Велика анализа: Протести и перспективе грађанске опозиције

0

Ако се опозиција не реформише и не одбаци НВО кадрове, њихова политичка релевантност ће зависити искључиво од подршке споља

ВЛАДИСЛАВ ОБРЕНОВИЋ

Већ неко време сведоци смо политичких протеста у Београду. После више година летаргије и неодлучности, суочени са катастрофалним резултатима избора, под притиском свог чланства и симпатизера формиран је Савез за Србију (СЗС). СЗС је настао као скуп странака широког политичког спектра уједињених чини се само у критици Александра Вучића и жељи (додуше прећутној) да осигурају цензус, а самим тим и своју будућност на политичкој сцени. Веровало се да ће уједињене, прво стабилизовати, а убрзо и повећати подршку покрету као алтернативи напредњачкој власти. Ипак, изборни резултати су за опозицију били поражавајући.

Са једне стране то је учинило да власт све мање уважава политичке ставове опозиције, а са друге je довело до осећаја немоћи и дубоке фрустрираности у редовима Савеза. Зато је излазак на улицу био природан корак, где се не демонстрира само незадовољство у односу на владајућу политику, већ се умногоме покушава формулисати сопствена политика и тактика будућег наступа.

Тврдња демонстраната да Вучић систематски разара опозицију и тиме доводи у питање функционисање институционалног система није далеко од истине. Ипак, у овом тексту нас не интересује толико сам Вучић и његов наум, колико чињеница да је он у том свом науму врло успешан. Један од конститутивних елемената те успешности је и сама опозиција. Управо ћемо томе посветити пажњу, не обазирући се на могуће замерке да свака критичка опсервација о опозицији у овом моменту иде наруку Вучићу. Већ сама чињеница да оваква примедба доминира опозиционим говором (увид у друштвене мреже ће то лако потврдити) доста говори о стању опозиционе свести и духа, што ће такође бити једна од тема у наставку текста.

О ТРЕНУТКУ И ПОВОДИМА

Да бисмо ушли у анализу протеста и политичких чинилаца иза њега, пре свега треба да разумемо непосредне поводе и узроке протеста као и политички моменат у коме се они одвијају. У претходних пар година Србија је по први пут у последње две деценије однела неке дипломатско-политичке победе. Спречила је улазак Косова у Унеско и Интерпол, неколико држава је повукло признање Косова које се поново нашло на дневном реду Уједињених нација, итд. Такође, доскорашњи бескомпромисан став западних сила (тзв. међународне заједнице) да је Косово завршена прича” полако попушта и спомиње се концепт „разграничења”. Наравно, разграничење, какво се тренутно заговара, није у интересу Србије, али само померање са мртве тачке јесте значајан помак.

Косово је као одговор основало своју војску, уклонило граничне прелазе ка Албанији и увело таксе на српску робу. Ништа од овог, као ни релативно млак одговор владајуће гарнитуре, није био разлог за револт или бар реакцију опозиционих актера. Уместо тога они су изашли на улице да протестују због „мањка демократије”. Интересантно је такође да су активисти и организатори опозиционих протеста свесрдно давали подршку демонстрантима у Бањалуци. На тај начин су показали да политичке амбиције протеста нису ограничене само на простор Србије. С друге стране, очигледно недемократске мере уперене пре свега против српског народа у Црној Гори, као ни још очигледније и грубље гажење свих демократских принципа у Македонији, нису били довољни за њихову јавну осуду. Напротив, неки од опозиционих лидера, (нпр. Драган Ђилас и Балша Божовић, а било их је још), јавно су исказивали подршку Зорану Заеву за његов „европски пут“. Када су „интереси Европе” у питању, демократски принципи и национални интереси очигледно нису од велике важности.

Непосредан повод за текуће протесте било је насиље над Борком Стефановићем, но узроци су много дубљи. Циљеви и захтеви протеста поприлично су конфузни, у својој општости тривијални, и често нелогични. Захтевало се много штошта: пет минута у дневнику, смена Небојше Стефановића, крај владавине Александра Вучића, а круна свега тога је „Споразум са народом“ – документ који је пре списак лепих жеља него оствариви политички програм. Тај списак је прихватљив за сваку политичку партију, те као такав осим симболичких захтева и добро познате реторике не доноси ништа ново. Зато је потребно фокусирати се на контекст који је довео до изласка на улице, и покушати да се разјасни шта заправо опозиција жели.

