Vaspitanje vojnika

0

Poštovani čitaoci, predstavljamo vam naš novi prevod jednog od kultnih tekstova ruskog interneta u zadnjih 10 godina – o vaspitanju dečaka i momaka. Uživajte… Mi smo dužni da spasimo našu decu. Mi smo dužni da im damo smisao života i volju za životom. Mi smo dužni da ih naučimo da se odupru svakom ćelijom svog tela narastajućem košmaru. I, ako je potrebno, ako dođe takav trenutak! – da se zaštite: pesnicama, oružjem, zubima, čime god. Zato što je bolje tako, nego poginuti pokorno i beskorisno!

voin malis vdv
Pedagoški razvrat.

U leto 2002. godine u jednom od gradova u blizini Moskve dogodila se, za naše vreme, sasvim obična priča. Dva drugara – učenici šestog razreda, otišla su da voze bicikle po udaljenom selu. Nabasali su na beskućnika. Šta se dalje desilo – čemu pričati? Kao što nema potrebe reći ni to da beskućnika nisu uspeli da pronađu.

Jedan od operativaca koji je vodio istragu bio je iznenađen: „Za sve nas je do sada ostala zagonetka zašto dečaci nisu pobegli, jer za to nije bilo nikakvih prepreka. Pored toga, dečaci uopšte nisu plašljivi i izgledaju starije od svog uzrasta. Neshvatljiva priča.„

Zaista, i za mene takođe – fatalno nerazumljiva! O tome sam već pisao u svojim tekstovima i obećao da ću se vratiti na temu. I evo vraćam se, iako se početak nekome može činiti čudnim.

Zašto momci jednostavno odmah nisu pobegli? Zašto nisu prebili beskućnika; ne verujem da ga udvoje ne bi savladali, video sam fotorobot te mešavine Košeja (Košej- mitsko biće u obliku mršavog, zlog i bogatog starca – prim.prev.) i egipatske mumije? Zašto je jedan „drugar“ po naređenju nenaoružanog, mršavog izroda, poslušno svezao drugog i pokorno mu dozvolio da sveže i njega? Zašto su čak i tada sedeli na licu mesta, poslušno brojeći do hiljadu, kako im je rečeno? Šta to znači – nisu bili plašljivi? Šta se pod tim danas podrazumeva? Sposobnost raspravljanja sa odraslima? Sposobnost da već u tom uzrastu „popiju po pivo“ i puše na školskom prolazu, pokazujući svima kako su „opasni“? Umeće bacanja petardi pod noge staricama?

Da, u pravu je islednik. Čini se neshvatljiva priča. Sasvim.

1972. godine se desio ovakav slučaj: dva dečaka, vršnjaci ovih sadašnjih, koji nisu plašljivi, sreli su se sa ubicom – recidivistom, koji je bežao. Verovatno se i on spremao da uradi sa njima isto ono što je uradio beskućnik u naše dane. On se spremao da ih ubije samo zato što su ga videli, a on je bio u bekstvu.

Nedugo posle toga, dečaci, koji su pre toga, ipak išli na sekciju boksa, izbili su odraslog „opasnog“ čiku tako da je on u policiju dospeo u nesvesnom stanju. Jako su se uplašili. Sami su o tome pričali kasnije. Međutim, bilo ih je dvojica – dva drugara – i rešili su da se bore. Pomisao da se pokorno predaju, njima nije ni padala na pamet.

Eto i odgovora. Beskućnik nije imao potrebe da preti oružjem, grabi, davi… Da je naredio dečacima da se obese – oni bi se obesili. Sa suzama i molbama, ali bi se obesili. Istinu vam govorim. Zato što su se prepali. Trenutačno su se prepali.

Uostalom, to nije njihova krivica. Kod njih je prosto iščezlo nešto što je bilo u većini njihovih vršnjaka čak ne pre trideset, već pre dvadeset godina! Ako je to nesreća, to nije samo njihova nesreća, već cele zemlje. Naše i vaše Domovine.

Kukavičluk, koji je postao gotovo organski deo karaktera većine potomaka boraca Kulikovog polja, Smolenska, Poltave, Borodina, Šipke, Kurska i Kandahara. I ne samo dece, već i odraslih. Ali taj kukavičluk se nije pojavio tek tako. On je vešto nakalemljen, pažljivo odgajan i savesno kultivisan.

Razgovor treba početi od toga: „Šta je (ili ko je) ličnost i zašto je uopšte treba formirati?“ Ličnost se određuje u savremenom svetu kao bilo koje radno sposobno ljudsko biće, bez obzira na starost i pol. Ali slične definicije skrivaju u sebi zametak bolesti koja je sada pokorila celu planetu – epidemije ravnodušnosti. Stvar je u tome što slični „pokloni prava ličnosti“ svima bez razlike dovode do prenaglašenog osećaja sopstvene vrednosti, a time i jedinstvenosti i neponovljivosti.

Međutim, većina takozvanih ličnosti nije visokog kvaliteta. Ovo je objektivna tačka gledišta. Ljudi se, uopšte, tretiraju kao materijal od kojeg, za svoje potrebe, vlast pravi ono što joj je potrebno. Ako neko misli da je demokratska vlast izuzetak, onda je u zabludi. Data vlast počiva na volji rulje – biračkog tela. I to biračko telo ona vešto formira obećanjima činije sa čorbom, tople izbe i zabave za sve ukuse. Ličnosti takvoj vlasti nisu potrebne čak ni unutar nje, štaviše – one su za nju opasne. Shodno tome, sistem formiranja ličnosti u savremenom svetu je anatemisan, proglašen reliktom totalitarizma, i zvanično žigosan od svih mogućih pedagoških i psiholoških teorija.

Savremeni sistem vaspitanja zasnovan je na nekoliko postulata.

PRVO. Primarnost i prioritet dečijih prava.

DRUGO. Demonizacija reči „dužnost“, kao napada na „slobodnu volju“ i „ranjivu dečju psihu“.

TREĆE. Izjednačavanje prava deteta i odrasle osobe.

ČETVRTO. Maksimalna snishodljivost dečijim željama (čak i onome što ne žele), u kojima se vidi neko „samoizražavanje“ i „samo-razvoj“ ličnosti.

PETO. Vaspitanje kroz usađivanje osećaja sopstvene neponovljivosti, osećaja nihilističkog individualizma.

ŠESTO. Razvoj teme tolerancije na ono što se događa okolo.

