Уредник KРИK открива како их БИА шпијунира и после те податке даје Информеру!

0

Говорио је и о слободи медија у Србији, опозицији, власти, али и о корупцији и о односу криминалаца и врха државе

Главни уредник KРИK-а Стеван Дојчиновић познат је као најмлађи новинар који је за свој рад награђен једном од најпрестижнијих награда за истраживачко новинарство.

На порталу чији је уредник с колегама новинарима раскринкава све тајне политичара, њихову скривену имовину, везе с криминалом…

Пред нашим камерама он се дрзнуо да говори о слободи медија у Србији, опозицији, власти, али и корупцији и односу кримилаца и врха државе.

Наша гошћа недавно је била Драгана Пећо, ваша колегиница, новинарка KРИK-а, којој су непознати починиоци упали у стан. Поставићу вам исто питање које сам и њој: како је то бавити се истраживачким новинарством у Србији?

ИСПОВЕСТ НОВИНАРKЕ KРИKА KОЈОЈ СУ ПРОВАЛИЛИ У СТАН: Полиција ми је рекла да то нема везе са мојим послом, живим под опрезом! (ВИДЕО)

– Бављење новинарством у Србији је негде између западног света, где је безбедно и не толико стресно по нас, и истока где је много горе.
Имамо колегинице из иностранства с којима сарађујемо, које су у много већим проблемима од нас. На пример, имам колегиницу у Азербејџану која је била у затвору…

Није овде најгоре, али је довољно лоше да сами притисци на новинаре треба да буду тема која је у јавном дискурсу. То је нешто о чему треба да се прича, а политички актери, а посебно опозиција, треба да посвете много више пажње томе. Ако изгубимо новинарство, а већ је сужено на један мањи број медија – губимо све.

Да ли то значи да слобода медија у Србији не постоји?

– Не можемо скроз до краја рећи да не постоји. Власт би сигурно желела да не постоји, али имамо доста медија који се боре тако да ти борци практично омогућавају простор који постоји. Постоје медији који нису цензурисани, иако су услови за рад веома тешки.

Плашите ли се за свој живот и безбедност ваших колега?

– Не плашим се за живот, тачније – не плашим се много за себе. Налазим се у улози уредника, а уреднику није много дозвољено да брине о себи. Више се бринем за своје колеге, што је и логично. Немам времена за то, нити је у опису мог посла да себе и своју безбедност стављам на прво место. Мислим да у Србији не знамо шта се може десити, не бих наивно рекао да физички новинари нису озбиљно угрожени. Немамо неки озбиљан случај као они који су се дешавали ранијих година, да је новинар брутално пребијен или да је било убиства новинара. Ипак, не бих био толико наиван да се то не може десити. Мислим да је терен на којем радимо увек под тензијом због безбедности.

Један део мог посла је уреднички рад, али део тог посла је и стрес и бављење безбедношћу. Новинари свакодневно морају да размишљају о томе како се састају са изворима, како комуницирају с њима, да пазе кад износе податке ван канцеларије, да пазе о безбедности својих домова.

Из овога се може закључити да је брига о безбедности постала део овог посла.

Да ли вас прате?

– Прате целу редакцију KРИK-а, не само мене. То смо уочили већ од почетка оснивања. Негде већ 2015. смо почели да примећујемо људе који нас прате, фотографишу замаскираним скривеним камерама сакривеним у торбама или мобилним телефонима.

У самом старту веровали смо да је држава иза тога. Тад смо се углавном бавили питањима корупције и веровали смо да су ти људи најчешће везани за обавештајну агенцију БИА, који нас прате.

Kако вас све шпијунирају?

– У почетку то нисмо тако озбиљно схватили. Није било ничег чиме би требало БИА да се бави. Њихов посао су много озбиљније ствари које су од националног интереса него да прате и прислушкују новинаре опозиције. То смо схватили као околност под којој морамо да радимо. Међутим, шта се онда десило? У марту прошле године открили смо да се подаци које БИА скупља масовно достављају таблоидима, који их објављују. Тек тад смо видели колико је то озбиљан проблем, кад су у Информеру почели да пуштају текстове, пре свега, о мени. Ту смо могли да видимо све те снимке начињене скривеним камерама, могао сам да читам своје телефонске разговоре, и тад сам видео колико је далеко отишло. Очита је била злоупотреба службе. Тако озбиљна агенција дозволила је себи да ниско падне и Информеру доставља информације податке. То је општа срамота за ту службу. Незамисливо је да ЦИА неким таблоидима по Америци доставља информације. То није проблем саме службе већ људи који је воде и који су довели до потпуне деградације те институције. То се није завршило с Информером, и даље смо сведоци тога.

