УДРИ, НЕ ЖАЛИ: Како су Карађорђе и Милош Обреновић утеривали ред међу Србе!

2

Средином децембра 1828. године Магистрату нахије Београдске у Рогачи стигла је наредба Народног суда. У допису је стајало да има да се изврши пресуда над извесним Михаилом Рошом, бећаром из Аустрије. У ту сврху кнез Никола мора да сакупи три стотине момака из кнежине и да их доведе у Рогачу. Да их построји у два реда, и сваки да добије по једну обичну шибу, „или-ти простије речено прутић”.

Потом на почетак реда да доведе преступника. Када му се „велегласно и вразумително” прочита пресуда, да му се скине кошуља и да се пусти с горњег краја између оне две врсте. Док пролази, сваки од момака да га оном шибом удара по леђима. А кад кажњеник дође до краја реда, онда да се кроз исту параду врати натраг. И то се зове „један пут на место проћи”. А он има шест пута да на место прође. Када се казна изврши, мора свако лекарство да му се омогући, да би могао да оздрави од претрпљене шибе. Потом, када оздрави, да се под стражом пошаље кнезовима Суда београдског, а они ће већ да га пребаце на другу страну реке.

Пресуда је баш тако и извршена. Дванаест пута кроз стројеве. Преступник је провео још неколико дана у Рогачи, умотан у свеже одране овчије коже, да извуку убоје, да буде у стању да издржи клацкање до Београда, па у Аустрију. Па нека они тамо гледају шта ће с њим. Рош је још добро и прошао, пошто је осуђен на полусмртну шибу. Она мртва била је двоструко гора. А ако би се осуђеник онесвестио током извршења казне, стављали су га на мацке, неку врсту колица која су вукли кроз строј. А шибе и даље пуцају. Около се шеткао и пандур, пазећи да неко од момака из врсте не забушава. Има да бију из све снаге.

Пола данас, пола сутра

Описани призор није био изузетак у то време. О томе може да сведочи и светина које је присуствовала извршењу казне. Добар део њих је на својим леђима и туру могао да се увери у строгост закона. И вољу власти да га извршавају. Ретко ко га је осуђивао. Сматрало се да је то једини начин да се преступници приведу разуму и спрече у разним непочинствима. Како Момчило Грубач наводи у књизи „Телесна казна у Србији 1804–1873.”, то застрашивање је и те како дало резултате.

Страх од телесне казне одржавао је дисциплину, и општу, и војну. Поготово у тако несигурним временима. О томе сведочи и запис Ота Пирха, који је путовао по Србији 1829. године. Тврдио је да је Србија најбезбеднија земља у којој можете, обасути дукатима, ноћу да путујете по шуми, а да вас нико не ороби. Напротив, свако ће да заштити путника. Томе је допринела неумитна строгост књажева.

У строгости су предњачиле војводе и вође устанка још од 1804. године. Није тајна да је сам вожд Карађорђе био прек и нагао човек. Од оних који бију, не питају. Тукао је, кажу, кога је стигао. И чиме је стигао. Старешине, попове, судије, па чак и попечитеље (министре). Тако је, по сведочењу Вука Караџића, Илију Маринковића, попечитеља правосуђа, и Миљка Радоњића, попечитеља иностраних послова, тукао столицом докле год је није изломио. О њих. Једног попа живог је сахранио зато што није хтео да опоје умрлог оца неког сиромашка.

Ни кнез Милош није се устручавао да посегне за батином. Свако је могао да се нађе на удару, од свештеника и судија, до простог света. Ни остале старешине нису заостајале. Ако би неко, по њиховом мишљењу, завредио казну, то су му је и прописивали. И својим рукама извршавали. Од батинања, до смртне. Тако је војвода Антоније Пљакић око куће у Карановцу имао читаво гробље. Ту су завршили људи које је поубијао када би му „од пића крв на очи наседала”.

А шиба, за којом су пусти и свирепи кнежеви радо посезали, није овдашњи изум. Највероватније је стигла из прека, из војничких закона аустријске Војне крајине. А како су Карађорђе и добар део вођа ратовали у фрајкорима, није тешко схватити одакле им та замисао. Ако је била добра граничарима и ћесаревим војницима, биће добра и устаницима.