SEDMO. Odustajanje od kazni zbog njihove „okrutnosti“.

Treba reći da ovi postulati odgovaraju zadacima savremenog društva, da ne može biti bolje. Na njima se vaspitavaju plašljivi, oni koji pate od velikog broja kompleksa, surovi, lažljivi, neodgovorni, histerični, nesposobni za fizičke ili duhovne napore, za stvaralaštvo, sa nejasnom seksualnošću i sa potpunim odsustvom moralnih orijentira, nesposobni da se odupru čak i uličnom huliganu.

To jest, oni od kojih bi se naši preci okrenuli sa gnušanjem, smatrajući pojavu takvih ljudi za pouzdan znak degeneracije nacije. Međutim, ove „ličnosti“ su korisne demokratskoj vlasti.

Oni su sebični, poslušni silnima, ne trpe one koji su iznad proseka, lako veruju obećanjima, koja gode njihovom slastoljublju, lakom životu i njihovoj slaboj volji, vole da zamišljaju sebe kao središte zemlje bez kojeg se ništa u državi ne pokreće. Njima je veoma lako i jednostavno manipulisati. Zaraženi su time još od detinjstva i to nije tipično samo za Rusiju (čak ne toliko za nas, mi smo tek stupili na taj put!). Na sličan način vaspitani tip, „homo elektoratus“ (elektorat – biračko telo, prim.prev.), dominira zapadnim svetom.

Međutim, mi ćemo govoriti o ljudima drugog tipa i vaspitavati kako treba, ne „birače“ već – Čoveka i Borca. I počećemo sa postulatom koji se shvata i prihvata na veru, u suprotnom je svaki drugi razgovor prosto beskoristan. Mada sa stanovišta savremene pedagogije ovaj postulat zvuči isto kao za katoličkog vernika Crna misa.

Dakle.

Adolescent nije ličnost. On je ličnost u formiranju, a to je sasvim drugo. Toliko različito da ni pored nije prošlo. Sandučić: ono što stavimo unutra, to će i biti tamo. Pre svega, neophodno je bespoštedno izbiti bilo kakvu misao iz glave vašeg vaspitanika, da on u stvari predstavlja nešto sam po sebi i da ima neko mitsko „pravo“ na „prava“. Prva zapovest vašim štićenicima treba da bude sledeća:

voin mali

Svako pravo se mora zaraditi.

Ono se ne može dobiti, izmoliti, ukrasti, kupiti – u tim slučajevima ono prestaje da bude pravo. Na tom postulatu je i neophodno bazirati ceo sistem vaspitanja adolescenta: možete dobiti svaki delić samo akcijom, radom, upornim i teškim. „Od početka“ i „prosto tako“ ništa se ne daje.

Treba uzeti u obzir samo jedno. Savremeni svet uporno i veoma vešto osporava taj najvažniji postulat svojim lako dostupnim i lepim „idealima“ „slatkog života“ kojima se adolescent kupuje sasvim lako, baš time što još nije ličnost i ne može da se suprotstavi iskušenjima tvrdih životnih postavki. Sa savremenom „plastičnom civilizacijom“ uopšte, užasno je teško boriti se. Zbog toga sugerisati adolescentima gornji princip može samo onaj koji izaziva u njima poštovanje i želju da ga oponašaju. Tačnije – muškarac.

Dominacija žena u sistemu obrazovanja i vaspitanja odavno je postala nacionalna pretnja. Siguran sam da je baš to bio jedan od razloga koji je uništio pionirsko-omladinski pokret i da baš od toga može nestati pokret izviđača. Nemojte me pogrešno shvatiti. Nemam ništa protiv žena. Osim što će dečak, kojeg je vaspitala žena, u najboljem slučaju doživeti u životu brojne neprijatnosti. A u najgorem – on će skliznuti na dno. Naravno, postoje izuzeci. Ali su tako retki da je izgradnja sistema na njima apsurdna. A u sistemu vojno-patriotske obuke žene uopšte ne bi trebalo da budu. Po mom srednjevekovnom mišljenju, ženama u vojsci u mirno vreme uopšte nije mesto, a kretenizam neke vlade može se jasno, u procentima odrediti, po tačnom odnosu prema procentima žena u oružanim snagama države.

Adolescente privlači ideal muškarca, hoće da budu slični njemu, kopiraju ga, kad ga sretnu u stvarnom životu, čak i u hodu i u navikama. Ali čak i oni malobrojni muškarci, koje predlaže škola, u značajnom procentu su daleko od takvog ideala. Sada u školi nije retkost pedagog-muškarac koji se „oslobodio“ vojske (izbegao služenje vojnog roka – prim.prev.), posebno u seoskim školama. Ne znam, kako kome, ali meni je pola smešno pola besmisleno slušati od takvog priče o hrabrosti naših vojnika, o slavi predaka… A adolescenti još uvek nisu naučili da se smeju. Oni sve uzimaju ozbiljno. A glupo je misliti da oni ništa ne razumeju. Zbog toga se u njihovim dušama javlja prezrivo nepoverenje, ne samo za nastavnika, već i za ono što on govori: tobože, nas uči, a sam… Put takvima u školu treba da bude zatvoren čvrsto i zauvek. Pravom muškarcu-nastavniku treba verovati, čak i ako kaže da je sneg crn.

voin mali5

Dug prema Domovini i prijateljima je svet.

„Ja nikome ništa ne dugujem“ – često možete čuti samozadovoljnu izjavu iz usta mladih ljudi. Dužan. Dužan roditeljima. Otadžbini. Svojoj devojci. Svojim prijateljima. Svojim precima. Niko od nas nije slobodan od tih dugova. Ne možete biti od njih slobodni. Nemate prava. A onaj ko pokušava da se oslobodi – taj je kukavica i podlac. Tu misao ste dužni dovesti do svesti vaših mladih vaspitanika. Ako treba – ukucati, zakucati, urezati u njihovu svest. Morate ih naučiti da razlikuju birokratski „dug“ prema državi i istinski Dug prema Domovini, koja je jedna za sva vremena. Dužni ste da ih ubedite da čovekovo samopoštovanje ne dozvoljava „nikome ne biti dužan“, jer to znači pljuvati na sve. Ne mogu da se uzdržim – citiraću!!!

