Унутрашњи дијалог о Косову траје од 1389. године (видео)

0

„Осовина са Приштином није никаква осовина. Са Тираном јесте. Нема разлога да Србија са Тираном нема најбоље могуће односе без обзира што је њихов премијер уметник. Отопљавање односа са Тираном може да амортизује одређене захтеве и на Косову“, сматра др Момчило Павловић

„У случају ескалације ратне кризе између Америке и Северне Кореје, први који би могли да настрадају су Јужна Кореја и Јапан“, каже за Спутњик др Момчило Павловић, директор Института за савремену историју, са којим смо разговарали о актуелним темама које потресају планету и наш регион.

Сведоци смо веома лоших односа Вашингтона и Пјонгјанга. Да ли сматрате да је могућ и нуклеарни рат?

— Токио формално, по уговорима склопљеним после рата, нема права на војску, али сам био у Јапану и Јапанци су ме убеђивали да имају високо мотивисану и наоружану војску. Дакле, то би био пре свега сукоб комшија са Северном Корејом, која би одговорила својим нуклеарним потенцијалима за које нико не зна колики су. Сматрам да би у тај сукоб била увучена и Кина, а Америка би ушла у рат само ако би проценила да би га решила у своју корист за неколико недеља. Лимитирајући фактор је ко би могао први да повуче такав потез. На крају крајева, шта би решио нуклеарни рат? Огромна разарања, пустошења, невиђене жртве, а на крају би било као на почетку. Да ли ико мисли да Јапан и Јужна Кореја могу да окупирају Северну Кореју и да проблем буде решен? Фасцинантно је како Јапанци и даље гаје сећање на Хирошиму, али и како ћутке прелазе преко те чињенице да су они једина земља на коју је баш Америка бацила атомску бомбу. И дан данас Јапан је америчка база.

Јапански министар одбране је рекао да би та земља могла да обори севернокорејске ракете ако их Пјонгјанг испали у правцу острва Гвам.

— Јапан је развио одређене системе, али ви не знате који потенцијале и Кореја поседује. Поред потенцијала, Кореја има и идеолошки и снажно мотивисану војску да гине за свог вођу зато што је пропаганда Запада потпуно анулирана или сведена на најмању могућу меру.

Да ли су морал и пропаганда јачи у Америци, на Западу или у Северној Кореји?

— Америка је сада фокусирана на русофобију. Невероватно је да ви оптужујете људе у Америци да су се састали са руским персоналом рецимо из амбасаде. И да су се састали, да ли је то забрањено и да ли је то кривично дело и разлог за губитак посла? Америка која промовише модел демократије и људске слободе пала је на том испиту. Ја сам имао контакте са руским амбасадором и представницима амбасаде, па не видим ни да сам прорус, ни да сам проамериканац. Ми не разумемо ту њихову параноју која је последица Хладног рата и преноси се и на Европу. Међутим, Европа има снажне економске интересе у Русији и не верујем да ће тек тако следити САД.

САД су увеле најобимније санкције Русији у последње три године, против руског енергетског сектора. Колико је такво стање одрживо?

— Не верујем да ће у скоријој будућности санкције бити укинуте. Ради се о промени режима и фиксирању једног човека. И када су одржане Зимске олимпијске игре у Сочију, са Запада су претили да ће бојкотовати игре, да ће спустити посету државника на нижи ниво. Пре санкција, високи европски званичници су посећивали Москву за Дан победе, данас то нико не чини. Запад је Дан победе прогласио даном Европе, што уопште нема логике. Не постоји датум у историји Европске уније који је везан за девети мај. Ипак, неко је смислио да би било добро да уместо Дана победе то буде Дан Европе, али Руси то не дају. Пре санкција и пре Украјине и пре Крима постојала је и даље постоји тенденција да Русија не сме да буде толико јака и други пол који би имао сферу утицаја. Када погледате мапу база НАТО-а, ви ћете видети да је Русија стављена у потковицу Алијансе. Са друге стране, у Русији се пре неколико година водила дискусија да ли је Русија држава или империја. Ако је империја, она има империјалне интересе, она има све сфере утицаја и понаша се империјално. Ако је држава, она брани сопствене границе и брани унутрашњи интегритет. Сматрам да је Путин као јака личност кост у грлу Запада и центара моћи и доброг дела обичног света. Људи једноставно не размишљају, они узму фиксацију, а када Запад мрзи он мрзи страшно, као што је мрзео на пример Гадафија или Милошевића.