Шиба се обилато примењивала све до 1859. године. Укинута је решењем кнеза, који ју је означио као казну противну духу времена и средство које „затупљује грађанима чувство човечности”. Кнез је био Милош, главом и брковима. Шиба је замењена робијом. Батина је остала.

Ова казна примењивана је много чешће од шибе. Понајпре из практичних разлога, јер је далеко лакше довести пандура с мочугом него сакупити стотинак момака по срезу. Кметови су је, кажу, разрезивали на лицу места, без непотребних формалности као што је суђење. Ко ће тим још да се замара, кад може да на лицу места одреже 25 батина? А толико је следовало за најмању непослушност. Бунтовника на лицу места пресамите, пандур или неко од кметових момака дохвати мочугу и удри. Ако је казна била већа, делила се на неколико следовања. Данас педесет, сутра или прекосутра опет педесет.

Поменути племенити Пирх опет сведочи о момцима Београдског суда:
„У предсобљу неколико младих људи, са турбанима. За појасом пиштољи и ханџари, а дугачки бели штапови у рукама. То су били Срби, који су одређени на службу код канцеларије”.
Наводи се да су служили као позивари и извршиоци. Оне мотке завршавале су „на дебелим месима”, прекривеним посебним комадом сукна, преко кога су ударали.

Увек су бирани снажни људи, посебно увежбани за тај задатак. Батинала су два пандура, и то наизменично. Тако брже иде и власт не дангуби око тих „ситница”. Средства за рад чувана су на гомили при свакој полицијској и судској канцеларији. И то у некаквој влажној рупи, да се мотке случајно не осуше и поломе приликом употребе. Тако је приликом извршења пресуде над 350 јатака ужичког хајдука Николе Јевђовића данима довлачено грање. За три дана ударено је готово 20.000 батина. Двадесетак најјачих момака радило је на смену. Све у присуству представника власти, који је бројао ударце.

Грубач наводи да су посебно страдали београдски Срби. Због осетљивих односа с Турцима, кажњавани су тешким телесним казанама и за сасвим ситна дела. Тако је неки Сима Пашалић пијући у механи псовао Турке пред нашом патролом. Додуше, у патроли је било и Турака. Не зна се да ли су га разумели и жалили се. Добио је 12 батина, зато што су могли да га чују. За сваки случај.

Да власт замени место

Телесно кажњавање ушло је и у Кривични законик из 1860. године. И штап и прут. Први за оне преко осамнаест година, а за малодобне и женскиње предвиђен је прут.

Батинање је толико узело маха, да су људи почели да се припремају кад крену у чаршију. Тако су Ужичани носили „чакшире од сукна с јаче набраним туром, с три аршина платна само на том месту”. За сваки случај, пошто њихови пандури нису губили време на разодевање кажњеника.

Временом је дошло до измештања места извршења. До тада се батинало насред јавног места: трга, пијаце, испред цркве, где год да се окупљао народ. Међутим, примећено је да казна код посматрача изазива сажаљење, а било је и оних који су се наслађивали. Неколико пута пандури су морали да обустављају кажњавање, пошто је светино озбиљно припретила да кажњеник и представници власти замене места. То измештање наслутило је укидање казне.

Тако је 11. децембра 1873. године у Народну скупштину дошао Закон о укидању телесне казне. Представник одбора прочитао је предложени закон, а онда је уследила расправа. Како то обично бива, посланици су се поделили. Једна група била је да се казна очува. Јер шта је робија? Тамо ће само да се одморе и нахране, и то о државном трошку, па у нове походе. Сви неваљалци само да се захвале скупштини. Никога се неће бојати.

Друга група залагала се да се предлог неизоставно прихвати. Ионако се примењује само на сиротињу. Богати се откупљују, а кметови почесто преко батине спроводе самовољу. Посебно око избора, кад батином објашњавају за кога има да се гласа. А преступници, ако их ухвате у кесарењу, добију 25 батина, па оду на други вашар. Како је објаснио један посланик:

„Боље га је и ранити, него се од њега бранити.”

Било је и случајева да осуђени на затвор моле да се казна преиначи у батинање. Само да што пре буду на слободи и наставе са занатом. Неки су и крили године, само да се телесно казне. Наиме, после навршене педесете године нико није могао да буде батинан.

Убрзо је уследило и гласање. Ко је за предлог закона, нека седи. Ко је против, да устане. Велика већина остала је на столицама. Батина је отишла у историју.