„Želim da vam kažem, panovi, šta je to naše drugarstvo. Vi ste čuli od očeva i dedova naših, koliko je od svih naša zemlja bila poštovana: i Grcima je znala dati za sebe, i od Carigrada je uzimala porez, a gradovi su bili velelepni, i hramovi, i knezovi, knezovi ruskog roda, svoji knezovi, a ne… nedoverci. Sve su uzeli busurmani (pogrdan izraz za muslimane, inoverce, prim.prev.), sve je propalo. Samo smo ostali mi, siroti, da, kao udovica posle jakog muža, sirota, tako isto kao i mi, zemlja naša! Eto u kakvo smo vreme mi, drugovi, stavili ruku na bratstvo! Eto na čemu stoji naše drugarstvo!

Nema svetije veze od drugarstva!.. Bivalo je i u drugim zemljama drugova, ali takvih, kao što je u ruskoj zemlji, takvih drugova nije bilo… tako voleti kao ruska duša – voleti ne umom ili bilo čim drugim, već svim što je Bog dao, ma svim što imaš… Ne, tako voleti niko ne može! Znam, zlo je zavladalo sada u zemlji našoj… Prihvataju, đavo ga zna čije, busurmanske običaje; gnušaju se svog jezika; svoj sa svojim neće da govori; svoj svoga izdaje… Milost tuđeg kralja, ta ne kralja, već prljava milost… moćnika koji… čizmama svojim udaraju ih po njušci, vrednija je za njih od svakog bratstva. Ali, i u poslednjem podlacu, kakav god da je, iako se on sav izvaljao u čađi i klanjanju, ima i kod takvog, bratci, trunka ruskog osećanja. I probudiće se on jednom… Neka svi oni znaju šta znači u ruskoj zemlji drugarstvo! Pa ako je dotle došlo da treba umirati – niko od njih neće tako umreti!.. Niko, niko!.. Neće za to biti u stanju njihova mišja priroda!“

Ne znam kako je vama. Ja se ježim od ovih reči. Zbog ponosa, što sam i ja Rus. I ne bez razloga se naši „pedagozi“ već više od godinu dana toliko uporno trude da „očiste“ ekstremistu Buljbu iz školskih programa…

Maksim Kalašnjikov (Kučerenko), autor najaktuelnijih knjiga o problemima savremene Rusije, tačno napominje da u našoj zemlji nikada nisu imali velikog značaja rođački (kao na Zapadu) ili plemenski (kao na Istoku) odnosi. Oslonac čuvene ruske „sabornosti“ jedinica je bila – grupa ljudi, ujedinjena zajedničkim interesom. Dalje je Kalašnjikov skrenuo pažnju na to da se u našem vremenu to zajedništvo pojačano i ciljano uništava (na primer – mnogobrojni „rijaliti šoui“, gde se baš kroz potapanje u blato ortaka ostvaruje uspeh u igri), a zajedno sa njim se uništava osnova ruskog pogleda na svet: „Sam pogini, ali druga spasavaj!“ Mi smo dužni svim snagama da se opiremo takvim pokušajima. Misao o svetosti veza prijateljstva treba da postane krajeugaoni kamen formirajuće svesti adolescenta. Tebi može da se ne dopada nos, frizura ili manir govora tvog suseda u stroju. Ti možeš otvoreno da mu izraziš svoje nezadovoljstvo. Vi možete okrenuti leđa jedan drugome u svakodnevnom životu. Ali, iskrsne li opasnost za zajednicu, sve nesuglasice prosto gube smisao. Bolje je odgristi sebi jezik, nego izdati druga. Bolje je poginuti, nego dozvoliti njegovu pogibiju.

Mogu reći da su svi ljudi rođeni različiti i da svi imaju različite stepene istrajnosti. Ali to je i pitanje vaspitanja. Na odgovarajući način vaspitana osoba ne shvata predloge, na primer, dati podatke o drugovima u zamenu za oslobađanje od fizičkih muka. Razumete? On neće ocenjivati taj predlog, misleći da je povoljniji (ili moralniji, ili pravedniji). On jednostavno ne shvata rečeno, jer se takav predlog takođe odnosi na drugačiji sistem vrednosti, kao glagol to be – na engleskom jeziku. Za osobu koja ne zna engleski, to je samo skup zvukova.

voin mali1

Život je borba.

To nije besmisleno i beskrajno jedenje slabih od strane jakih, kako tretiraju borbu televizijske igre i predstave, već je baš borba, bitka za neke više principe. Ako se ne varam (nisam siguran), ovo je Gete rekao:

„Samo je onaj dostojan života i slobode,

Ko svaki dan za njih ide u boj!“

Taj princip je takođe dugo vremena bio izložen podsmehu. Vele, zadatak čoveka je prosto da živi (u uživanju, jel’ da?), ne postavljajući visoka pitanja, i ne mučeći se globalnim problemima. Zdraviji ćeš biti. Ali, stvar je u tome da tako žive životinje, a čovek nije životinja, kako god bi lupetali na tu temu filozofi i psiholozi. Naša deca treba da rastu kao borci koji razumeju da bitka – sa okolnostima, telesnim neprijateljima, bolešću, lenjošću – čini život potpunijim, ispunjavajući ga nezaboravnim ukusom pobede. Ni lišavanja, ni bol, ni fizički ili moralni napori, ni svoja ili tuđa krv, ne treba da izazivaju strah u njima.

Ja sam duboko i nepokolebivo ubeđen u to da nijedna parola nije nanela vaspitanju mladog naraštaja takvu štetu kao poklič koji se proširio u 50-im godinama prošlog veka: „Samo da ne bude rata!“.

Njegov smisao je bio u tome što je generacija koja je preživela, i u stvarnosti videla najstrašniji rat u istoriji Zemlje, ulagala sve napore da obezbedi srećnu budućnost svojoj deci. Sa čisto ljudskog aspekta ovo je bilo razumljivo i zasluživalo je saosećanje. Gladujući, pateći se, mučeći se bukvalno do iznemoglosti da bi njihova deca dobila sve što je njihovim roditeljima uskratila sudbina. Baš dobili, a ne zaradili. Nedovoljno hranjeni, živeći u zemunicama, mama i tata su gurali u kljunić svog voljenog čeda sve što on poželi, na prvi njegov pisak, da bi otklonili od njega čak senku bede koja je njih dotakla. Izrastao pak dobro, uhranjen, drzak, oholi i glupi egoista, koji prezire sve i svakoga (umorne i „koji nisu videli život“ roditelje – na prvom mestu!), a takođe sveto uveren da su njemu dužni da obezbede sve što on poželi. Pri tom su dužni ne samo roditelji.

