Vacić: Srbija mora ostati domovina svih onih dobronamernih, poštenih i lojalnih joj ljudi bez obzira na njihovu versku pripadnost

0

„Ljudi koji nisu ništa znali o srpskom narodu, više puta su me pitali zar me nije strah da se krećem među ljudima za koje oni misle da su divljaci, dok je, ustvari, sasvim suprotno. Ja bih se osećala sigurnije šetajući po nekoj varoši ili selu u Srbiji ma u koje doba noći nego u mnogim engleskim i drugim evropskim varošima.“ -Flora Sands.

Setih se ove rečenice legendarne Britanke kada sam saznao da su u Novom Sadu teško povređeni mladići, članovi Matice Albanaca Srbije.

Zgrožen sam jer su napadnuti lojalni građani Srbije, čiji bližnji su sudbinu svojih porodica vezali za sudbinu našega srpskog naroda. Ti Albanci, su se zajedno sa srpskom vojskom i narodom povukli 1999-e sa Kosmeta, jer za njih u narko tvorevini UČK-a nije bilo mesta. Mnogi od njih junački su se borili na strani naših oružanih snaga, poput gospodina Beriše, predsednika Matice Albanaca Srbije, koji je bivši vojni policajac borac protiv NATO i UČK.

U velikoj zabludi je svako ko je pomisilio da u ovom kukavičkom činu ima išta ,,patriotsko“. U Novom Sadu nisu napadnuti neprijatelji našeg naroda, već suprotno. Napadnuti su samo jer su govorili na svom maternjem jeziku. Nije neprijatelj onaj koji jezikom, bojom kože, poreklom ili verom možda nije blizak nama, već onaj koji svojim delima radi protivno interesu države, a to svakako nisu bila ova dva mlada Albanca.

U bogatoj i slavnoj istoriji našega naroda brojni su primeri junačkih dela onih sinova Srbije koji svojim poreklom, materinjim jezikom i religijom nisu bili vezani za naš nacion. Bili su vezani svojim ličnim izborom, da svoje živote provedu i u ratu i u miru, u dobru i zlu, zajedno sa nama. Bili su tu onda i kada mnogi Srbi po rođenju ili imenu nisu.

Da li bi maloumnim napadačima smetao i Tibor Cerna, heroj sa Košara? Pitam, jer ni njemu srpski nije bio maternji jezik, ali ćemo dok je Srba pamtiti njegove poslednje reči: „Za ovu zemlju vredi poginuti!“.

Da li se u svesti napadača na albanske mladiće pobeda na Kumanovu svrstava u jednu od najznačajnih u istoriji Srbije? Pitam, jer je ova pobeda između ostalog izvojevana i lukavstvom cige srpskog junaka Ahmeda Ademovića koji je služio kao trubač u srpskoj vojsci. Koji je na svoju ruku svirao povlačenje turskoj vojsci, a juriš Srbima.

Jednostavno, nemamo pravo na ekskluzivitet nad ljubavlju prema Srbiji. Onaj ko za sebe uzima to pravo odrekao se velikana poput nemca Ljubomira Klerića, Pavla Štruma Jurišića, Flore Sands, Fehida Muskadića, nemca Đorđa Roša, hrvata Zvonka Vučkovića, mađara Danija Zoltana i mnogih drugih. Odrekao se takođe i svih onih neznanih junaka koju su bez obzira što ne potiču iz njega, uvek bili uz srpski narod.

Srbija jeste i mora ostati domovina svih onih dobronamernih, poštenih i lojalnih joj ljudi bez obzira na njihovo poreklo, maternji jezik, boju kože ili versku pripadnost. Mi Srbi primerima čojstva i junaštva moramo osigurati zajedničku budućnost za sve one kojima je kao i nama Srbija na srcu bilo da su Albanci, Rumuni, Goranci, Cigani, Rusini …

U ime Srpske desnice pozdravljam brzu intervenciju MUP-a i privođenje odgovornih za ovaj kukavički napad a prijateljima iz Matice Albanaca Srbije želim da poručim da na nas i našu pomoć uvek mogu da računaju.

Miša Vacić

Nacionalist

POSTAVI ODGOVOR

*