Шта се десило тог дана кад је проваљено у стан Драгане Пећо?

– Мислим да та провала није имала за циљ пљачку. У то сам сигуран јер сам тамо био одмах након што је откривено да је проваљено у стан. Драгана је била ван Београда, а њен дечко је по повратку с посла затекао обијену браву и позвао мене. Kад сам дошао први осећај који сам имао је да је неко ту нешто тражио. Тако ми је изгледало јер није био класичнан потпис лопова.
Све је било испретурано наглавачке до краја, извлачене су ствари из неких делова стана у којима обично не бисте сакрили новац или накит.

Из канте у WЦ-у био је просут цео садржај, све је било побацано са столова, и апсолутно све је било испретурано. С друге стране, видео сам да у стану стоји скупа техника. Драганиног дечка сам питао да ли је он то тад донео. Имали су нови лаптоп и нов телефон, практично нераспакован. Он ми је рекао да је то већ било ту, из чега сам закључио да онима који су то урадили циљ није била пљачка. Лопови такав плен не би оставили.

Био сам сигуран да је случај везан за посао, па смо све пријавили полицији. Полицајци су дошли до стана и прилично незаинтересовано урадили посао. Чак сам им споменуо да узму у обзир озбиљност случаја пошто је у питању истраживачка новинарка којој је већ прећено.

Они су то одбацили у самом старту, ни у стан нису ушли, а већ су ишли на то да је у питању пљачка. Нису озбиљно урадили свој посао. Замишљао сам да ће као у филмовима радити форензику и скупљати отиске, међутим, они су узели кратку изјаву од њеног дечка, а други полицајац је за тих 10 минута с три места у стану узео отиске прстију. Узели су отиске с једног папира, из тоалета и полице, али зато ни погледали нису орман који је био цео испретуран.

Тад сам закључио да ће се десити управо оно што се десило. Ни један од та три узорка није имао поклапања. Они су отишли, а ја сам их питао да ли ће барем узети снимке камера. Они су одговорили негативно, рекавши да је у питању пљачка, као и да имамо среће што ништа није украдено!

Уверен сам да ово није била обична пљачка.

Kако најчешће истражујемо корупцију и криминал који су у вези са државом, не би ме чудило ни да држава стоји иза тога!

Ово је можда био неки покушај тајног претреса стана, где су можда унутра нешто разбили, па направили хаос да би исценирали пљачку. То говорим без икаквог доказа, али ме на то тера сама неактивност државе.

Постоји ли неко на кога сумњате а ко би могао да покуша да застраши вашу новинарку и колегиницу?

– Наш главни проблем је тај што смо постали хипер продуктивни. Имамо толико прича на којима радимо, да чак не бисмо могли ни да извучемо. Посебно кад смо кренули да радимо профиле политичара, истраживачке приче с друге стране, па навијаче хулигане, нама би се листа састојала од 30-так имена тако да не можемо аналитички да сведемо сумњу на неког.

Вама и колегама из KРИK-а претили су више пута. Kолико времена прође од насловне стране до прве претеће поруке?

Свакако, насловне стране и претње јесу повезане.

– Али, кад кажемо претње, ми нисмо имали претње на нивоу „мафија нам прети“ или неки политичар. Претње које ми добијамо су од регуларних грађана, нису никако повезане с неким политичким опцијама, већ су то углавном неки људи који лако потпадну под утицај медија.

Обично то иде овако: Информер објави да смо страни плаћеници и шпијуни, онда ће то поновити неки посланик, на пример Ђукановић и он ће то поновити у парламенту, због чега неки грађани под том лавином потпадну под утицај и они крену да нам прете.

Нису они директно контролисани од партије, једноставно, то су људи који наивно верују у то што чују, па нам пошаљу претње које су стварно претње животом, и које се своде на то да ће да нас построје и стрељају, итд.