Takav sistem nije postao tada pravilo, ne! Ali je prestao da bude i izuzetak. I pošto su ljudi koji su u njemu vaspitavani imali neverovatno prodornu moć u borbi za ličnu svetlu budućnost, to su se u 80-tim godinama upravo oni i našli na vrhu na donjem i srednjem nivou upravljanja zemljom. Što je u određenoj meri i uslovilo njenu propast. Danas se taj sistem preobrazio iz česte, ali ne i sveobuhvatne pojave u pravilo. Dečja grupa „Nemirko“ je u jednoj od svojih polušaljivih pesmica, iako s gorčinom, ali jasno izrazila kredo savremenog vaspitanja, u napevu na motiv pesme „Prelepo daleko“:

„Hteli bismo postati čistiji i bolji,

Samo u životu to malo šta daje.

Probijaju se samo oni koji su drski,

Kako bi znali šta nas u budućnosti čeka.“

I čak u ovoj strofi, naizgled osuđujućoj sličnu praksu, jasno se iščitava: „… u životu to malo šta daje.“ Za ljude, vaspitane u sličnim vrednosnim okvirima, nije glavno ono što ti možeš dati, već ono, što će dati tebi. Međutim, država u kojoj uzimaju, ali kojoj ne daju, osuđena je na propast.

Iskreno sam ubeđen da svaka generacija mora imati svoj rat. Ne mislim na pravi, vrući, rat (iako to nije najgore, ako je čak tako i uobičajeno misliti!).

Svaka generacija, pre nego što zauzme mesto očeva dužna je da prođe, kao zlatonosni sloj kroz veliko rešeto, kroz teško, opasno delo koje iscrpljuje i fizičke i duhovne snage, u toku kojeg će sve vrednosti same stati na svoja mesta u njihovom odgovarajućem, od prirode i od samog početka vekova hijerarhijskom poretku, reči će dobiti izvorno značenje, a osećanja čoveka će se očistiti. Oni koji su se dostojno izborili sa delom, dospeće vrha, s tim da će njihova deca (kao, uostalom, i deca onih koji se nisu izborili!) već kroz 15-20 godina ponoviti njihov put i sprečiti formiranje buldožerske ili demokratoidne „elite“. Siguran sam da teškoće pročišćavaju i čeliče čoveka.

voin mali2

Cilj života je fizičko i moralno usavršavanje.

Ne znam kako je vama, ali meni je neprijatno i smešno da gledam stvorenja slična crncima, u pantalonama bez broja, koje se vuku po zemlji, jaknama ispod kojih majice vise do kolena, i glupim kačketima sa štitom unazad, izražavajući se gestovima i uzvicima. „Pa, kako to! – reći će kritičar. – „Danas on svira džez, a sutra će domovinu da proda!“ „Znamo, prošli smo to…“ Prošli su, ali, kako se vidi, prošli su pored toga. Razmislite, bez osmeha: „Da, nisu svi koji su svirali džez prodali domovinu. Ali svi koji su prodali domovinu – svirali su džez“… I to je činjenica.

Po mom mišljenju, ne postoji ništa prijatnije za oči od stroja suvorovske (vojne, prim.prev.) škole u tamno-svečanoj crveno-crnoj uniformi boje krvi i barutnog dima. Mene su oduševljavali i oduševljavaju me ti i takvi momci. Ja sam kategorički protivnik bilo kakve bezuniformnosti uopšte, ne samo u vojnoj organizaciji, već i u običnoj školi. Uniforma ima i važnu funkciju: ona disciplinuje. Uniforma obavezuje, posebno ako je ne nose po dužnosti. Naravno, i uniforma može prevariti. Ali možda niste razmišljali zašto kriminalci svih vrsta vole da nastupaju kao vojnici i policajci? Zbog toga što u svesti našeg naroda uniforma jasno asocira na čestitost, red, pouzdanost i spremnost da se pomogne. Dečak koji je dobrovoljno obukao uniformu već je za glavu viši od onog koji je izbegava. Jednostavno zato što ju je obukao.

Lako je reći sebi: „Ja hoću!“ – i učiniti ono što je prijatno. Kamo teže je reći sebi: „Ne treba!“ ili „Treba!“ Ali slične naredbe samom sebi upravo više od svega uzdižu čoveka iznad životinje. Vi ste dužni da sugerišete svojim vaspitanicima da fizičko i moralno usavršavanje može i dužno je – da bude glavna zapovest svakog Rusa.Veoma dobro piše o tome Maksim Kalašnjikov: „Neka se oni tamo, na Zapadu, svađaju, žive u grehu, nose besmislenu odeću. Neka! Nećemo ih pratiti! Naša deca će odrastati zdrava, jaka, spremna da pruže ruku prijatelju i da oštro udare neprijatelja po zubima. Oni treba da ponavljaju iza velikog ruskog pesnika:

„I sanjam ja, da su rekli

O Rusiji, zemlji ravnica:

„Ovo je zemlja najlepših žena

I najhrabrijih ljudi na svetu !““

Ovo nije lako jer zahteva napore, i to prilično velike, koje ne zahteva stalno „otezanje“. I tu ponovo stupa na scenu uloga ličnosti rukovodioca. Pravog muškarca, kojeg hoće da oponašaju, da mu poveruju i pođu za njim. A on će ih naučiti da izbegavaju pseudokulturu i klovnovsku odeću, pokvarene zube i tanke paukove noge na tetovažama – sve znake „masovne civilizacije“. Naučiće ih da se ponose svojim elitizmom, svojom sposobnošću da stoje iznad tupog stada kome je neophodan reperski nadimak.

voin mali3

Tolerancija je smrt časti, dostojanstva i hrabrosti.

U svetu postoji puno ljudi koji su toliko plašljivi da čak ni drugima ne mogu dozvoliti da rizikuju sebe. Tolerancija, drugim rečima trpeljivost za gadosti, ako se prevede na normalni ruski jezik, to je njihova zastava.

