Uloga vojske u Turskoj kroz istoriju

0

Da li su džamije postale kasarne, minareti bajoneti, a vernici vojnici Redžepa Tajipa Erdogana?

Turske oružane snage (TOS) i njihova decenijama dominantna uloga u političkom životu zemlje poslednjih godina prolaze turbulentan i, po samu vojsku, bolan proces promena. Pod uticajem unutrašnjopolitičkih i međunarodnih faktora pozicija armije doživela je suštinsku transformaciju od dolaska na vlast Partije pravde i razvoja (AKP).

Ta politička stranka, čvrsto ukorenjena u islamističkoj ideologiji, vešto je iskoristila proces evropskih integracija da, kombinujući unutrašnji i inostrani pritisak, marginalizuje do tada svemoćnu vojsku i njene nedodirljive generale.

Ulogu Turskih oružanih snaga, druge po veličini armije NATO-a, u unutrašnjoj, spoljnoj i bezbednosnoj politici zemlje nije moguće na pravi način razumeti a da se ona prethodno ne sagleda kroz istorijski kontekst. Naime, današnja Republika Turska rodila se na razvalinama Osmanskog carstva zahvaljujući otporu koji je zapadnoevropskim okupacionim silama pružila njena armija sa Mustafom Kemalom Ataturkom na čelu.

Tursku revoluciju od 1920. do 1923. godine, iz koje je nastala današnja republika, vodili su i izveli oficiri. Na krilima te revolucije prvi politički lideri moderne Turske, uključujući njenog prvog predsednika Ataturka i premijera Ismeta Inenija, potekli su upravo iz redova Turskih oružanih snaga.

Međunarodno okruženje između dva svetska rata, a posebno Hladni rat, bili su presudan faktor i svojevrsno plodno tlo za očuvanje uloge vojske u turskom društvu. Iskonski strah od Rusije, a zatim od SSSR-a, bio je hrana ne samo za jačanje uloge vojske unutar zemlje, već i brana kritikama „slobodnog sveta“ zbog brojnih kršenja osnovnih ljudskih prava i sloboda. Ta prava i slobode, sa prećutnom saglasnošću zapadnih saveznika Turske, drastično su kršeni upravo u jeku blokovskog odmeravanja, kroz državne udare i vojne hunte šezdesetih, sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog stoleća.

Strah od islamizacije i kurdskog separatizma predstavljali su isto tako bitan faktor koji je vojno-politički establišment prepoznao, podgrevao ga i njime vešto manipulisao, koristeći ga za očuvanje sopstvenih privilegija.

Vojska je na osnovu Ustava, koji je sama donela 1982. godine, sebe proglasila poslednjom branom protiv rušenja sekularnog poretka koji je uspostavio Ataturk. Poslednji uspešan vojni udar, štiteći sopstveni ustav, armija je izvela 1997. godine, oborivši vladu islamiste Nedžmetina Erbakana bez ijednog ispaljenog metka.

Posebno je važno, na ovom mestu, podsetiti na to da je iste godine, zbog recitovanja stihova: „Džamije su naše kasarne, njihove kupole naši šlemovi, minareti naši bajoneti, a vernici naši vojnici“, na zatvorsku kaznu osuđen tadašnji gradonačelnik Istanbula, a danas „vođa svih Turaka“ Redžep Tajip Erdogan.

Bila je to labudova pesma turskih generala. Odgovor na kurdski ustanak u prvoj polovini devedesetih godina 20. veka bio je isključivo odgovor vojske. U vrzinom kolu međusobne razmene nasilja, Odžalanov PKK i turska armija ojačavale su svoje pozicije i, svesno ili nesvesno, sprečavali svaku alternativu sopstvenoj dominaciji političkim zajednicama, čiji su interes zastupali snagom oružja.

http://www.rts.rs/upload/storyBoxImageData/2016/08/05/21055823/Turska-vojska-pripadnici.jpg
Kraj hladnoratovske ere, raspad SSSR-a i rasparčavanje SFRJ, ratovi u Libanu, Iraku i Avganistanu, a na prvom mestu kurdski ustanak na jugoistoku današnje Turske, pojačali su duboko uvrežene strahove i očuvali inače preovlađujuće mišljenje da Turska, zbog svojih unutrašnjih protivrečnosti, još nije spremna za potpunu demokratizaciju, odnosno da stavi TOS pod potpunu civilnu kontrolu slabašnih koalicionih vlada.

U poslednjih nekoliko godina vladavine AKP, sve su vidljiviji znaci očiglednog opadanja uloge oružanih snaga u turskoj politici. Pravi početak kraja dominacije TOS-a u unutrašnjoj politici zemlje bio je neuspeli „internet“ državni udar iz aprila 2007. godine.

