Упечатљива спољашњост великих руских писаца

1

Велике класике руске књижевности препознајемо на први поглед. У сећању нам остају не само дела познатих писаца, већ и њихов изглед. Чини се да је упечатљива спољашњост великих писаца тесно повезана са њиховим стваралаштвом. Ево неколико најизразитијих примера.

Николај Гогољ

Када је из провинцијалне Малорусије (данашња Украјина) дошао у Петербург, Гогољ се у почетку трудио да прати престоничку моду: био је кратко ошишан, носио је крут оковратник и упорно се трудио да правилно везује кравату. Међутим, никада није имао довољно новца. Према речима Гогољевих савременика, писац се увек одевао кицошки, али није био претерано уредан. Пошто му се није допадала коса која је штрчала увис, Гогољ је пустио дуге локне. Да би прикрио дуг нос, није бријао бркове.

Николај Гогољ (ТАСС)

Иван Тургењев

Будући писац био је син богате земљопоседнице. Као студент Московског универзитета, Тургењев се одевао и бријао као већина младића из његове околине. По завршетку студија, често је боравио у иностранству. Одлучио је да пусти браду и косу током 1840-их, када је већ постао чувен. Био је крупан човек високог раста, па је са дужом брадом и косом више личио на «руског господина», како је себе описивао у својим делима. Осим тога, брада је скривала мали подбрадак који је пишчевом лицу придавао безвољан изглед. Када су се у Тургењевљевој бујној коси појавиле отмене седе власи, изгледао је као прави „руски Европљанин“.

Иван Тургењев (ТАСС)

Лав Толстој

Док је био у војној служби као артиљеријски официр, Толстој је поштовао строга правила према којима је морао да буде кратко и уредно подшишан и обријан. Ово и данас важи за војна лица, а у Руској империји спољашњи изглед официра био је тачно прописан бројним правилима.

Чим је напустио војну службу, Лав Толстој је почео да пушта браду по којој је остао толико препознатљив. У то време, дуга брада је била знак бунта против диктатуре државне власти. Толстој је променио и гардеробу: „сељачка једноставност“ грофове одеће у то време је била врло провокативна и шокантна за људе из високог друштва.

Лав Толстој (ТАСС)

Фјодор Достојевски

Достојевски

Фјодор Достојевски је 1841. завршио Војноинжењерску академију и добио чин заставника. Док је служио у војсци, морао је да буде уредно ошишан и обријан. Неколико година касније будући писац је ухапшен и послат на робију под оптужбом да је припадао „петрашевцима“ (група револуционара окупљених око филозофа Михаила Петрашевског). Током прогонства у Сибир Достојевски је служио казну као војник и подофицир, па је и даље морао да буде обријан и кратко ошишан.

По повратку у европски део Русије након помиловања, Достојевски мења своју спољашњост која је до данас остала препознатљива. Савременици Фјодора Михајловича су причали да је Достојевски имао проседу, танку и ретку косу коју је уредно чешљао и мазао помадом. Када је почео да губи косу изнад чела, као многи проћелави људи, тај недостатак покушао је да надокнади дугом брадом. Писац је водио рачуна о свом изгледу. Био је врло несрећан што му је брада ретка и што га сестричине због тога задиркују. Са брадом Достојевски није изгледао ни као „господин“ ни као „сељак“. Она је његовом лицу придавала јеванђељске, паћеничке црте, што се савршено уклапало у општу тематику његових дела. Занимљиво је напоменути да су очи Фјодора Михајловича биле различите боје: једно је било смеђе, а друго црно са проширеном зеницом, јер је у њега, након повреде током напада епилепсије, укапавао атропин.