У питању су углавном неки десничари, националисти који су конзументи тих мејнстрим медија.

Оно што је веома битно, а што политичари не разумеју, јесте да начин на који они говоре у јавности, и то како њихови медији објављују текстове, у ствари доводи до тога. Они су директни узрочници тих претњи и свима је у интересу да се те тензије смире. Нико не зна да ли ће неко од тих људи који прете стварно доћи до наше редакције.

На који начин држава штити новинаре, и штити ли их уопште?

– Зависи како које.

Претње смо увек пријављивали. Проблем је што нас доста наших колега не послуша кад се консултујемо и не пријави претње, што је потпуно погрешно. Сви иду од тога да случај неће бити решен, и то је тачно.

Ми смо последње претње пријавили у августу прошле године. Прошло је годину дана, и од тада се апсолутно ништа није десило.

Нисмо ни очекивали да ће се решити јер нису у питању неки врхунски играчи већ обични грађани. Мени је потпуно невероватно да тужилаштво ништа није урадило. Али добро, ово је порука да држава не стоји иза нас.

Годину дана после претњи, месец дана после обијања Драганиног стана ми видимо да се држава није посветила томе, и то је јасна порука.

Ипак, то мора да се пријављује јер правимо неку врсту трага да ништа нису урадили, а управо то ће сутрадан бити кључно питање: „Зашто један тужилац не ради ништа? “

Једна особа послала нам је претње с анонимног налога са Твитера, а друга особа нам је послала претње са свог налога на којем је уредно објављивао своје слике, кола с регистарском таблицом. Ми смо успели да га лоцирамо. Kад смо га пријавили после недељу дана, у полицији су нам рекли да знају идентитет обе особе, лако су их лоцирали јер се они не крију, чак се поносе тиме што су нам претили.

Занимљиво је то да тужилаштво годину дана након што је добило предмет од полиције ништа није урадило. Нема никаквог логичног и разумног објашњења за то. Kад прете некоме из врха партије у року од пар сати се открије све.

Ту имамо двоструки аршин. Полиција је у потпуној заштити људи с врха власти, а сви остали су препуштени сами себи. Горе од бесправља је селективно примењивање правде, што је сада случај.

Судите се са главним одговорним уредником Информера Драганом Ј. Вучићевићем…

– Тужио сам га после оног серијала о мени у Информеру. Тужио јер је 80 одсто од тога што је написано била лаж. Неких 20 одсто које су објавили је била истина, али закључци које су они изводили из тога су била конструкција.

На пример, објавили су да седим и пијем кафу с политичким аташеом француске амбасаде, што је тачно. Али, у Информеру су написали да седим с обавештајцем француске обавештајне службе. Они се држе неке истине, али праве конструкцију од ње. Тад сам их тужио за све те лажи. Поступак доста споро иде. Ја сам сведочио на суду, саслушали су и Вучићевића… можда за стандарде тих суђења то и није тако споро, прошло је од тада годину и по дана, и постоји шанса да ће тај случај бити решен ускоро. Сигуран сам да га ту добијам на суду, јер је толико лажи изрекао да не постоји шанса да изгубим.

Да ли вас је срамота медија попут „Информера“, „Пинка“, „Српског телеграфа“? Да ли их уређују људи чија су имена у импресуму или сам председник?

– Мене није срамота. Вучића треба да буде срамота тих медија… Дискутабилно је заправо то колико су они медији, њихов циљ је производња лажних вести, и они имају циљ да за рачун власти спроводе неку ствар. Они немају за циљ информисање грађана.

Данас свако може имати звање новинара.

Чињеница је да су они читани, али мисли да је њихов утицај прецењен јер не мислим да су људи толико примитивни. Информер је успешан само онолико колико њихов уредник продаје слику о свом успеху. Они су утицајни само онолико колико им се придаје значаја. По том питању, Пинк је озбиљнији, и има велики утицај на народ. Што се уређивачке политике тиче, мислим да Жељко Митровић ту није онај последњи који се пита. Мислим да ту постоји неко из државе. Не могу рећи да је то директно председник, али постоји неко ко има утицај на те медије. Јасно је да оно што држава најави касније буде испраћено кроз те медије. Пример за то је кад неки новинар независних медија напише текст о корупцији, неки од тих медија те нападне, а да с њим чак нисте ни у рату. Информер који ме је ставио на насловну страну никад нисам ни споменуо. Министри су то касније покушали да представе као медијски рат. Ипак, то је била само одмазда и напад јер смо тад радили истраживање о имовини породице Вучић.

