Умно и психичко насиље, над ђацима, у школама у Црној Гори, преко нових слова и новоговора

    0

    Никоме у овоме тренутку није тешко у Црној Гори као дјеци. Док одрасли негодују због новог правописа, нових слова и новоговора црногорског непостојећег језика дјеца су она која из дана у дан трпе притисак. Дјеца су она која морају нова слова и нов говор да користе мимо своје воље, јер чак 70% њих (јер се преко 70% грађана изјаснило да говори српским језиком) говори језиком својих родитеља, српским. Не постоји никаква алернатива, избор, друга школа.

    Стога, ако говоримо о рањивим групама, немојмо никада из вида да изгубимо да су у овом тренутку нарањивија категорија наша дјеца.

    Чак је и падеж нетачан, треба да стоји „у сјени је клацкалица“.
    Чак је и падеж нетачан, треба да стоји „у сјени је клацкалица“.

    Дјеца немају избор који су имала чак и за вријеме нацистичког режима 1942. године да бирају на којем ће језику да прате наставу. Не постоје нпр. одвојена одјељена за чак 70% ђака која говоре српским језиком. Стога, овдје говоримо о угроженим дјечијим правима, притиску и психичком насиљу које нема краја, јер је дјетињство дуго и чини им се безизлазно.

    Нови буквар још увијек није обавезан за све ђаке већ се може узети по вољи. Ипак, само је питање времена када ће бити једини у употреби. Већ су познати случајеви да учитељице присиљавају дјецу да јотују по новоштокавском, неправилном јотовању још увијек лингвистички непризнатог, стога непостојећег црногорског језика.

    novi-bukvar-2

    Проблем није само новоштокавско јотовање, већ и јотовање које нема никаквог лингвистичког смисла. Аутор овога текста мучи се да разумије шта је бака рекла дјеци, да ли „ти си моје злато?“, тј. да ли се сада јотују „з“ и „л“?

    Насиље мањине над већином, (а то је наметање мањине становника већини од 70% којим језиком да говори) зове се тиранија. Међутим, ову тиранију језика и идентитета не трпимо директно ми, него наша дјеца чијем су насиљу изложена сваког дана.

    Друштво би под хитно морало да нађе рјешење за српски језик и његову употребу, то би морао бити приоритетан циљ. Ако ми не осјећамо притисак већ само фрустрацију, морали бисмо се, макар преко удружења родитеља борити да наша дјеца имају основна грађанска права, а прво је да на свом матерњем, српском језику прате наставу.

    ИН4С

    ПОСТАВИ ОДГОВОР


    *