се „пред Богом и нацијом”, а чланови британског парламента куну се „свемогућим Богом” да ће бити верни и истински одани краљици Елизабети и њеним наследницима. Немачки и румунски председник у заклетвама истичу да ће народу обезбедити благостање.

Сваки председник најпре се заклиње оним што се у његовој земљи сматра највећом светињом. За Србију, то је Косово.

„Заклињем се да ћу све своје снаге посветити очувању суверености и целине територије Републике Србије, укључујући Косово и Метохију као њен саставни део, као и остваривању људских и мањинских права и слобода, поштовању и одбрани Устава и закона, очувању мира и благостања свих грађана Републике Србије и да ћу савесно и одговорно испуњавати све своје дужности.”

Тако гласи текст заклетве председника државе, прописан чланом 114. Устава Републике Србије.

Није познато да се у било којој другој земљи у Европи спомиње део њене територије у председничкој заклетви.

Целина територије и сувереност истакнути су као приоритет у заклетви председника Србије. Затим следе људска и мањинска права и слободе, Устав и закони, мир и благостање. То су вредности које садржи и већина заклетви у Европи, само је њихов редослед у тексту другачији.

Председник Србије не заклиње се на Јеванђељу, нити се обраћа Богу. Србија је световна држава, а цркве и верске заједнице одвојене су од државе и ниједна религија се не може успоставити као државна или обавезна.

Приликом ступања на дужност, председник Републике Србије полаже заклетву пред Народном скупштином.

Многе председничке заклетве у Европи имају, међутим, веома изражену религијску ноту, упркос томе што су државе секуларне. У некима је заклињање Богу обавезно, а у другима постоји само као могућност, тако да председници могу да додају религиозни део или да га изоставе.

Председници Литваније, Немачке, Аустрије и Пољске могу сами да одлуче да ли ће на крају рећи: „Тако ми Бог помогао!”, док хрватски и румунски председник морају да изговоре ту реченицу. Председник Ирске обавезно се заклиње „у присуству свемогућег Бога”, да би на крају заклетве рекао: „Нека ме Бог води и одржи ме”. Неке земље немају религиозне речи у заклетвама. Словеначки и српски председник немају ни могућност да одлуче хоће ли позвати Бога у помоћ или неће.

Анализу заклетви председника и чланова парламента у европским државама направили су Милош Станић и Мирослав Ђорђевић, истраживачи сарадници Института за упоредно право у Београду.

– Данас је у већини европских правних система доминантна идеја одвојености државе и верских заједница, али је та одвојеност таква да подразумева њихову међусобну везу и сарадњу. Секуларна држава није непријатељски настројена према религијама, нити установљава неку званичну „државну” религију – кажу Станић и Ђорђевић.

Сматрају да ниједна држава не треба да прописује обавезан религијски део заклетве. Јер, слобода вероисповести је једна од основних људских слобода, па се поставља питање шта ће се догодити у случајевима кад је за председника државе изабран атеиста. С друге стране, ако је председник хришћанин, питање је како ће његову заклетву на Јеванђеље доживети грађани који су друге вере и они који не верују у Бога, или су агностици, скептици или једноставно верски неопредељени.

Европска конвенција за заштиту људских права и основних слобода, у члану 9, гарантује свима „слободу мисли, савести и вероисповести”, а то укључује и слободу промене вере или уверења, као и слободу да се вера или уверење испољавају, јавно или приватно, молитвом, учењем, обичајима и обредом.

Европски суд за људска права позвао се управо на члан 9. Европске конвенције кад је донео пресуду у случају „Бускарини и други против Сан Марина”. Два члана парламента у Сан Марину била су принуђена да положе заклетву на Јеванђељу, јер би у супротном изгубили посланички мандат. Иако су историја и традиција Сан Марина повезани с хришћанством, суд је оценио да је од посланика тражено да се закуну на верност религији, а то није у складу с Европском конвенцијом. Суд је закључио да посланицима не сме да се намеће полагање религијске заклетве, него да им треба оставити слободу да изоставе религијске елементе.

– Секуларна држава не сме да намеће изговарање речи с религијским садржајем онима који полажу заклетве, јер се можда такав садржај коси с њиховим уверењима. Носиоци јавних функција морали би да поштују уставни поредак земље и свакако да заклетва с религијским елементима може у томе да помогне, нарочито кад такву заклетву полаже особа која је религиозна. Међутим, изговарање речи с религијским садржајем не треба да буде обавезно, већ би сваки појединац о томе требало слободно да одлучи. На тај начин религијска заклетва уклопила би се у концепт савремене секуларне државе – каже Милош Станић.

„Заклињем се да ћу бити веран одредбама Устава, да ћу чувати достојанство нације, независност и безбедност државе, као и да ће добро отаџбине и просперитет њених грађана заувек остати моја врховна обавеза.” То је заклетва коју изговара председник Пољске. Само уколико то жели, на крају може да дода и реченицу: „Тако ми Бог помогао”.

Обрнут је случај у Хрватској, где председник Републике, после дугачког текста заклетве, мора да каже: „Тако ми Бог помогао”. У читавом хрватском правном систему не постоји ниједна друга одредба у којој се спомиње Бог, па се размишља и о брисању последње реченице председничке заклетве.

Питали смо наше саговорнике како се уопште објашњава „опстанак” Бога у заклетвама највиших државних функционера у секуларним државама, које су одвојене од цркве и у којима је гарантована слобода вероисповести.

– Сам појам заклетве везан је за Бога. Заклетва се дефинише као свечано обраћање Богу, чиме се потврђује истинитост изјаве или озбиљност обећања, заједно с претњом божанском пресудом у случају неистините изјаве или кршења датог обећања. Религиозна заклетва има сличну структуру као правна норма, јер садржи санкцију за неиспуњење обећања. Разлика је у томе што код правне норме санкцију примењује држава, односно државни апарат принуде, а код религиозне заклетве санкцију треба да изврши ауторитет изван државе. Јасно је да претња таквом санкцијом има сасвим другачије дејство на религиозног човека у односу на оног који није религиозан – објашњава Мирослав Ђорђевић.

Прве правне норме проистекле су управо из религијских забрана, па су религија и право вековима били нераздвојно повезани. Религијске санкције у законима обезбеђивале су њихово поштовање у случајевима када државни апарат није био довољно јак и добро организован да их сам спроводи. Отуда и данас имамо остатке религиозних елемената у уставима и законима.

Постоје „доказне заклетве” и „заклетве лојалности”, откривају наши саговорници, који су на докторским студијама на Правном факултету у Београду.

Доказне заклетве обично представљају гаранцију истинитог исказа сведока у судском поступку. Заклетве лојалности садрже обећање онога ко ступа на државну функцију да ће радити по свом најбољем знању и умећу и да ће у потпуности бити посвећен вршењу функције на коју је изабран.

„Кунем се да ћу чувати уставни поредак, да ћу поступати у складу са мојом савешћу и да ћу учинити све што је у мојој моћи за добробит Словеније”, гласи једна од најкраћих председничких заклетви у Европи. Чини се да је најједноставнија заклетва председника Аустрије: „Свечано обећавам да ћу верно поштовати Устав и све законе Републике и да ћу обављати своју дужност по свом најбољем знању и уверењу”. С мало речи, ипак је све речено.

Александар ПЕТРОВИЋ, ПОЛИТИКА

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*