Устанак осуђен на пропаст-Хаџи Проданова буна

1

Мисао о новом устанку против Турака ниједног тренутка није замирала. Њу су још више оживљавала турска насиља и често протурање вести о могућности рата Аустрије са Турском. У оваквој ситуацији сукоб са пратњом муселима Латиф-аге у селу Трнави код Чачка претворио се крајем септембра 1814. године у Хаџи-Проданову буну. Подигнута неочекивано у доба године, које није пружало гаранцију да ће ићи на руку вишемесечним борбама, које су устаници морали очекивати, без темељних припрема, ова буна није имала великих изгледа на успех и углавном је остала у локалним оквирима.
Хаџи Проданова буна је планула на Крстовдан, на годишњицу гушења Првог српског устанка, код манастира Трнаве, на обронцима Јелице, у тадашњој пожешкој нахији. На том састанку били су присутни, поред Хаџи Продана Глигоријевића, Игуман Пајсије, Арсеније Лома и други угледни српски прваци, а за вођу устанка изабран је кнез Милош Обреновић, који није присуствовао скупу, док је Хаџи Продан изабран за његовог заменика.
Милош Обреновић је одбио понуђено вођство, под изговором на неприпремљеност, недостатак оружја и непогодног годишњег доба. У објашњавању разлога зашто је кнез Милош осуђивао покренуту буну у Трнави и Драгачеву, али и по другим побуњеним крајевима, можда је најаснији био кнежев лекар, италијански емигрант – карбонар (либерал и револуционар) Бартоломео Куниберт, иначе писац једне запажене историје Првог српског устанка и Милошеве владе у Србији. По њему, време и околности су били рђаво избрани, зима се приближавала; била је оскудица у храни, оружју и новцу, а куга је још беснела. Било је страха да Срби у раду на пословима око београдске тврђаве не буду задржани као таоци, или да не плате животом за буну својих сународника. Исељеници нису могли бити ни од какве помоћи општој ствари. Места, која су требала служити за уточишта жени и деци, као у Првом устанку, нису била још припремљена. А оставити своје породице по селима, значило је предати их у ропство и оставити их на милост и немилост суровом непријатељу. Склонити их по скривеним местима (збеговима) у дубини шума, значило је осудити их да помру од зиме на оштром времену. Међутим, оно што је чинило још већу забуну, било је то, што им је Бечки конгрес, којем су неколико родољуба поднели молбу у корист Србије, саветовао мир. Милош Обреновић је одмерио све околности и јасно увидео да буна, која се спремала букнути, не може имати доброг исхода, и да би се народ, кад би је хтео потпомоћи, изложио недогледним несрећама и очигледној пропасти. Буна је ипак отпочела и обухватила је подручја три нахије: Пожешку (Чачанску), Крагујевачку и Јагодинску. У пределима Пожешке нахије, буна није трајала дуже од пар дана, али је зато, са већим интензитетом и бројношћу учесника настављена у суседној Крагујевачкој, затим Јагодинској нахији. Иако, на крају свог трајања, није дала ниједну значајнију битку, она се несрећно завршила због неорганизованости и разједињености народних представника.

Српска историја

1 КОМЕНТАР

  1. ВУК КАРАЏИЋ О ТУРСКИМ НАСИЉИМА ПОСЛЕ УГУШЕНА ХАЏИ-ПРОДАНОВЕ БУНЕ

    (…) Сулеман паша пак видевши сад у овој буни, да од народа ни једна десетина оружја није одузета, и бојећи се буне унапредак, науми опет да купи оружје по народу и с највећим мукама да га истражује, и све знатније и наочитије људе по народу да погуби, и мушке главе, које би за оружје биле, да умали, пак најпосле да погуби и Милоша. Јер колико се год Сулеман паша показивао да Милоша пази и благодари му, што је ту буну утишао, толико се од њега бојао, видећи, да га народ тако пази и слуша.

    Тако Турци зађу по народу, и стану опет купити и с највећим зулумом и варварским мукама истраживати и изгонити руо и оружје. Једнога су човека из Грбица (у Крагујевачкој наији) везали жива око ражња, па га онако пекли према ватри, да каже некаке токе и пиштоље, за које се било чуло, да су у њега. Женама су облачили гаће, па ји били по табанима; људима су и женама натицали на главе торбе с пепелом, па су од оздо ударали руком, да пепео иде у нос и у уста; гдекоје су као разапете потрбушице вешали за ноге и за руке, а на леђа су им метали камење. Ово су само примери од мука у Европи нечувени у наше време, а осталима ни броја нема, н. п. ударити човеку 100-200 батина; испребијати му кости секиром или каким маљем и тд. (…)“

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*