Smrtonosno opasna kategorija takvih ljudi su oni koje ja za sebe nazivam „poturice“. Tako su na Balkanu u HV-HIH veku nazivali meštane, slovene po krvi, koji su u iščekivanju milosti ili iskreno poverovavši u večnu vlast osmanskih osvajača, prelazili na islam i postajali odane sluge okupatora. Tako i u današnjoj Rusiji postoji tanak sloj sličnih ljudi koji zauzimaju, nažalost, istaknute položaje u društvenom a ponekad i u javnom političkom životu. Rusi po rođenju, oni su naučili tolerantno-biljni način razmišljanja, jači čak i od njihovih očeva na Zapadu: kod njih njegovo obožavanje dovodi do odricanja prava na samozaštitu kako nacije tako i njenih pojedinih predstavnika.

Po njihovom mišljenju, Rusima je dozvoljeno samo da se ponizno klanjaju, iskupljujući „imperijalnu prošlost“. Nasumičnom se može nazvati i politika društvenog radnika A. Asmolova, pravozaštitnika N. Kovaleva, pisca V. Krapivina … Trudi se tu i poznati dečji pisac, mrzitelj deda Gajdara, autor bezvrednog serijala o Kiselom mleku (ne govorim o prvim knjigama, stvarno veselim i oštroumnim, već o mnogobrojnim „nastavcima“!), Eduard Uspenski. Ne sećate se kako je krajem 80-tih on proricao sa ekrana o „dečjem razoružanju“, pozivao da se unište igračke-oružje, hipnotisao govorima o sveopštem miru?

Nije li otuda započeo mukotrpan položaj naše vojske danas?!

Ono što je najstrašnije jeste to što mnogi od ovih poturica već rade sa decom, usađujući im „sindrom embrionalnog položaja“, a njihova izlaganja imaju zvaničnu podršku sve do uključivanja u školske programe!

Po pravilu, oni istupaju sa plemenitim parolama (trovanje Kovaljeva je redak primer otvorene mržnje poturice prema ljudima koji su sačuvali veru u vrednosti svojih predaka), „smanjujući agresivnost društva“ ili „negovanje tolerancije u mladom naraštaju“. U prevodu na ruski jezik, ovo je razoružavanje nacije pred licem neprijatelja.

Ako je našoj zemlji, u stvari, objavljen rat (a on je objavljen – ne juče, i ne pre deset godina… i nikako ne međunarodnim terorizmom), onda poziv ka „toleranciji“ zvuči više nego čudno. Čak besmisleno, kako bi zvučao poziv za shvatanje ciljeva i zadataka hitlerovaca 1941. godine. Mi smo zemlja – vojska i nacija – vojnik . Ako uspeju da nas promene, prestaćemo da postojimo. Ne mislim da će to mnogo da zabrine poturice. Ali mene će veoma zabrinuti.

Ako se, pak, gleda na širi aspekt, onda ozloglašena tolerancija ničemu dobrom ne vodi čak ni u društvima koja ne ratuju. Pogledajte statistiku. Gde je najviši procenat samoubistava? Gde su psihički poremećaji postali svakodnevna bolest? Gde je nemotivisana surovost preplavila porodice i škole? Gde su procvetala seksualna izopačenja? Gde ogromnim tempom napreduje degeneracija? U najstabilnijim i mirnim zemljama – Švedskoj, Švajcarskoj, Holandiji, Danskoj …

Stvar je u tome što je čovek po svojoj prirodi netolerantan. Njega je moguće navići da živi, sugerišući mu da su topla štala, hranljivo koritance i dobar provod – smisao života. Ali podsvest će se buniti protiv toga, ali pošto je „poklopac zatvoren“ (lov i borilačke veštine su zabranjene, deca ne mogu da se igraju rata, na ulici glas povisiš – policija reaguje, listić otkineš – „zeleni“ te nasmrt izvređaju, muškarci i žene čak ni odeću ne razlikuju, vojsku služe neobavezno), to se prirodna agresija i žeđ za jakim uzbuđenjima izlivaju „kroz šavove“, dobijajući neobuzdane forme sve do mučenja, nasilja nad sopstvenom decom, kao i odlaženje u zaraćene zemlje u lov na ljude.

Ponavljam: poturicama je svejedno. Meni – nije. I pozivam sve one kojima je stvarno draga Rusija da se pridruže borbi protiv njih, a na taj način i za dečje duše koje oni žele uškopiti svojom tolerantnošću.

voin mali4

Kazna je neophodan deo vaspitanja.

Savremeni sistem pohvala je izopačen. Hvaliti uopšte treba ređe nego kažnjavati. Daleko ređe i vrlo skromno, a ne po principu „Vova je izneo kantu sa smećem – dajmo Vovi pedeset rubalja, dobar je dečak“. Vova je dužan da zna da je iznošenje kante – njegova obaveza, za koju ne treba da čeka podsticaje, čak ni usmene! Ali ako Vova ne iznese kantu, tada treba da usledi kazna. I nije važno zašto on to nije uradio. A ako je Vova iskopao novu jamu ispod toaleta u dvorištu, onda mu se može kratko reći: „Delija!“. Uveravam vas da je reč koju čujete od zaista poštovane i voljene osobe dragocenija od bilo kojih pedeset (ili petsto) rubalja.

Nije obavezno fizički kažnjavati, mada sam ja pristalica vraćanja i ovog metoda. Kažu da kazna vređa dostojanstvo, ali to je greška. Dostojanstvo nije urođeni, već razvijeni osećaj. Osoba koja zaista ima dostojanstvo (bez obzira koliko je stara!), nikada neće dozvoliti delovanje za koje ga mogu kazniti. Na svakog deluje njemu odgovarajuće, i kaznu treba izabrati različito. Ali je to neophodno. Prosto da biste usadili u podsvesti dečaka: učiniš li loše – biće ti loše. Ovo je pouzdan i vrlo efikasan metod, koji čuva same te adolescente od problema u budućnosti.

Ovih šest istina ste dužni da učinite temeljnim istinama u životu svojih vaspitanika ako hoćete da oni stvarno postanu muškarci. Verujte mi, one nisu zastarele, to su istine, samo su ostarile. One nisu izbrisane – samo su zagubljene. I nisu pretučene, tačnije, tučene su toliko da je vreme da se reanimiraju. Hitno!

Hiljadama godina, čovečanstvo je živelo njima. A za njihove rušitelje – samo kusavi repić vremena, mnogima je doneo novac, ali nikoga nije učinio srećnim.