Tada je Generalštab TOS-a, izdavši saopštenje u sitne sate i objavivši ga na zvaničnom sajtu vojske – poznatijeg kao „ponoćni memorandum“, pokušao da spreči izbor dotadašnjeg ministra inostranih poslova Abdulaha Gula za predsednika Republike. Takvo drastično mešanje oružanih snaga u domaću politiku vešto je iskoristio neprikosnoveni vođa AKP Redžep Tajip Erdogan. Na vanrednim izborima koje je raspisao, u referendumskoj atmosferi „za mešanja vojske u politiku ili protiv toga“, do nogu je potukao i kemalističku opoziciju i njene patrone u Generalštabu TOS-a.

Dramatične promene na turskoj političkoj sceni, kao i novonastala međunarodna konjunktura, u međusobnoj interakciji stvorili su pogodno tle za slabljenje uticaja TOS-a na formiranje unutrašnje, spoljne i bezbednosne politike.

Najsnažniji unutrašnji faktor slabljenja uticaja vojske je jednopartijska stabilna vlada AKP, koja od novembra 2002, iz izbora u izbore, osvaja sve veće poverenje građana Turske. Od 2007. kroz sudski procesuirane slučajeve Ergenekon i Malj, u kojima su najviši ešaloni TOS-a optuženi za pokušaj svrgavanja demokratski izabrane vlade, protiv armije je orkestrirana silovita kampanja u sredstvima javnog informisanja.

Posle medijske kampanje, zbog koje je imidž u javnom mnjenju do tada popularne vojske osetno urušen, usledila su masovna hapšenja starešina oružanih snaga. Važnu i zdušnu podršku ovom Erdoganovom obračunu sa vojnim vrhom davali su izuzetno uticajni i tiražni mediji pod kontrolom islamskog pokreta Fetulaha Gulena. Među preko šezdeset admirala i generala koji su se u tim operacijama obreli iza rešetaka našao se čak i bivši načelnik Generalštaba TOS-a, general-pukovnik Ilker Bašbug.

Među spoljnim faktorima koji su umnogome oslabili uticaj vojske na prvom mestu izdvajamo približavanje Turske Evropskoj uniji. Otkako je 1999. godine zvanična Ankara postala kandidat za punopravno članstvo u EU, jedan od prvih uslova bio je stavljanje TOS-a pod civilnu kontrolu.

Najvažnija promena koja je, u tom smislu, ravnotežu snaga usmerila u korist vlade AKP bila je razvlašćivanje Saveta za nacionalnu bezbednost, kojim su, od ustava iz 1982. godine, dominirali turski generali. S druge strane, SAD, iako pojedini krugovi u Vašingtonu s krajnjim podozrenjem prate proces razvlašćivanja TOS-a i postepenog urušavanja sekularizma, računajući pritom na izuzetan značaj turskog savezništva, nemo posmatraju taj proces.

Ipak, možemo da ocenimo da je na određeni način turska vojska, između svega navedenog, takođe i žrtva sopstvenih dostignuća. Njena višedecenijska dominacija u unutrašnjopolitičkom životu zemlje postala je teret za ostvarenje upravo onih težnji i ciljeva koje je sama postavila. Ataturkova vizija, kao njen najčvršći oslonac, možda je danas njen najveći protivnik, jer se postavlja pitanje da li su TOS od čuvara vizije postale najveća prepreka za njeno ostvarivanje.

Istorijski gledano, TOS su od nastanka moderne turske republike bile najveća snaga modernizacije i napretka. S obzirom na to da je armija, po prirodi stvari, zatvorena i konzervativna institucija, zbog nedostatka kreativnog razmišljanja i fleksibilnosti, događaji u zemlji i svetu su ih pretekli.

Na samom kraju važno je napomenuti da je način na koji je Redžep Tajip Erdogan tursku vojsku stavio pod „civilnu kontrolu“, brutalno srozavajući ugled TOS-a u tabloidnoj štampi i hapseći njene najistaknutije starešine, suštinski onemogućio da vojska bude instrument u rukama vlade AKP u sprovođenju njene, sve agilnije, spoljne politike.

Bez postojanja jedinstvenog lanca komande, Erdoganova vlada i Turske oružane snage predstavljaju dva odvojena sveta. Sa ogromnim nepoverenjem, koje vlada između većine starešinskog kadra i najvećeg dela civilnog establišmenta, Turska ne može postati ozbiljan faktor u svom nemirnom okruženju, a samim tim ni ostvariti ambiciju da postane makroregionalna sila.

(Turska kao regionalna sila?, Institut za evropske studije, Beograd, 2013.)
RTS

POSTAVI ODGOVOR

*