Да ли постоји неко кога су Срби тако мрзели, а да долази са Запада или са Истока?

— Ми смо мали народ који је дуго служио страној сили. Код нас та пропаганда очигледно не може да се прими. Ми смо и „србомрсце“ примали, па чак и гостили, можда не званична власт, али јесу разне организације. Ми немамо у историји фиксацију других владара, рецимо Фрањо Јосип који је потписао акт о нападу на Србију 1914. године је у добром делу српске јавности доживљен је као старац који је помагао чак и краља Милана и организовао његову сахрану и једини је носилац српског ордена.

На првој оптужници специјалног суда за ратне злочине, како је Спутњик сазнао, биће име Даута Харадинаја, брата Рамуша Харадинаја. Осим за злочине које је учинио у униформи ОВК, он се терети да је многе ствари радио и у Ал Каиди и у ДАЕШ-у. Шта мислите, да ли ће стварно доћи до тога да та особа буде процесуирана?

— Суд је и основан да би процесуирао неке особе, али сматрам да то неће бити главне фигуре и главни и злочинци. Историјски гледано, све је почело давно још када су на Косову харале разбојничке дружине које су заустављале аутомобиле на путу, пресретале, па чак и убијале униформисана лица. И Стејт департмент је у једном тренутку ОВК прогласио терористичком организацијом, па су се после предомислили. Ипак, неко крило АНЕ је и даље на тој листи. Са становишта суверене државе, свака таква акција је хулиганство које се кажњава, али Запад је пошто-пото хтео да увуче Србију у рат. Проблем Косова све до касних осамдесетих година био је југословенски. Решавале су га здружене полицијске снаге из Словеније, Хрватске, Македоније, које су биле стациониране на Косову и кажњавале Албанце. Суд је основан да би се чули српски и међународни аргументи о злочинима Хашима Тачија, браће Харадинај и свих других вођа. Пошто су уз помоћ Америке и спонзорисане независности, они проглашени борцима за слободу, сада су на прагу да ту своју независност заокруже и крунишу, постали су хероји. Од најобичнијег злочинца, герилца, разбојника, ви сада имате уважену личност с којом преговарате. То је сличан процес револуцијама.

Као директор Института за савремену историју, како објашњавате да савремена историја тако нешто дозвољава?

— То је универзални процес. Тито је ухваћен са самокресом у џепу (пиштољ) и он је изјавио да би га употребио да је имао прилику. Са становишта права, он је био најобичнији терориста и разбојник, али је он историјски највећа личност коју је Балкан изнедрио у 20. веку. Он је револуционар који је извео револуцију у међународним околностима. Мислили смо да је само на Балкану могуће да разбојник постане уважени државник, али то је универзална појава, нарочито у Латинској Америци и на Далеком истоку. Ипак, питам се да ли би Запад дозволио да његовом простору најобичнији побуњеници и разбојници сутра постану уважене личности. Сматрам да ће на Косову бити процесуирани они који су изгубили политичку моћ где су ти злочини толико очигледни да сваки Албанац то зна, где су стечена енормна богатства. Обични људи платиће цену, али коловођа и људи око њега неће, зато што би трагови могли да одведу тамо где није пожељно.

Председник Србије Александар Вучић каже да ако направимо једну осовину на линији север-југ, између два највећа народа Срба и Албанаца, онда ће ово поднебље имати дугорочни мир бар у наредних сто година. Да ли смо надомак тог решења?

— Ако историјски то анализирате, осовина са Приштином није никаква осовина. Са Тираном јесте. Нема разлога да Србија са Тираном нема најбоље могуће односе без обзира што је њихов премијер уметник. Отопљавање односа са Тираном може да амортизује одређене захтеве и на Косову. Београд и Тирана треба да разговарају о озбиљним стварима и оно што је министар иностраних послова Дачић изјавио, банализовано је у смислу поделе. Приштина никада неће пристати на компромис, јер њени лидери сматрају да су заокружили своју независност и да максималистички циљ — независност и ништа, не оставља маневарски простор.