Sada neka opšta razmišljanja koja se odnose na vaspitanje adolescenata. Treba imati na umu da su u svim vremenima i u svim civilizacijama (čak i u sadašnjoj, koja potiskuje sve zdrave instinkte!) adolescente odlikovali sledeći uzajamno isključivi, ali uspešni u svom usaglašavanju, kvaliteti: ponekad nepromišljena hrabrost – i plašljivost pred uobičajenim životom; prividni cinizam – i tajno stremljenje ka visokim idealima i delima; skrivena duhovna ranjivost – i otvorena grubost; rušenje prošlih idola – i obožavanje sopstvenih idola; trezvene odluke po mnogim pitanjima, a u drugima – potpuna infantilnost; težnja da se svet postavi naglavačke, pri tom oni sami često stoje u tom momentu baš na glavi; mašta o avanturi – i nespremnost da maštu podele; podrugljivost – i strah od podsmeha; nespremnost da se prihvati bilo šta na veru – i slepo poverenje; težnja da se što brže postane muškarac – i nepravilno shvatanje šta je to; bezbrižnost – i često teška razmišljanja o budućnosti.

Oni koji uništavaju Rusiju, vešto koriste sve ove osobine. Oni koji su obavezni da je štite, jednostavno ne shvataju adolescente kao društvenu kategoriju.

Prožderi tanjir makarona sa kečapom, ne dodirujući ih rukama i mljackajući kao svinja, pred kamerom i dobićeš 60 dolara! I evo momak od 16 godina davi se, mljacka, ali jede. Kako zašto – pa dolari!!! Naravno, shvatam da su njega našli i specijalno instruirali. Ali ipak ne mogu a da se ne setim kako sam čitao da je u Lenjingradu pod opsadom majka terala četrnaestogodišnjeg sina da ustane i da jede, da sedne za sto i raširi salvetu na kolenima. Da bi pojeo dvesta grama „hleba“ sa čenom belog luka, koji su našli iza kauča. Sovjetska propaganda, kažete vi? Ali zar ta gnusoba, koju sam gore opisao, nije propaganda?! Propaganda i stvarnost istovremeno, kao i epizoda sa belim lukom. Samo što je prvo – blato, i propaganda blata. A drugo ne znam kako da nazovem. Heroizam? Veličina? Ili jednostavno želja da se ostane ljudsko biće u uslovima kada za to nema skoro nikakve nade?

Za nas su ovi ljudski kvaliteti izvanredna osnova na kojoj se može graditi zdanje vojno-patriotskog vaspitanja. Stvar je u tome što u dubini duše bilo koji i svaki adolescent hoće romantiku, avanture, pravo prijateljstvo, nešto blistavo i neobično. Dovoljno energičnim ljudima koji bi, ujedinivši se, uzeli vaspitanje mlađe generacije, i pozitivni aspekti karaktera adolescenta postaće naši saveznici, a negativni će „otići u ilegalu“, gde svaka pravilno vaspitana osoba može lako da ih kontroliše.

I ne treba govoriti o tome da je nemoguće iščupati adolescente iz hipnoze masovne kulture. Za vreme Građanskog rata boljševici nisu imali pouzdanije saveznike od radnika. Ali i poznati Kapeljevski puk belih takođe se sastojao od radnika sibirskih fabrika. Kapelj ih je pridobio na svoju stranu hrabrošću, čestitošću i time što je umeo da im razumljivo objasni sve mane vladavine boljševika, i ti ljudi su ostali verni belima, čak i onda kada su mnogi čistokrvni plemići posumnjali, izdali i bežali. Takva je snaga autoriteta!

Zasebno – nekoliko reči o psihologiji.

voin malis tenk

„Vaspitavajući sina – vaspitavaš vojnika. Vaspitavajući kćer – vaspitavaš naciju.“

Ruska poslovica.

Isisano iz prsta.

Takozvane psihologe treba držati na maksimalnoj udaljenosti od vaspitnog procesa. Ti ljudi su opasni za vaspitanje normalnih dečaka (devojčuraka, uostalom, takođe). Posebno ako uzmemo u obzir frojdovsku školu, dominantnu u savremenoj psihologiji. U SSSR je postojala odlična škola Lurije, ali, koliko je meni poznato, od nje odavno ništa nije ostalo.

Priča koju sam video na televiziji je zapanjujuća. U njoj se priča o porodici čoveka koji je poginuo tokom tragedije u „Nord-Ostu“ (teroristička akcija, prim.prev.). Petogodišnji sin pokojnika voli da se igra sa optičkim nišanom na pušci – igrački, i kaže da „traga za teroristima“, da hoće da im se „osveti za oca“.

I majka tog dečaka ga vuče po psiholozima, vičući u užasu: „Po vašem mišljenju, to je normalno?!“ Po našem – da. Kao nenormalno treba prepoznati ponašanje mamice koja leči sinovljev osećaj muškog dostojanstva i želju za pravednom osvetom. Suviše rano se probudilo – da! Ali ovakvo ponašanje majke, njena želja da izmeni nesvesnu hrabrost svog sina u pravcu „tolerantne“ vegetacije je alarmantan simptom za državu u kojoj su majke vekovima blagosiljale decu za borbu protiv zla. Sa suzama. Sa tugom. Ali blagosiljale, znajući da drugačije – nije moguće.

Meni je zapalo da dva puta razgovaram sa momcima koji su prošli kroz tzv. psihokorekciju nakon nekih stvarno teških događaja. Prizor je istovremeno i žalostan i grozan, ali ne možete nazvati normalnima „korigovane“ dečake. Međutim, na sreću, mnogi od njihovih vršnjaka koji su takođe preživeli izuzetne stresove, ali koji su to sakrili od svojih roditelja (ili su roditelji bili dovoljno pametni da ne „leče“ dete!), izašli su na kraj sa svojim posledicama za dva ili tri dana, tako što su se dobro naspavali i pljunuli na ove posledice.

Treba uvek pamtiti da „pomoć“ psihologa stavlja pacijenta u punu zavisnost od njega i većina psihologa to ovako ili onako to koristi. Kao što je jedan pametni Amerikanac rekao: „šizofrenici su oni koji grade vazdušne zamkove. Paranoičari – oni koji žive u njima. A psiholozi su oni koji izdaju građevinsku dozvolu i dobijaju za život platu od zakupnine.“ U principu, treba se zamisliti da li psiholozi postoje zato što im veruju, ili im veruju zato što postoje?