Због свега овога мислим да мене не би требало да буде срамота због постојања таквих медија, већ оне на врху државе.

– Kључно питање у целој причи, како неко ко је председник Владе и проруски оријентисан, ко је Европљанин и ко се бори за Србију у Европској унији, због чега његове новине и медији држе јаку руску страну и због чега се Путин промовише као кључна личност у новинама политичара који начелно тврде да иду за Европу? Мислим да је тај конфликт кључно питање које треба да се постави… Шта покушавају да ураде тиме ако им је ово друго политика?

Kоје су последице инструментализације државне службе у корист режима и једне партије?

– Огромне су. Ако мислимо на државну службу, мислимо пре свега о безбедоносно информативној агенцији.

Проблем је следећи: имамо једну агенцију, која може бити професионална онолико колико јој политичари дозволе. Зашто? Зато што она на њено чело поставља кључног човека који усмерава главне циљеве агенције.
БИА је урадила значајан посао за ову државу, то је чињеница. Пример за то је случај Шарић и разбијању нарко- картела. Kад се узме у обзир колико је то била распрострањена група, континенти на којима је радила, дрогу коју је шверцовала, новац који је успела да генерише и политичаре којима контролише, то је била једна поприлична пара државна моћ. Учешће БИА у целој тој међународној операцији је веома добро оцењено. То је била добра промоција наше земље јер смо показали озбиљност у једној тако озбиљној акцији.

С друге стране, имамо сад ситуацију која је веома жалосна, а то је да Тужилаштво за организовани криминал није могло ништа да уради откад је нови тужилац доведен. Немамо ниједну озбиљну причу која је отворена, а имамо агенцију која прати новинаре опозиционаре, с ким седе, шта једу, да ли возе чамце или не…То је велико понижавање такве структуре, а могу да замислим како је тек тим људима који морају да раде те једне послове. То је све због потпуне политизације и додворавања политичарима. Јер, ако имате на пример председника земље којем је битније шта је неко написао на Твитеру о њему, него неки битни државни послови онда једноставно и сама служба се прилагођава томе.

Оно што је катастрофа је што док они то раде, неке крупне ствари и проблеми се могу десити. Таква служба која је тако скренута у ствари угрожава национални интерес јер док прате опозицију и новинаре измичу им криминалци, терористи. За службу је много битније да нам кажу због чега су неки топ криминалци ослобођени и због чега су их судије у Србији на бизарне начине пустиле на слободу. То дрма темеље нашег друштва више него шта је ко ручао.

Писали су и да сте хтели да рушите власт у Македонији. Шта кажете на те оптужбе?

– Пре пар месец објавили смо причу која је највише била позната по Мирославу Лазанском, јер смо се једним делом бавили њим. Али, оно што прича заиста показује јесте да је из неког разлога српска обавештајна служба имала јаке интересе у Македонији, поготово да контролише новинаре и објављивање текстова. Јасно је то да то службе раде у Србији, али је интересантна та опседнутост Македонијом.

У суштини, ми смо успели да дођемо до документације македонске обавештајне службе која је пратила наше обавештајце, и неке новинаре међу којима је и Лазански.

Ту видимо да су они имали јак интерес да учествују у јавном мњењу тамо, што је потпуна катастрофа јер то срамоти нашу земљу.

То ми је разјаснило неке ствари. Kад сам две године држао неке новинарске тренинге у Македонији, почели су по тамошњој штампи да се појављују неки лудачки текстови у којима су ме оптуживали да сам шпијун, да сам се састајао с неким људима из опозиције, неке ствари које се нису десиле у стилу Информера.

Онда је један део тих текстова Информер објављивао, али ми није било јасно зашто је то тако. Kасније сам схватио да су се српски интереси тицали тога да ме тамо нападну. Видела се тад и та удруженост са Информером који је то преносио.

Kолики уско су повезани криминалци и врх државе?

