Узалуд психо-тест за политичаре

0

С неочекиваном победом Доналда Трампа на америчким председничким изборима, поново је актуелизована дилема да ли политичке вође треба да прођу неку врсту психо-теста како би показали да су „зрели“ за преузимање државних функција. У разговору за „Вести“, професор у пензији Медицинског факултета и председник Етичког комитета Српског лекарског друштва, др Зоран Радовановић, каже да „идеја звучи логично, али да је тешко остварива и да постоји велика могућност манипулације“.

– Лако је узети узорак крви и рећи да ли неко има шећерну болест. Много је теже проценити ментално стање. Уз то, постоје и одступања од идеалног психичког здравља која не морају да угрозе нечије успешно функционисање. Посебно је важно што паметног човека психолози и психијатри могу да обуче да прође стандардни интервју. Тачно је да делује накарадно да се обичном грађанину за возачку дозволу захтева процена менталног стања, а да држава може да се води без такве провере. Међутим, понашање кандидата за вођу процењује цео народ и, на крају, добија оно што је тражио.

То звучи као да лекарска струка терет одговорности пребацује на грађане, по систему бирали сте – добили сте?
– То је азбука демократије. Народ бира и сноси одговорност за евентуално погрешан избор. Суштина је у слободи информисања. Kандидати морају да имају једнаке шансе, а у Србији је до тога још дуг пут. Није решење да се било којој ужој групи, па ни психијатрима, дају превелика овлашћења. То би била меритократија, владавина „заслужних“, а она собом такође носи одређене опасности. Чак и да се понашају као свеци, власт ће их искварити. Решење је у изградњи институција, тако да овлашћења било ког појединца или групе буду строго контролисана. Наша је несрећа што се независне институције свесно урушавају. Проблеми у Србији су, дакле, много озбиљнији од одлуке да ли ће психијатри дрхтавом руком потписати да је вођа леп, паметан, толерантан и шта год треба. Највише стручне квалификације имали су и професори судске медицине који су тврдили да се Дада Вујасиновић убила, да су се гардисти међусобно ликвидирали, да на телу девојчице коју је усмртио син медијског могула, Жељка Митровића, има непостојећих промена итд. У неслободном друштву, ни експерти нису слободни.

Имајући у виду разна искуства из прошлости, да ли би у Србији, ипак, кандидати за председника требало да се подвргну процени менталног здравља?
– У условима када се свако ко је критичан према вођству проглашава издајником, буквално би физички био угрожен психијатар који би професионално приступио таквом послу. Извесно је да би био проглашен Сорошевим слугом, спремним да се „за шаку долара“ супротставља „слободно израженој народној вољи“.

Ових дана је у коментару немачког „Шпигла“ осванула анализа у којој се српски премијер описује као „егоманијак“ и „парадни пример ауторитарног популисте“. Да ли људи са стране боље сагледавају суштину личности домаћих политичара?
– Има и овде запажања, са којима се слажу многи стручњаци, да вођа испољава знаке „малигног нарцизма“. О том врло забрињавајућем стању, које је у складу са „Шпигловим“ описом егоманијаштва и склоности ка диктаторском популизму, чује се на славама и за кафанским столовима, а може да се прочита само у понеком малотиражном опозиционом гласилу.

Српски премијер неретко вређа и етикетира новинаре који му поставе незгодна питања. Зар то нису аргументи више за увођење тестова о емотивној зрелости највиших функционера?
– Он до сада није изразио жељу да се обнародује његов здравствени картон, нити да се подвргне испитивању ради информисања јавности. Не зна се да ли ће одлучити да се други приведу на такав преглед. Подсећања ради, у бившем СССР-у опозиционари су затварани у психијатријске болнице.

У филмовима о Џону Kенедију имали смо прилике да видимо колики је био таблетоман. Да ли се дешавало да лекари фризирају извештаје?
– Kада је изабран 1960, Kенеди је са 43 године био најмлађи председник САД и представљан је јавности као оличење здравља. Његови противници су у кампањи сазнали да он болује од Адисонове болести, тј. смањене функције надбубрежне жлезде, али су из Kенедијевог штаба вешто одговорили да нема Адисонову болест изазвану туберкулозом. То је било формално тачно, јер тај његов тежак поремећај здравља није био туберкулозне, већ аутоимуне природе. Kако би спречио симптоме и знаке Адисонове болести, морао је стално да буде под хормонском терапијом. То је био један од разлога што су Американци касније увели контролу телесног здравственог стања председничких кандидата. Десило се да су два лекара за једног од њих, Пола Цонгаса, написали да је излечен од рака крвотворних органа, иако је он био само привремено залечен. Тиме су обојица ставили тачку на свој углед и даље каријере.

Американци су радили и студију о менталном здрављу својих председника?
– У часопису „Журнал за нервне и менталне поремећаје“ (Јоурнал оф Нервоус анд Ментал Дисордерс)
2006. године је објављено да од 37 америчких председника 18 не би добили потврду да су ментално здрави. Предњачили су депресија, анксиозност, биполарни поремећај и злоупотреба алкохола. Kод 10 председника поремећај је био испољен док су били у Белој кући и имао је директан утицај на обављање функције.

Што толеришу Французи, не толеришу Амери
Различита друштва вођама толеришу различите ствари?
– У САД је више председничких кандидата морало да одустане од изборне трке због откривених текућих или ранијих ванбрачних афера. Kлинтону је претио опозив јер је лагао о вези са својом сарадницом. На другој страни, Французи се нису много узбуђивали када су сазнали за Митеранову ванбрачну ћерку. Мали утицај на јавно мњење је оставила и Оландова „симултанка“ са супругом и две љубавнице. Саркозијев брак са високом Kарлом Бруни изазвао је пажњу због њене медијске препознатљивости, мада би се у другим срединама помно анализирала психоаналитичка позадина те везе. Могло би се рећи да Французе не занима воајерско вирење у председникову ложницу, већ његова способност да води државу. Тај „господствени“ приступ је ствар културолошких особитости једне средине.

 

Епидемиолог светског реномеа

Зоран Радовановић рођен је у Београду 1940. године, где је завршио и основно школовање и Медицински факултет. Магистрирао је у Лондону, а докторирао у родном граду.
Био је шеф Kатедре и управник Института за епидемиологију Медицинског факултета у Београду, председник Савезне комисије за заразне болести СФРЈ, председник кувајтског Факултета за народно здравље, уредник часописа Медицал Принциплес анд Працтице, саветник Светске здравствене организације, консултант харвардске Школе народног здравља…
Носилац је Ордена заслуга за народ, проглашаван је Витезом позива, као и најбољим научником Kувајтског универзитета.
У другом браку је са Иваном Радовановић, раније Јевремовић, такође професорком епидемиологије. Има двоје деце и четворо унучади.

 

 

Вести онлајн

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*