Како је то почело са Албанцима?

— Аустро-угарска је 1912. створила реалност, добили смо и реалност у Крајини, па и на Косову и сада морате да је прихватите као такву, али историја се не зауставља. Ви сада у овом тренутку сматрате да је ситуација безизлазна, да је решење признати Косово, али то неће решити проблем. Ствари некад могу да се реше и на међународном плану, сутра може да избије велики сукоб…

Као што је Сиријска криза доста покренула миграције и на ову страну…

— У игри великих мали служе за поткусуривање. Албанска држава направљена је 1912, каква-таква, да би се Србија одгурнула са мора, а не заборавите да је Србија ратовала са Турском, а не са Албанијом. То што су они били на другој страни је сасвим друго питање. У Краљевини Југославији, за време Првог, а и после Другог светског рата, до 1948. Срби и Албанци имали су некад мање, некад више добре економске односе. у Албанији се од 1945. до 1947. као званични учио српски језик, поред Хоџине слике стајала је Титова. Када је у Београду скидана Стаљинова, у Тирани је скидана Титова слика. Људи који летују у Драчу и другим областима који су из Србије имају другачије искуство у односу на Албанце у Албанији и ове са Косова. Осовина Београд —Тирана може да релаксира односе на простору јужне српске покрајине и уопште у том делу Балкана.

Шта мислите о унутрашњем дијалогу у Србији који је најављен за септембар?

— Ми унутрашњи дијалог о Косову водимо од 1389. године. Дакле, од четрнаестог века до данас. Написано је море радова,књига, предлагана су многа решења. Искрен да будем, у унутрашњем дијалогу не видим никакву нову идеју нити ново решење, али разговор је потребан. Посебно је потребан дијалог са Албанцима, наћи не представнике власти официјелне, него наћи Албанце који стварно желе да разговарају са Србима.

Колико је то тешко? Ви сте живели доле једно време, познајете их.

— Ја сам са тог простора. У нашој кући је Албанац чувао имање, постојала је трговина на реч и никад није било проблема. Данас је другачије. Читав простор је етнички испражњен и с једне и друге стране због економских разлога. Мислимо да Албанци желе ту да остану, али ако им Запад омогући да оду, сви радно способни отићи ће истог тренутка и испразнити Косово. Из дијалога увек може нешто ново да се роди, а у посебно дијалогу са међународним фактором. Наша дипломатија треба све да усмери ка том циљу, јер Косово није само унутрашње питање Србије, већ је одавно међународни проблем високог ранга. До Уједињених нација доспело је нашим недовољно промишљеним потезима. Српска политика на Косову је непрестано попуштање и удовољавање максималистичким захтевима Албанаца. Ипак, онолико колико Срби не контролишу Косово у делу јужно од Ибра, исто толико албанска власт не контролише северни део Косова. Олако смо потписали бриселски споразум верујући да ћемо добити контра услугу и зато Србију сада условљавају да се одрекне свих својих институција. Све док Србија не призна Косово на папиру, јавно, Косово није независно.

Да ли постоји нешто у чему су сагласни Срби и Албанци?

— Срби и Албанци са Косова се данас мање-више не слажу ни око ничега, али имају једну заједничку стајну тачку — и једни и други желе у ЕУ. Ако је то та тачка спајања ако Европа заиста жели искрено да помогне, онда би само шира интеграција релаксирала односе на Косову. Нека буде као Швајцарска и Немачка, где граница пролази кроз села. Зашто код нас Ибар не може да буде да буде граница? Европа би могла искрено да помогне и Србима и Албанцима стварањем шире интеграције — нема границе, нема сметњи, тргујте, радите и то ће у неком периоду створити услове да људи живе нормално. Срби и Албанци на Косову живе вековима у турском, југословенском и српском оквиру. Они би као комшије нашли најбољи начин да живе уз елементарно поштовање људских и националних права, јер Албанац није реално да буде Србин нити реално да Србин постане Албанац, али државни оквир мора да се брани. То је уставна обавеза. У супротном је то велеиздаја и кривично дело.

Спутњик

ПОСТАВИ ОДГОВОР


*