УСЦ „Вождовац“ – храм рукомета, а радницима минималац

0

Сваки истраживачки чланак захтева добро познавање тематике, па се овде држим искључиво чињеница које су ми обезбедили разговори са запосленима који имају увид у финанасијско пословање Установе и са синдикалним активистима овог предузећа (њихова имена нећу помињати из објективних разлога).

Kако се овај спортски центар нигде не помиње као губиташ, тешко ми је било да поверујем да запослени у овој институцији, а који су одани самом центру деценијама, једва саставља крај са крајем. Од 2о16. године примања су им смањена уравниловком, свима минималац (осим руководећем кадру који и даље прима имеђу сто и сто двадесет хиљада динара месечно са урачунатим трошковима ручкова, горива…). Елем, да почнем од почетка.

Спортски центар спада у васништво општине Вождовац, али ту је општина у спору са општином Савски Венац око валсништва над базеном. Такође у спору је и Ватерполо Kлуб Партизан, који тврди да је базен њима дат још деведесетих и да су они прави власници, а не општина. Спорови се још воде. И на страну они, са доласком СНСа на власт у општини Вождовац, долази и директор Предраг Перуничић, кадровски намештен и смењује тадашњу управу кју су чинили директор Малиша из Демократске странке и Љија из ЛДПа, на њих запослени немају примедби, центар је у њихово време добро пословао, без дугова, термини попуњени, а плате пратиле раст трошкова живота.

Перуничић смењује руководство под изговором лошег пословања и преузима Установу. Са доласком СНС кадрова на чело, цела ситуација се драстично мења. Они доводе и своје раднике, који су нестручни и нерадни, а велики део старих радника је принуђен да да отказ, те остају само они спремни да раде за цркавицу.

Перуничић, као први кадар СНСа, од Центра отуђује и теретану, а даје је у закуп на 10 плус десет година. Нови закупник теретане не плаћа закупнину, рачуне за струју и воду, он своје уговорне обавезе испуњава на друге начине, а на штету Центра и запослених, па самим тим и општине Вождовац.

У исто време и ВK Партизан одваја базен од целине Установе и много радника је отпуштено, остали су само они спремни да раде за ситнину. У спор са Партзаном улази општина, партизан добија прву пресуду, али се општина жали и тај спор се још увек води. Чињеница је да је са преузимањем базена, одвајањем (давањем у закуп) теретане и тениских терена, сам центар исечен, подељен, а оштећени су највише радници ове установе који трпе мобинг да би задржали послове.

Перуничић одлази на функцију у влади 2012., на његово место долази нови кадар СНСа, Неђо Миловић. СНС је у то време свим запосленима одбио солидарних десет посто од плата. Али Неђо подиже управи плате за 10% пре скидања, па их ово СНСовско солидарисање практично не дотиче, али дотиче све остале раднике Установе.

Све до 2016. радници примају палту по старом колективном уговору, минус десет посто. И поред свега, Центар стално добро послује, а то је тешко сакрити. Сале су увек закупљене, термини обе сале попуњени. Чланарине се палћају редовно. У време Неђа Милошевића чистачице су имале плату 35 до 37 хиљада динара, мајстори на одржавању и преко педесет хиљада. А онда на чело Центра долази директор Животић Драган, такође кадровик, који је једно време био Неђин заменик. Он смењује Неђу, јер је одбио да радницима скреше палте за 50%, односно, да их баци на минималац, а све без новог уговору о раду, за који Животић тврди да је једини валидан и да је Неђо поступао по неважећем колективном уговору.

Животић долази у Установу са председником општине Вождовац, сазива састанак где вређа раднике и говори им да су они сами покрали општину, јер су им плате превелике и да они не могу да живе од једног посла, требају им два. Па шта је то него јавни мобинг! Да ли је мислио да су радници лењи, па треба да раде по 14 сати дневно, или је мислио да су им сада плате мале, па су радници обавезни да црнче по 14 сати дневно само да би преживели? Ово и није нека мистерија, јер је исход познат. Радници црнче, али не ћуте.

Ћуте они радници који су у странци, домаћи СНСовци. Они долазе и одлазе како им је воља, нестручни су, нерадни, немотивисани. У току радног времена испуњавају страначке дужности, иду по штандовима за промоцију исте или се млате по аутобусима да подрже страначког председника и председника државе. А за то су палћени као да су нормално одрадили радно време. Једном се чак десило да је уочен непостојећи радник на платном списку, он је уредно примио постојећу плату за непостојећи посао.

Још те 2016. године, радници се организују синдикално и плаћају адвоката. Туже директора Животића за нелегално умањање плата и од њега захтевају да им врати стари колективни уговор, једини валидан и потписан, а да се све што је узето њима од плата, за ове три године, надокнади.

Све ово доводи до тога да је радна атмосфера у УСЦ „Вождовац“ катастрофална.

Тужно је то да се зарада дотичног директора ни у једном моменту није смањила, па ни заменику, ни кадровима, они и даље примају плате по старом колективном уговору, тј, њима се ни динар са плате није скинуо. И није их срамота, руководе фирмом за коју тврде да је пропала и то сервирају као разлог умањења плате радницима. А, Установа послује одлично, доказ за то су саме плате свих претпостављених и све оно ново што се у Установи дешава, све спортске манифестације које покривају радници од којих се отело, они преморени и обесправљени. Ово понашање кадровика доводи до тога да је предузеће подељено унутрашњим сукобима и растцепкано лошим вођењем. Говоримо о једној од највећих спортских установа у Београду, о установи која је деценијама била на понос и дику престонице.

Тужба против директора Животића још увек чучи у некој фиоци суда и чека да неко заборави на странку, чека да се времена промене или чека да неко други узме врућ кромпир, јер је такав кромпир добар само уз кајмак, а овде кајмака нема, сав кајмак завршава у џепу страначки и другачије повезаних, а радници гуле попару и посан пасуљ.

Kада се ова слика пренесе на веће платно, на државни ниво, лако се могу повићи паралеле са пропадањем већине зарад владајуће мањие, нове касте кадровика која се не помера са чела државе последњих тридесетак година. Иста лица која се деценијама играју музичких столица на челу једне државе, то може само овде у Србији где је народ веран култу личности, ма каква и која она била.

Извор Фејсбук профил Olga Tomović

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*