Što se tiče uspeha frojdovske psihologije, on, povezan u svemu sa tim životinjski opravdanim moralom, tako greje srce zapadnog čoveka. Kobajagi, ako su naučnici dokazali da čovek jeste životinja, onda šta ja tu mogu da uradim? Od mene ne možeš ništa da očekuješ…

Treba napomenuti da su vijetnamski i drugi sindromi, nervna rastrojstva i tome slična jeres nastali iz nekoliko vrlo jednostavnih razloga koji nemaju ničeg zajedničkog sa psihologijom. Nedostatak ili potpuno odsustvo unutrašnjeg ubeđenja čoveka u ono što radi (odsustvo „vitalnog pokretača“). Pokušajte da zamislite nervno rastrojstvo kod krstaša koji se borio sa „nevernicima“ u Palestini ili „sindrom Borodina“ kod veterana Otadžbinskog rata 1812. godine! Ne možete? Ja takođe… Uverenost je neprobojni oklop, a fanatizmom je nazivaju oni koji na iskrenu ubeđenost sami nisu sposobni zbog slabosti svog duha ili ciničnosti karaktera. Na takav način, de-ideologizacija vaspitanja je lišavanje adolescenata ovog „stuba“!

Koncentracija pažnje na sećanja i preživljavanja u teškim životnim ciklusima, tako karakteristične za psihokorekciju, danas se široko koriste od strane psihologa (uključujući i dečjih!) i psihoanalitičara. Čovekovo pamćenje po prirodi je osposobljeno na samočišćenje od teških sećanja, i izvlačiti ih na površinu ponovo, znači:

a) nepovratno sakatiti psihu;

b) staviti sebe u potpunu zavisnost od „doktora“.

„Izbaci to iz glave!“ je najbolji savet.

Neophodno je imati u vidu da je psiha adolescenta neverovatno fleksibilna. Događaji koji preobražavaju odraslog u idiota kome cure sline, ne ostavljaju u njihovom sećanju i karakteru nikakve tragove. U suštini, adolescentu je dovoljno da se naspava, dobro pojede, proćaska sa prijateljima – i seansa psihoterapije je gotova. A sve te jezive priče o nepovratno obogaljenoj dečjoj psihi ili su izmišljene ili proizlaze iz toga što dete ponovo i ponovo prisiljavaju da kopa po neprijatnim ili strašnim događajima iz svoje prošlosti. Umesto toga što bi štićenika položili na meki ležaj, pitajući ga hoće li on „o tome“ da porazgovara ili da ga zatrpa crtajući svoje strahove, treba jednostavno ponoviti: „Izbaci to iz glave!“ i poslati ga u streljanu, na fudbalski teren ili pored vatre, gde sede prijatelji…

Mogu mi reći da ja negiram fundamentalne istine psihologije. Ali vas podsećam da je te „fundamentalne istine“ isisao iz prsta čovek sa svojevrsnim psihičkim poremećajem, Sigmund Frojd, koji je svoje pacijente kljukao narkoticima da bi ih „oslobodio“, i te istine su stare jedva više od jednog veka. I još ću dodati da je hiljadama godina ravna Zemlja bila ništa manje fundamentalna istina, a oni koji su je napadali, spaljeni su na lomači.

Ravan svet je veoma logičan, opremljen i lak za korišćenje i upravljanje.

vdv

Puzajuća agresija.

Čovekom koji leži na kauču i ispoveda se na temu seksa i noćnih mora, barem je lako upravljati. To je i razlog popularnosti „-logija“ i „korekcija“ u našem sadašnjem banalnom svetu, gde je želja dečaka da se potuče proglašena psihičkom devijacijom.

Na taj način, ako rezimiramo problem, vaspitati današnjeg čoveka može samo druga pedagogija. To pokazuje naše istorijsko iskustvo. Vidimo da su porasla već dva (!) pokolenja koja gaje i neguju svoje negativne osobine, pri čemu se prvo od njih rodilo i odraslo još u vreme SSSR-a. Baš tada su počeli prvi „eksperimenti“, krenuli u školama „testovi“ i teorije o „slobodnom razvoju ličnosti“, baš tada su bili ukinuti u školskoj uniformi pojasevi i kape, uvedeno zajedničko raznopolno obrazovanje i učinjeni ostali koraci u ponor. Ničemu dobrom to nije odvelo Rusiju.

Zapad nas je uvek optuživao baš za totalitarizam. Na čelo ovih optužbi stavljeno je da mi, tobože, štancujemo ljude, silujemo prvobitno slobodnu čovekovu ličnost. Neću se zadržavati na tome da je baš to nasilje stišavalo iskonske instinkte, egoistična divljanja, i primoravalo čoveka da prilagodi svoj ego prema „pravilima opštežića“. U Rusiji oslobođenoj od kmetstva, sva se ta gnusoba otrgla na slobodu i širila snažnom smrdljivom olujom, kotrljajući se s kraja na kraj naše zemlje.

Želim da skrenem pažnju čitalaca na to da takozvani slobodni svet štancuje ljude mnogo više nego „totalitarizam“. Mnogo više! On to čini mnogo suptilnije (puštajući u opticaj sve – od reklama do masovne zombifikacije na koncertima) – pod jedan. A pod dva – on štancuje izrode. Setite se kako smo se kod nas smejali naivnim redovima: „Kad država naredi da se bude heroj – kod nas će svako biti heroj!“? Ali sada se može reći: „Kad vam mediji narede – bićete izrod“… Već sam govorio – izrodima je lakše upravljati nego herojima. Za poslednje morate biti i sami heroj, a ovo…

Pitajte „zapadnjaka“, šta on misli o svom životu? On će vas zaglušiti spiskom bombastih fraza o demokratiji, slobodama, nacionalnom ponosu i zastavi ispred svoje kuće. Pritomće on biti savršeno iskren, „sa demokratskim plamenom u očima“ i srećnom penom na usnama. Recite mu da je izrod – on će se uvrediti.

Ali kritične situacije, prvenstveno rat, nemilosrdno razgolićuju civilizaciju biorobota. Vredi ući u priču o spasavanju njihovog jedinstvenog, njihovog neprocenjivog života – i sleteće ljuske sa priče o demokratskim vrednostima, ostavljajući goli račun i golu veru u jedinu vrednost – dolar.

„Zapadnjaci“ ne mogu da predstave sebi apstraktne vrednosti, stvarno značajne, tako da prevazilaze vrednost njihovog postojanja. To jest, oni spuštaju sebe na nivo biljojeda, zato što baš korišćenje apstrakcija razlikuje čoveka od ostalih stanovnika Zemlje. Glupo je tražiti od majmuna smrt za otadžbinu. Ali niko neće dozvoliti majmunu da vlada zemljom ili da vaspitava ljudsku decu. „Zapadnjaci“ su krajnje konkretni: „Sreća, izražena u novcu, ovde i sada. I ne treba mudrovati. Život je samo jedan…“, i oni se grčevito plaše da ga ne izgube.

