Вашингтону смета што Турска размишља о набавци С-400

0

Рано је говорити о ефектима сусрета Доналда Трампа и Реџепа Тајипа Ердогана, али сама чињеница да су се уопште срели доста говори, с обзиром на то да су односи Анкаре и Вашингтона прошле године били затегнути до границе пуцања, каже за Спутњик историчар Немања Старовић, поводом посете турског председника Вашингтону.

Главнооптужени за спровођење неуспелог пуча у Турској Фетулах Гулен и однос према Курдима кључне су ствари које оптерећују односе Анкаре и Вашингтона. Гулен и даље живи у Пенсилванији, и САД просто до данас одбијају да га изруче. Истовремено, друго крупно политичко питање за које се не назире начин на који би могло да буде решено јесте курдско питање.
„Све је снажнија оперативно-логистичка војна подршка Сједињених Америчких Држава курдским снагама на северу Сирије за које Турска, не без разлога, сматра да представљају продужену руку терористичке Радничке партије Курдистана“, објашњава Старовић.

Он каже да ипак постоје друге теме у којима постоји виши ниво разумевању између Анкаре и Вашингтона, поготову у претходним годинама. Он подсећа да су на почетку сиријске кризе 2011-2012. године САД и Турска имале идентичан став што се тиче, на пример, потребе одласка са власти Башара ел Асад и његовог режима, потребе борбе против такозване Исламске државе (ДАЕШ).

„Али питање Курда и оперативне подршке је нешто где ће тешко доћи до заједничког споразума. Мислим да је и Вашингтону као и другим важним светским геополитичким играчима јасно да ипак Турска представља највећу, најснажнију силу у том региону, на северном крилу Блиског истока, и да је управо Турска та која може да подржи сваки споразум, односно да може било који споразум који се начини и да сруши. Дакле, без активног учешћа Анкаре нема политичког решења за Сирију“, каже Старовић.

На питање како ће се развијати однос Америке и Турске у НАТО-у, с обзиром на различите ставове према Курдима, Старовић каже да Турска историјски али и тренутно представља једну од можда четири или пет најважнијих држава НАТО-а и каже се да је то некакво јужно сидро НАТО-а.

„Говоримо дакле о држави која има више милиона војника и огроман, у последње време све већи и све снажнији, војни потенцијал“, каже Старовић.

Указује и да има неколико проблема, а да је један и намера Турске да себи обезбеди ракетни систем.

„Још 2013. године Турска је покушала да набави један софистицирани ракетни систем од Кине, систем Икс-Ку-9, који је модификација руског система С-300 са елементима система С-400, и то је наишло на веома негативне реакције Вашингтона. Пре свега због тога што би тај систем био распоређен на територији Турске али изван саме мреже НАТО-а. До тога на крају није дошло, али се сада дешава нешто што је по мишљењу Вашингтона још горе, а то су преговори о набавци руског система С-400, уз могући трансфер технологија. Веома нетипично и неуобичајено — дакле да држава, и то поготово толико важна држава НАТО-а као што је Турска, набавља такву војну опрему из једне државе која није чланица НАТО-а, многима је и ривал као што је Руска Федерација“, каже Старовић.

Спутњик

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*