Из перспективе демонстраната, протести су реакција на бахатост власти неразумно опијене својом тренутном снагом. Претходних година, опозиција се претежно бавила темама као сто су улична расвета, постављање јарбола, цена фонтане као и кадровским решењима у институцијама културе. Власт за ове теме није имала много слуха и одбијала је било какву озбиљнију дебату. Уместо да покаже спремност на дијалог о стварима од општег интереса, и да у тај дијалог укључи све заинтересоване, власт је својом непопустљивошћу отворила простор не само за оптужбе о ауторитарности и некомпетентности, него и за низ оптужби за злоупотребу власти у сврху корупције и криминала.

У тврдоглавом и често беспотребном популистичком „показивању снаге” и “доказивању моћи” од стране владајуће елите, као и у неспремности на промену понашања, опозициони актери су препознали пре свега раст ауторитарне моћи једног човека, која постаје претња за демократију и институционални систем. Крајњи исход оваквог, како сматрају бахатог понашања власти, јесте успостављање тираније већине са јаким вођом на челу која прети да прерасте у диктатуру. Изјава Вучића, поводом текућих протеста, да неће попустити ни: “да их је 5 милиона” протумачена је од стране опозицје управо као крунски доказ за то – за стање растуће и претеће ауторитарности.

Овакво понашање власти било је плодна подлога за оптужбе о обесмишљавању институција. Без суштинске расправе, институције су постале само канцеларија за печатирање унапред донесених одлука. (Руку на срце, с обзиром на изборне резултате, тешко је замислити да се одлуке власти експресно не потврђују у скупштини.) Ова врста “ефикасности” одузима опозицији могућност да пред суд јавности изнесу своје ставове о битним питањима која се тичу општих интереса. Напоменимо успут да, нажалост, урушавање институција система, поготову Народне скупштине, није ништа ново на политичкој сцени. И претходна власт учествовала је у сличним праксама. Сетимо се на пример када су радикали гађали председницу Скупштине Гордану Чомић ципелом. Тај акт је тадашња власт тумачила као последицу мањка политичке културе и вишка радикалске агресивности, док су радикали (који су тада имали много већу бирачку подршку него СЗС данас!) тај поступак доживљавали као оправдану реакцију на фрустрације и понижења које им је тадашња владајућа коалиција редовно приређивала.

О МЕДИЈСКОЈ СТРАТЕГИЈИ ВЛАСТИ

Да бисмо боље разумели садашње стање политичког духа у Србији, осврнимо се на поприлично учесталу праксу таблоидног линча. Једна од жртава ове праксе била је и фондација Сергеја Трифуновића, као и он лично. Циљ ове таблоидне кампање био је стварање негативне слике о истакнутим опозиционим личностима, а Трифуновић је требало да послужи као метафора за све њих: да њима не може да се верује ни у погледу новца, ни у погледу поштења, ни у погледу добронамерности.

Пар месеци касније оптужбе таблоидних медија о малверзацијама опозиционара вратиле су се као бумеранг – у виду серије контра-оптужби о репресивном и недемократском карактеру режима, као и о прогону неистомишљеника! Показало се да власт увелико користи слабост нашег правног система који нема воље или механизама да се бори са овом таблоидном праксом. Блаћење и стигматизација политичких опонената присутна у широком медијском спектру (не само таблоидима) одиграва се на два начина.

Прво, контролом медија који су у државном власништву или власништву појединаца лојалних власти. У њима се из дана у дан износе нове, непроверене и врло често баналне оптужбе на рачун политичких противника, док се у исто време призива сећање на многе афере бивше власти и њених лидера. Те оптужбе варирају у озбиљности и поузданости у зависности од медија – у Политици су мање, у Информеру много веће и непоузданије! Други начин се састоји у тенденциозном ометању јавне дебате о значајним темама. Тако на пример СНС, обично, у телевизијске емисије посвећене горућим политичким темама шаље своје представнике који нису превише популарни у народу и који углавном немају већи утицај ни одговорност за доношење важнијих државних одлука. То им даје могућност да себи дозволе таблоидно понашање у маниру Хегелове пиљарице и тако обесмисле дебату сводећи је на изношења низа популистичких оптужби – најчешће за “грехе из прошлости” о личном непоштењу и криминалном богаћењу лидера опозиције.

Опозиција се лоше сналази у покушају да одговори на ове оптужбе. Опозициони лидери покушавају да побију те оптужбе тврдњама да оне нису тачне и да се ради о ноторним лажима, неретко тражеци да суд да коначну реч. Фокусирајући се на појединачне случајеве превиђају да се у овим медијским кампањама не ради о “правним”, већ о еминентно политичким оптужбама. Иза ових оптужби стоји својеврсни “режим асоцијација” заснован на још живом сећању бирача на време када је већи део данашње опозиције био на власти. Зато, иако на први поглед таблоидна, ова пропаганда садржи много више од паушалних оптужби.

