УСТАШЕ СЕКЛЕ ДЕЦИ РУКЕ КАД УЗМУ ПАРЧЕ ХЛЕБА

0

Добрила Кукољ, преживели логораш из Јасеновца, и данас се сећа изгладњивања, али и сечења руку онима који би посегнули за парчетом хлеба.

– Једног дана су рекли да ће нам делити „крух“. Стали смо у колону. У животу нисам видела тако црн хлеб, а мало парче.

Мој брат од стрица је био у колони, али је био толико гладан да је, чим је добио парченце, руком пошао да узме и друго.

Усташа који је стајао поред нас ту његову ручицу одмах је одсекао – присећа се Добрила Кукољ, која је као један од 7.000 српских малишана невиђену тортуру преживела захваљујући Дијани Будисављевић.

Дијана је потомак угледне аустријске породице и била је удата за српског хирурга, а за малишане у хрватским логорима била је исто што и Немац Оскар Шиндлер или Пољакиња Ирена Сендлерова за јеврејску децу. Знала је да српску децу мора одвојити од мајки, које су остајале у логору или послате на рад у Немачку.

– Брат Стево није хтео да крене. Обесио се ручицама мајци око врата и плакао је. Мајка је била обучена у народну ношњу, па се Стево ухватио за брегачу. Мајка је онда одвезала брегачу и Стево је тако отишао са брегачом у рукама. Чувамо ту брегачу и данас и чуваћемо је док смо живи – присећа се Босиљка Лончар, једна од Дијанине деце, о чијим је потресним сведочењима снимљен и истоимени филм „Дијанина деца“.

Бебе гушили гасом

У објекту Куле у Старој Градишки био је смештен највећи број жена и деце.

– Једног дана су дошле усташе и рекле: све девојчице које имају од 10 до 12 година да иду на спрат да чувају малу децу. То су све биле бебе, поређане у четири реда, све једна до друге. Неке више нису могле ни да плачу јер су биле полумртве. Једну сам заголицала гранчицом да је натерам на смех. Касније сам чула да су сву ту децу погушили гасом, ниједна беба није остала жива – прича Босиљка Лончар.

Стварали јањичаре

Дмитар Перенчић, један од ретких преживелих српских дечака из Горње Реке, и сад се сећа како су усташе хтеле да их претворе у њихове јањичаре.

– Дијана је помогла да нас из Горње Реке пребаце у напуштени дворац. Међутим, није знала шта су нам усташе тамо радиле. Облачили су нас у усташке униформе и терали да певамо „Ми смо мала деца, усташе смо праве, за Хрватску даћемо наше мале главе“ – присећа се Перенчић.

Дијана Будисављевић за помоћ је у више наврата молила и хрватског надбискупа Алојзија Степинца. Међутим, он је сваки пут тврдио да је немоћан. Тек се 1943. године, након притиска немачких власти, прикључио Дијаниној акцији спасавања српске деце из логора. Она је тада акцију већ приводила крају, али је Степинац без обзира на то све заслуге приписао себи, па се чак и данас може чути како је Степинац спасао 7.000 српске деце.

Република

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*