Узун Мирко Апостоловић

1

Заборављени бимбаша Првог и Другог српског устанка, јунак од 7 рана, 1806. се прославио у бици за ослобођење Београда, Витез Узун-Мирко Апостоловић. Надимак Узун добио је због свог раста, јер „узун“ на турском значи висок.

Био је рањен; на Карановцу (данашње Краљево) (1805) у главу, на Смедереву (1805) у раме, на Сава-капији (1806) ножем по десној руци, на Ужицу (1805 или 1807) у кук, на Малајници (1807) у прса, на Дрини (1810) сабљом преко бутине, на Параћину (1805) у леви лист. После пропасти Првог српског устанка лечио је своје ране у Бечу. Учесник је Другог устанка и тукао се са Турцимана Липару, Чачку и Дубљу. Када је затражио пензију од Совјета (1842), совјетници су га упитали где су му документа, на шта им је одговорио: „Моји су документи мојих седам рана!“

Вечна слава српском Витезу!

Дедовина

1 КОМЕНТАР

  1. УЗУН МИРКО АПОСТОЛОВИЋ

    Родио се 1782. године у селу Смрдљиковцу у околини Рудника. Његови су родитељи дошли из Пипера. Слободарски дух је наследио од деде Апостола и оца Петра, који су као добровољци погинули у аустријско-турском рату (1788-1791). Кад се аустријска војска повукла из Србије, пред Турцима се с мајком склонио у Срем. У Србију су се вратили после 1791. и настанили у селу Шопићу где је мајка ускоро умрла. По наговору стрине отишао је у Ваљево и служио код трговца Србина. Истовремено је уз комшију, терзију, помало учио занат. После три године проведене у Ваљеву дошао је у Београд и ступио у службу мајстора, терзије Мехмеда, код кога је занат изучио до краја. Занат је тако добро савладао да је и дахији Аганлији извезао скупоцени ћурак. Мајстор Мехмед је имао две лепе кћери, па је Мирка наговарао да се потурчи и једном од њих ожени, али он није пристајао да промени веру. Турци су му, док је био у Београду, због горостасног раста, дали надимак Узун (дуги, високи).

    Кад је избио Први српски устанак, као калфа је 1805. године изишао из Београда уз Гушанчеву пратњу, кад је овај ишао на састанак са Карађорђем, и придружио се устаницима. У почетку је био код Васе Чарапића, а потом у околини Глибовца код Смедерева ступио у чету Станоја Главаша. Учествовао је у скоро свим бојевима и више пута био рањаван. Највећи је подвиг извео са Кондом Бимбашом и неколико добровољаца кад су ушли у Београд, савладали турску стражу на Сава-капији и српској војсци омогућили заузеће града. Иако рањен, Узун Мирко се сетио свог мајстора Мехмеда и по уласку српске војске у Београд узео га у заштиту и даровао му дукат.

    Тешко рањен 1813. године, отпремљен је у Беч где се дуго лечио.

    До 1815. се потпуно опоравио и по избијању Другог српског устанка борио се код Чачка и на Дубљу. Кнез Милош га је, кад се умирило, поставио за цариника у Вишњици код Београда. Сменом власти 1842. (збачен кнез Михаило), Узун Мирко је остао без посла, па се обратио Државном савету са захтевом за пензију. Саветници су га питали где су му документа, на шта је одговорио: „Моји су документи мојих седам рана.“

    За време друге владе кнеза Михаила 1865. године одликован је орденом Таковског крста, који му је кнез лично прикачио на груди. Истовремено му је црногорски кнез Никола доделио медаљу Обилића.

    Умро је у Београду 2. децембра 1868. године.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*