Свесна ове чињенице, опозиција покушава да на оптужбе одговори указујући на окупацију медијског простора од стране власти, тврдњом да се ради о нечасном медијском лажирању блиске прошлости – занемарујући традиционално српско подозрење према медијима у целини, као и чињеницу да се однос према периоду од 2000. до 2012. много више обликује кроз живо сећање народа него кроз медијску интерпретацију. Монопол на медије и “медијски линч” истакнутих политичких противника нису изум напредњака. То овде има деценијски континуитет. Сетимо се да су се таблоиди (ударна песница пропаганде) појавили непосредно пре пада Милошевића, а устоличили се као медији од изузетног утицаја у време владавине ДОС-а.

ОПОЗИЦИОНО ПРЕТЕРИВАЊЕ

Па ипак треба да се примети да је пребацивање одговорности за све тегобе опозиције на таблоидно писање и окупацију медија од стране власти увелико претерано. Прво, и данас постоје озбиљни и утицајни медији који су веома критички настројени према власти (Н1, ДанасНедељникВремеНИН, као и низ утицајних интернет портала). Не може се рећи да је то био случај у време када су радикали и СНС били у опозицији. Они нису имали ниједну медијску платформу ове снаге. То им ипак није сметало да буду респектабилна политичка снага.

Сетимо се и тадашњег Јавног сервиса који се промовисао као “Јавни сервис европске Србије”! У време када се водила политичка борба да ли прихватити европски пут или не, таква врста рекламирања (које је било присутно и у време изборне тишине) јасно је указивала не само на то ко контролише медије, већ је и вршила снажну свакодневну пропаганду за јасно профилисане политичке циљеве владајућих партија. Додајмо уз то да формат и садржај данашњих политичких емисија на РТС-у уређују углавном исти људи који су то и раније радили.

Прогон и блаћење политичких противника постојало је и у време постоктобарске власти, могло би се рећи у много драстичнијој мери. Непосредно после доласка на власт, под мантром сарадње са Хашким трибуналом, власт ДОС-а је изручила комплетан државни, војни и полицијски врх Хашком трибуналу. Уз то се очекивало да сваки јавни говор о времену деведесетих треба да буде у складу са сликом коју су наметнули западни медији, а челници ДОС-а, као и велики део институционално осигуране грађанске елите прихватили и промовисали. Та матрица је и данас увелико присутна.

ХАГ КАО ПОЛИТИЧКО ОРУЖЈЕ

Сетимо се, успут, да је Карла Дел Понте, тужилац Хашког трибунала, у својој књизи изнела чињеницу да је Војислав Шешељ позван у Хаг на захтев Зорана Ђинђића. Шта је то него еклатантан пример политичког прогона и прљавог обрачуна са својим противницима? На овај начин “елиминисана” је са политичке сцене комплетна номенклатура претходне власти. И не само то, у име партијских интереса криминализован је српски отпор деведесетих и за извесно време под снажним медијским притиском потиснуте су све релевантне теме из текућег политичког дискурса Србије, а које су се тицале скорије историје. Међутим живот и сећање су били јачи од медијског испирања мозга, па се то све завршило неуспехом.

Иако унутарсрпске политичке размирице нису биле задатак Трибунала, тадашња власт је моћ Трибунала ефектно користила да са једне стране елиминише а са друге застраши своје политичке противнике, не увиђајући какву катастрофалну грешку прави. Интерпретацију догађаја из деведесетих некадашња власт је зарад својих уско партијских циљева препустила страним центрима моћи – главним протагонистима “хашке правде”. Иако се ова срамна чињеница (“Сарадња са Хагом”) не артикулише довољно гласно, пре свега из спољнополитичких, прагматичких разлога, свест и сећање на ту чињеницу је један од важних, ако не и круцијалних чинилаца у погледу односа великог дела бирача према странкама бивше власти. Њихова “ентузијастична” сарадња са Хагом и беспоговорно прихватање хашке интерпретације о дешавањима из деведесетих оставило је дубок печат на телу данашње опозиције.

Малигно позивање на одлуке Хашког трибунала, као средство политичке борбе у делу тзв. “грађанске опозиције” ни данас није изгубило на значају. Улога тог призивања се променила у мери у којој се променила и позиција његових актера. Позивање на Хашки дискурс је раније имала статус озбиљне претње. Био је то позив на “дисквалификацију противника” и његову елиминацију са јавне сцене. (У томе лежи, и тада и данас, логика приче о лустрацији.) Данас ово призивање Хага има функцију моралистичког “самооправдања” тзв. “грађанске опције” за своје политичког деловање 90-их. Зато им је и толико стало да наметнуту медијску слику о том времену и данас очувају.