Фјодор Достојевски (ТАСС)

Иван Буњин

Иван Буњин

Племић и помало сноб, Иван Буњин је пре Октобарске револуције постао један од најпознатијих писаца „Сребрног века”. Добио је две престижне награде „А. С. Пушкин” и звање почасног академика. Даме су волеле Буњина, а и он је волео њих. На снимцима из тог времена писац изгледа елегантно: кратка брада у шпанском стилу, кицошки бркови и одлично сашивено одело… 

Двадесете године 20. века биле су преломне, не само за Русију, већ и за друге земље-учеснице Првог светског рата. То је био крај „једног дивног доба”, доба нежних дама у корсетима и учтивих каваљера са елегантним брадама. Наступиле су „окрутне двадесете”: мушкарци су постали сурови и почели су да се брију. Буњин је у емиграцији прихватио нове модне трендове и изгледао је још боље. Старомодна брада више није скривала правилне црте пишчевог лепог и мужевног лица које је у потпуности одговарало стилу Буњинове прозе.

Иван Буњин (ТАСС)

Извор: Руска реч, РАСЕН

1 КОМЕНТАР

  1. НИКОЛАЈ ВАСИЉЕВИЧ ГОГОЉ

    Николај Васиљевич Гогољ рођен је 31. марта 1809. године у Сорочинцима, козачком селу у Полтавској губернији. Име је добио по чудотворној икони Светог Николе из цркве у родном селу. Отац, стари козачки официр, развио је код Гогоља књижевни укус. Од мајке је наследио мистичну религиозност, која га је морила у каснијем животу.

    После детињства проведеног у селу, запошљава се у министарству у Санкт Петербургу. Гогољ се у школи није одликовао нарочитим успехом, али по одласку у Санкт Петербург упознаје људе са којима је делио иста књижевна интересовања. Свој књижевни рад отпочео је 1829. када је под псеудонимом објавио неуспелу романтичну поему „Ганс Кихелгартен“. Године 1831. напушта државну службу и постаје професор историје у школи за официрске кћери, а од 1834. на универзитету у Санкт Петерсбургу.

    Гогољево интересовање за књижевни рад продубило је познанство са руским књижевницима, а пре свега са Пушкином који је имао великог утицаја на Гогољев живот и дело. Убрзо је напустио професију предавача и посветио се писању. Удаљеност и носталгија за родним крајем инспирисала га је да напише збирку приповедака „Вечери на салашу код Дикањке“ (1831), у којима је, користећи елементе фолклора, фантастике и хумора, описивао живот на малоруском селу.

    Наредни период је за Гогоља био веома плодан. Написао је збирке приповедака „Арабеске“ и „Миргород“. Најпознатија прича из ове збирке свакако је „Тарас Буљба“, која говори о борби запорошких козака против Пољака у 17. веку.

    Једину своју драму „Ревизор“ објавио је 1836. године. Ово Гогољево ремек-дело привукло је велику пажњу књижевне и политичке јавности, па и самог цара. Као што је сам говорио, у „Ревизору“ је желео да на једном месту скупи све што је у Русији ружно, „све неправде које се чине на оним местима и у оним случајевима где се праведност тражи од човека више од свега…“. Успех „Ревизора“ толико је узнемирио бирократију у Русији да је на њега вршен свакодневни страшан притисак, па се Гогољ преселио у Рим, где је, уз мање прекиде, остао све до 1842. године.

    Исте године када је објавио „Ревизора“, Гогољ је почео да пише свој капитални роман „Мртве душе“. Мислио је да је то његова мисија, којом ће постићи натчовечански подвиг. Тим романом узвратио је ударац учмалој и корумпираној руској бирократији. Први део „Мртвих душа“ се појавио 1842. и поред претходне цензуре. Ово дело представља детаљну сатиричну студију Русије посматране из перспективе главног јунака Чичикова. Исте године објавио је своја сабрана дела, са додатком драме „Женидба“ и приповетке „Шињел“.

    Психички болестан, обузет осећањем кривице и религиозно-мистичним расположењима, одлази на ходочашће у Јерусалим, одриче се ранијих дела и у ноћи 24. фебруара 1852. спаљује други део „Мртвих душа“ на коме је радио неколико година. Неколико дана касније, 4. марта 1852. године, умро је у Москви.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*