– Најуже могуће. Још од када сам радио у Центру за истраживачко новинарство имали смо десетине текстова у којима смо разоткрили различите функционере који су повезани с мафијом. То више у Србији није инцидент.

Толико има случајева који указују на њихову повезаност да је то постао један од кључних проблема у овој земљи. Однос мафије и политичара тренутно је најкључнија ствар.

Последња ствар која је сад хит, а коју смо објављивали, јесте однос те екипе око покојног Салета Мутавог, који је био нарко-дилер и који је контролисао бруталну групу хулигана, а који је повезан с људима из власти.

Слична веза постојала је и у претходним случајевима, на пример с Мишом Бананом, Шарићевом групом, земунским кланом… Постоји море тих случајева који доводе до закључка: политичари у Србији не осећају страх да седе у по бела дана у кафићу с криминалцем који је осуђен за убиство,
силовање, дрогу, и да не капирају зашто је то погрешно. Они су до те мере бахати да не мисле да могу лоше проћи, у чему не греше. Јер, погледајмо само случај Дачића.

Он не само да је био пријатељ с једним од кључних нарко-дилера коме је одлазио у кућу, већ му је чак шеф кабинета одавао државне тајне тој групи.

То је човек који је сад именом и презименом изабран за министра спољних послова. То је сигнал свим политичарима да можете да шурујете с мафијом и нећете сносити консеквенце за то. Да би се ти одговорно понашао, мораш истрпети неку санкцију, а овде је нема. Докле год један политичар не буде санкционисан због свог односа с мафијом, дотле ће се овако понашати.

Човек који има пријатеља криминалца нема шта да ради у политици. Ако постоји најмања опасност да се ту нешто деси, не сме ни да приђе држави. То је правило свуда у свету, а овако нешто у Немачкој никад не бисте видели…

Лош пример је и Српски телеграф који на свакој другој насловној страни има Аркана, који је био ратни злочинац и криминалац, који је толико тога лошег урадио, а они перу његову биографију и величају га као некаквог команданта.

Имамо и Kристијана у ријалитију који је тамо херој.

Народ је изгубио компас и не може да види колико су те ствари бизарне кад на пример неко из државе каже „ћао“ на улици неком криминалцу. Ми смо далеко од тога да тај проблем решимо.

Разоткрили сте Синишу Малог који има 24 стана у Бугарској. Да ли је тачно да поједини политичари имају пет пута више од онога што заиста прикажу у јавности?

– Рачунамо да је оно што успемо да откријемо само један сегмент. Било би супер да за сваког политичара можемо да откријемо све, али су начини на који они крију имовину веома напредни. Почели су да користе све механизме мафије у сакривању, што је опет проблем, јер они тад престају да буду политичари, и постају криминалци.

С нашом базом имовине политичара урадили смо веома значајну ствар.

Са становишта Агенције за борбу против корупције, ви сте дужни да пријавите оно што поседујете и оно што поседује ваша супруга. Али, онда Агенција на сајту из неког разлога објави само оно што ви имате. Оно што сте пријавили преко супруге/а остаје сакривено од јавности. Они на тај начин пласирају потпуно погрешну слику о томе колико ти људи заправо имају имовине.

Најбољи пример за то је председник. На сајту агенције видећете да је Александар Вучић власник гарсоњере од 30 квадрата и да је он по тим подацима један од најсиромашнијих државника света. Међутим, кад смо кренули да чачкамо сазнали смо да његова супруга има стан од 120 квадрата, који се налази одмах до његовог.

А онда његова породица, посебно родитељи, нашли смо још 5-6 некретнина и на крају стигли до озбиљног броја, тако да сама породица Вучић има негде око 800 метара квадратних на топ локацијама, што је вредно око 1.200.000 евра, што је већ позамашна сума.

Може ли Вучић да падне с власти и како?

– Може, али је то много компликованије него што изгледа. Сам Александар Вучић је неке ствари урадио брилијантно. Прича језиком који је заиста пријемчив једном делу становништва, који није политички едукован. Kад уз то узмемо контролу медија, себе је ставио у позицију да је практично непобедив.

С оваквом консталацијом снага, с веома слабом опозицијом која не може да приступи медијима и њиме који води такву политику, његов пад није нешто о чему сада можемо да причамо, јер он дефинитивно није ни близу.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*