ОПШТА МЕСТА КАО МУДРОСТ

Иако опозиција износи низ приговара у погледу одсуства медијских слобода, она врло добро зна, ако ни из чегА другог онда из сопственог искуства, да је овладавање медијима саставни део политичке борбе. Проблем опозиције је што у ту борбу улази позивајући се на „општа места” као сто су “независни медији, “правда”, “истина” итд. Када би у неком хипотетичком свету постојао медиј који би био “независан” и “истинит”, онда не би ни било потребе за било којим другим гласилом! Пракса медијских слобода састоји се у постојању мноштва медија који презентују и подржавају њима блиске интересе. Плурализам настаје у медијској презентацији различитих, често дивергентних интереса у друштву!

Апстрактни захтеви, који се исцрпљују у емфатичном инсистирању на “независности” и “истини” (као општеприхваћеним вредностима) неретко у себи садрже тоталитарни потенцијал. Колонизовање права на “истину” и “независност” понекад не значи само жељу да се омогући друштвени простор, платформа за слободну промоцију различитих интереса и нормативних пројеката, него често у себи прикрива претензију да се буде врховни судија о томе шта је истина и који су медији независни а који нису.

И “квалитет” опозиционог деловања може да буде разлог за одсуство медијског интересовања. Погледајмо пример недавних догађаја на Космету – од упада на систем Газиводе, увођења такси, дефакто укидања границе ка Албанији, до проглашења косовске војске. Опозициони лидери, који стоје иза текућих протеста, никада нису изнели јасан и енергичан став о кризним догађаима све до тренутка њиховог “стишавања”. У првих 24 сата по избијању било ког ексцесног догађаја скоро да је било немогуће наћи релевантну политичку изјаву и јасан став опозиционих челника поводом онога што се десило. Када се ситуација мало примири, чује се мноство оптужујућих гласова који се мање односе на заузимање става према самом догађају, а више на отворене или прикривене инсинуације о завери – о тајним договорима између Тачија, Харадинаја и Вучића. Па ако у својој политичкој агенди решење о будућности српске покрајине своде на ниво анегдотске завере (јер изгледа немају јасан став који би био доследан и не би зависио од опортунитета тренутка), зашто би их онда медији доживљавали као релевантне политичке чиниоце и давали им значајнији простор?

ОПТУЖБЕ ЗА ФАШИЗАМ

Падом Милошевића, у вокабулару грађанске опције нестала је прича о српском “националбољшевизму”, али не и о српском фашизму. Неодговорно и упорно оптуживање политичких противника и њихових симпатизера за фашизам има свој тродеценијски континуитет. То је много гора и тежа оптужба него рецимо да је „Сергеј “муљао” са фондовима своје хуманитарне организације. Ове оптужбе не само да не одговарају истини већ показују да они који их износе нити разумеју природу Вучићеве власти нити знају шта је то фашизам. Континуирано изношење и понављање ових оптужби пре показује снагу и утицај које у опозиционим круговима поседују екстремне мањине, имајући у виду да су оне примарни протагонисти оваквих оптужби. Оптужбе за фашизам могу имати несагледиве последице у будућности. Оне дугорочно подривају не само СНС већ и сваку будућу власт која ће морати да утроши велики део своје енергије на објашњавање тзв. међународној заједници зашто једна „фашистичка земља” нпр. полаже право на “демократско” Косово.

И на крају, не можемо а да не приметимо да су оптужбе за “фашизам” резервисане искључиво за лидере земаља у региону које се противе приступању НАТО пакту и оне лидере који се оштро противе политици по којој Косово не би морало да буде саставни део Србије. Из овога се може закључити да су оптужбе о фашизму неодговаран покушај дисквалификације политичих противника – баш као и таблоидне афере. Разлика је у томе да таблоиди наносе очигледну штету пре свега циљаном адресату, док оптужбе о фашизму наносе дугорочну штету целом друштву.

Имајући ово у виду, може се рећи да и власт и већи део опозиције увелико користе сличне методе у стигматизацији својих политичких противника, али политичко поље стигматизације је умногоме различито. Иза опозиционих оптужби за фашизам не стоје само локалне политичке амбиције већ у њих могу лако бити уткани и стратешки интереси “неког са стране”. Највећи део опозиционих симпатизера није спреман да подржи промену власти на начин који би био диригован са стране. Двехиљадита година је у том смислу била учитељица живота. Слабост опозиције лежи у одсуству политичке саморефлексије о дугорочним последицама властите пропаганде.