Međutim, apstraktne su bile sve velike ideje koje su pokretale čovečanstvo. Apstraktna je bila naša ideja Pobede u Velikom ratu – šta je ona menjala, ta Pobeda, u životu Saše Matrosova, ako je poslednje što je on video bio jak plamen „mašin-gevera“ koji ga je tukao u oči? Apstraktna je bila ideja Britanske imperije, u ime koje su „Britanci svojim grobovima obeležili njene granice“, kako je pisao Konan Dojl. Apstraktna je bila i ideja demokratije, u ime koje su se borili i umirali preci današnjih „gospodara sveta“ – surovi, totalitarni, netolerantni ljudi koji su poverovali da može postojati društvo Jednakih Prava, gde slabi ne bi bio vređan od jakog. Ali to je bilo davno. A preci, kad bi prepoznali svoje potomke, sa gađenjem bi se okrenuli i prokleli svoje seme …

Ne, ja uopšte ne mislim da na Zapadu uopšte nema pravih ljudi. Štaviše, ja sam siguran da ih tamo ima na milione! Na kraju krajeva, još nedavno, mi smo bili slični. A ako se kopa dublje – mi imamo jednu krv i jedan duh… Naši preci su jednako vrednovali reč čast, i jednako bili sposobni da idu na sačmu. Oni su jednako bili ponosni na domovinu i zastavu, i jednako čamili na palubama brodova u okeanima, pateći od žeđi. Oni su jednako bili sposobni da samostalno diktiraju svoju volju razbojničkim plemenima, i da ne štede život i krv radi ideja, potrebnih da naprave svet čistijim i svetlijim… Oni su jednako težili da upoznaju, otkriju, istražuju, i nisu se plašili da sebe vakcinišu smrtonosnim bolestima u ime Znanja.

Nažalost, tradicija Evrope – služenje, viteštvo, odvažnost – u drugoj polovini HH veka utopila se u sivilo. Ali ljudi – da. Ljudi su tamo ostali. U toj istoj Americi, na primer, u državi-stomaku, ima desetine hiljada „civilnih gardista“. To su dobrovoljno udruženi ljudi koji su uzeli za svoj temelj vrednosti predaka, odvažnost, fizičko usavršavanje, umeće korišćenja oružjem, nezavisnost suđenja. Oni i svoju decu vaspitavaju u poštovanju religije, morala, uvažavanju starijih, spremnosti da zaštite sebe i svoje. Oni se ne ustručavaju da javno brane svoja gledišta putem televizije, časopisa i novina, uključujući i one koje objavljuju sami. Oni preziru savremenu civilizaciju velikih gradova – „bumboks civilizaciju“, zasnovanu na repu, grehu i drogama.

Ali šta vidimo? Država u kojoj oni žive, strahuje i čak se bori protiv njih! Ne sa latinskom, italijanskom ili kineskom mafijom! Ne sa bandama crnačke omladine kojima su pune ulice u gradovima! Već sa moralno i fizički zdravim, čestitim, radnim ljudima!

Stvar je u tome što ni mafijaši, ni nepismene zverke sa maramama u boji, u principu, ne idu izvan granica „kulture“- „ja želim!“, „društva“ – „daj!“. Štaviše, oni su čak njihov viši izraz – super-ovaploćenje veličanog „prava na prava“. A „Civilna garda“ – je nešto strašno, nekontrolisano kulturom mas-medija, izašlo iz tih divljih vremena, kada je, ovladavši sopstvenim dostojanstvom, čovek tražio od sebe i imao pravo da traži od drugih. To je, u principu, tuđe i nekontrolisano. Nama je to dobro poznato po stalnoj borbi sa „fašizmom“, pod koju oni, kao po ledu padaju… ali dobro.

Svet beskonfliktne, meke, puzeće, užasne agresije okružuje nas i uvlači se gmižući i u naše duše. Ali odrastao čovek je u stanju (ne svaki, istina!) da se odupre toj lakiranoj- ovojnici, opijumu. A deca su bespomoćna.

Spreman sam da ponovim za S. Peresljeginom, koga nisu čuli: „… Zvanično optužujem ministra obrazovanja Ruske Federacije … ideologa Grefovih reformi i onih koji su mu se „pridružili“ za izdaju Domovine, pripremu za realizaciju zavere, usmerene na podrivanje ruskog obrazovanja i posredno – na rušenje… potencijala Rusije, a takođe za zločine protiv Budućnosti“.

I više od toga! Ja već optužujem savremenu rusku vlast u celini zbog sistematskog genocida naroda Rusije, u prvom redu ruskog. Optužujem je zbog toga što ona čisti teritoriju Rusije od starosedelaca, koristeći za to bolesti, alkohol, pojačavanje opšte besmislenosti života i kriminal. Optužujem tu vlast u tome – i to je najstrašnije! – da ona, prikrivajući vatrenim sloganima i bombastim frazama, sprovodi sistematsku borbu protiv mlađe generacije, zaglupljujući je, napijajući je i drogirajući, deleći je i suprotstavljajući klase i grupe mladih ljudi, ne zaustavljajući se pred moralnim i fizičkim uništenjem najneravnodušnjiih i društveno najaktivnijih mladića, devojaka, adolescenata, pa čak i dece.

Vlast ubija nas i ubija Rusiju. Ona lišava našu Otadžbinu budućnosti potpuno svesno, jer zna šta radi! Mi smo obavezni da spasimo našu budućnost. Mi smo dužni da to uradimo do krvi pod noktima!!! i to je sve.

Mi smo dužni da spasimo našu decu. Mi smo dužni da im damo smisao života i volju za životom. Mi smo dužni da ih naučimo da se odupru svakom ćelijom svog tela narastajućem košmaru. I, ako je potrebno, ako dođe takav trenutak! – da se zaštite: pesnicama, oružjem, zubima, čime god. Zato što je bolje tako, nego poginuti pokorno i beskorisno!

 

OLEG VEREŠAGIN, grad Kirsanov, Tambovska oblast

Srpsko rusko udruženje pravoslavna porodica

POSTAVI ODGOVOR

*