Usred Šumadije u svakom domaćinstvu se uzgajala buba i proizvodila svila

0

Katu su te 1918. godine zvali Hajduk- žena. Nije se udavala, a kada nije proizvodila svilu pušila je na muštiklu

U šumadijski selima pod planinom Rudnik, nedaleko od Kragujevca, sve do šezdesetih godina prošlog veka žene su gajile svilenu bubu i proizvodile svilu, za ukrašavanje narodnih nošnji ili tkanja svilenog platna. Tokom Prvog svetskog rata u skoro svakom dvorištu bilo je dudova čijim lišćem su se hranile bube, a svila je proizvođena usputno, uz žito, povrće i stoku.

Ovo malo Šumadinaca zna, a zasigurno nikada niko nije video fotografije na kojima 1917. godine devojka „prede“ svilu iz buba u šerpi na podu. Ove su fotografije slučajno pronađene u zagubljenoj kolekciji austrougarskog vojnika, oficira Vitezslava Knejfla, poreklom Čeha, koji ih je uslikao na Rudniku tokom okupacije u Prvom svetskom ratu. Kolekcionar Momčilo Paunović sa Rudnika fotografije je kupio na onlajn licitaciji.

Fotografije na kojima je proizvodnja svile u Šumadiji bile su predstavljene, uz ostale Knejflove, na izložbi „Rudnik sa okolinom kroz objektiv Vitezslava Knejfla“, u kragujevačkoj Narodnoj biblioteci Vuk Karadžić.

– U pitanju su dve fotografije u istom prostoru. Na njima se vidi žena koja prede niti iz buba. Na jednoj, u staroj šerpi na podu je topla voda, u kojoj su potopljene čaure, da nabubre i otpuste svilu. Onda bi se izvlačila nit, žena iz svake čaure vuče po nit i mota. Te tačkice po patosu su čaure koje ispadaju – objašnjava Momčilo.

On je na osnovu natpisa ispod jedne fotografije „1918. Kata Nedeljković sa Rudnika priprema niti svilene bube“ uspeo u matičnoj knjizi rođenih da pronađe i ko je devojka, a od najstarijih meštana kakva je bila.

– Katu su te 1918. godine zvali Hajduk – žena. Nije se udavala, a kada nije proizvodila svilu pušila je na muštiklu, pila sa muškarcima u kafani i kockala se. Uslikana je u svojoj 37. godini – saznao je Momčilo.

Svilenu bubu u Šumadiji seljaci su proizvodili usputno i nehajno, ko god je imao dud u dvorištu. Buba se hranila dudovim lišćem.

Svilena buba je posebna vrsta gusenice koja izrađuje čauru svile, ali i sebe obmotava svilom. Gusenica unutar čaure zapravo pravi postelju i preobrazi se u lutku. U svakoj čauri je nit svile duga 1.200 do 2.000 metara. Čaure se odmotavaju u fabrikama, a nekada ručno.

Da bi se svilena nit odmotala, odnosno da bi lepak popustio, čaure su morale najpre da se potope u toplu vodu, a potom se preslicom odvajala nit. Osoba koja je to radila više niti bi spajala u jednu i posle s vretena nit premotavala na klupko.

Dobijeni svilen konac domaćice su upotrebljavale za proizvodnju platna, tkane su torbe i njime je ukrašavana narodna nošnja. Svilen konac je mogao i da se oboji, a zanimljivo je da boja nikad nije mogla da izbledi.

Jugoslavija je pred Drugi svetski rat bila peta sila u svetu po proizvodnji svile, a onda je prednost data nafti i sintetici koja se od nje pravi. Dudovi su posečeni, skupe mašine za fabričku obradu svilene bube uništene i tako je ugašena industrijska grana od koje se dobro zarađivalo

 

 

 

Telegraf

POSTAVI ODGOVOR

*