2 КОМЕНТАРА

  1. Овај податак да је Карађорђе наредио да закопају живог свештеника, колико је мени познато, не налази се забележен код ниједног његовог савременика. Има, додуше, код аустријског обавештача на граници према устаничкој Србији, Гедеона Ернеста Маретића, у његовом познатом делу „Историја српске револуције“ запис како је Карађорђе при крају 1811. године хтео живог да закопа једног свештеника из околине Тополе будући да свештеник није хтео да одржи опело преминулом оцу једног сељака зато што дотични сељак, будући да је био сиромашан, није имао новца да плати, па је на силну молбу окупљених Карађорђе одустао од ове сурове казне, него је свештенику ублажио казну на то да свештеник сноси све трошкове сахране. Маретић наводи да је ову вест добио од вршачког епископа Видака, дакле опет од особе која није директно присуствовала догађају под условом да се стварно и догодио, а поновићу, чудно је да нико од Карађорђевих савременика из устаничке Србије не наводи ништа слично, ни Јокић, ни Ђурић, ни нико из најближе Вождове околине. У вези ове теме и оцртавања карактера Карађорђа, драгоценије је, по мени, сведочанство Проте Матеје Ненадовића (будући да је Прота био очевидац) у „Мемоарима“ како је Карађорђе због некакве кривице батином дуго тукао свога писара Стеву, а нико од присутних – међу њима и Прота – није смео да га моли да га престане већ једном тући. А кад се Стева некако ослободио Карађорђеве батине и почео да бежи, Карађорђе зграби своју крџалинку – пушку – да га убије, али Стевина срећа је била што се успио умијешати међу војнике, а била је уз то и ноћ, па га је то спасло док је Карађорђа прошао наступ беса. Али мислим да се превише наглашава Карађорђева суровост, по томе се од њега нису нимало или готово нимало разликовале остале устаничке старјешине. Тако је нпр. Јаков Ненадовић наџаком тукао једнога човека; Миленко Стојковић је властиту жену испребијао топузом толико да је умрла од убоја, док је 1808. године, у време кад је код њега боравио руски колешки асесор Бантиш-Каменски, на његове очи наредио да се добро избатинају некакви лађари због незнатне кривице; Тома Вучић Перишић је везао за шљиву и тукао рођену мајку, док је свога очуха убио (као и Карађорђе, уосталом), итд. Дало би се навести још много примера суровости старешина Првог и Другог српског устанка, који дају јасну представу да Карађорђе није био ништа суровији од њих, али су се његови груби поступци вероватно дубље урезивали у свест народа зато што је он био врховни вожд, изнад свих. При томе ипак треба раздвојити стварне Карађорђеве грубости од измишљених, јер му је приписано мноштво недела која није починио, од стране његових политичких противника, а првенствено од руског посланика у Београду Родофиникина, који је изнео доста клевета о Карађорђу. Па ипак, поменуто наводно закопавање живог човека (поступак достојан Дракуле) не наводе ни они. Написао сам шта Маретић каже о наводној Карађорђевој намери да то учини, али не само да Маретић није био очевидац, него то није био ни онај ко му је ту вест „прибавио“ (дакле, све остаје на нивоу рекла-казала). А да су и Карађорђе и Милош (и остале старешине) делили правду батином, што својом а што туђом руком, свакако стоји.

  2. Овде само да наведем још један интересантан факат. Тачно је да је казна трчања кроз шибе дошла у Србију из Војне крајине и аустријске војске кроз чију су ратну школу прошле многе устаничке старешине, међу њима и Карађорђе. А исти тај Карађорђе, који је током Првог српског устанка завео гвоздену дисциплину и строгу послушност какву је имао прилику да упозна као аустријски подофицир, дакле исти тај Карађорђе је 1787. године, као деветнаестогодишњи младић бујне необуздане нарави и плаховитог хајдучког темперамента, управо највише стога што се није могао навићи на строгу дисциплину и поднети батинања, побегао из аустријске касарне у Сомбору где се обучавао у фрајкорима – добровољачким јединицама аустријске војске састављеним од пребеглих Срба са простора под турском власти. Избијањем аустријско-турског рата годину дана доцније он се опет нашао у редовима аустријске војске и ту је изучио ратну школу и навикао се на ред, који је по избијању Првог српског устанка тако строго заводио, шибама и батинама, у редовима устаничке војске.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*