УЛОГА НВО СЕКТОРА

Нема сумње да су текући протести великим делом резултат нагомиланог социјалног незадовољства и реакција на многе, како се чини неоправдане друштвене праксе владајуће елите. Но протести су такође и једним својим делом реакција опозиције, пре свега Савеза за Србију, на тренутну расподелу политичког поља. Опозициони блок је несумњиво под јаким притиском власти, али исто тако несумњиво му недостаје и политички кредибилитет, како због терета прошлости, тако и због још увек нејасног и неартикулисаног политичког програма за будућност. То је разлог зашто се СЗС нашао пред тешким избором – или да настави да делује у постојећем контексту, у коме сигурно губи, или да покуша да се афирмише као релевантан актер на политичкој сцени и врати политички утицај путем демонстрација. Логично, изабрали су ово друго.

Тешкоћа ове опције не лежи само у томе што излазак на улице није сам по себи гарант политичке ревитализације, него и у томе што данашња опозиција нема довољну политичку тежину да би то извела. У страху од неуспеха, у помоћ им је притекао мали – али гласан, утицајан и добро организован – део грађанских иницијатива и њихових активиста. Укључење ових људи у протест је умногоме било важно за опозицију. Са једне стране добили су подршку оних који су увек били најгласнији у критици Вучића и владајуће политике; с друге стране, њихова подршка уједно би значила и експлицитну или имплицитну подршку Запада – барем се тако верује. Овде не говорим о тривијалној “плаћеничко-издајничкој завери”, како се некада ове речи тумаче, већ о чињеници да су светске силе, посебно западне, увек на Балкану имале заступнике својих интереса.

С обзиром да смо слаба земља, ови пропоненти не морају увек да имају јаку базу у народу. Напротив, они су ту да “тематизују” проблеме, да генеришу незадовољство и да по потреби буду окидач за производњу друштвене нестабилности. Чак и у време ДОС-а и Бориса Тадића ови кругови су изражавали незадовољство брзином реформи у Србији. У корену тог незадовољстава лежали су захтеви за међународним признањем Космета, убрзаним уласком у ЕУ и НАТО, као и прихватање западне интерпретације распада Југославије и улоге Србије у том процесу.

Моћ ових група не почива на широкој јавној подршци колико на некој врсти политичке симбиозе са западним центрима моћи. Они својим деловањем промовишу политичке, финансијске и идеолошке интересе “Запада”, а заузврат добијају друштвену промоцију и политички значај. Блискост са “метрополом”, “светским токовима” и “европским вредностима”, а не блискост са “демократском вољом народа” за коју се тобоже залажу, основ је њиховог самолегитимисања, али и полуга њиховог утицаја и снаге. Ова узајамна привлачност је допринела великом одјеку демонстрација у западним медијима. Утицајни медији као што су ИндепендентЊујорк тајмс и многи други редовно извештавају о протестима у Београду, искључиво из опозиционе визуре.

СТИГМАТИЗАЦИЈА ТИХЕ ВЕЋИНЕ

Овај ангажман тзв. прозападног цивилног сектора ствара и мноштво проблема за опозицију. Први и основи проблем је што у великом делу јавности постоји резерва и одбојност која се тиче учешћа и деловања ових малих али утицајних кругова. Разлози за то су многоструки. Као прво, то је претходно наведени мањак политичке одговорности за свој јавни наступ. Чињеница да имају занемарљиву подршку у народу не спречава их да задрже утицајна места у друштву као и присуство у медијима. За разлику од политичких странака, позиција ових кругова је мање одређена политичким програмом, а више елитистичким дистанцирањем од “других” који су у њиховом дискурсу већ стигматизовани као цивилизацијски, културно, политички, па и морално мање вредни.

На тај начин они агресивно провоцирају пажњу оне неме, ћутеће већине коју неуморно денунцирају. Имагинарна осовина дистанцирања (вредновања/класификације) заснива се на позивању на широк појам “западних вредности и пракси”. Ипак, не треба много анализирати да би се видело да се иза безброј пута поновљених позива на највише вредности као што су “слобода” и “демократија” назире прикривено мирење са силом – тј. интересима Запада. Отуда њихово залагање за “цивилизовано друштво” изазива сумњу, јер се неретко одвија на веома нецивилизован начин – елитистичким презиром маса, каткад до степена “социјал-расизма”. Деловање ових неформалних али утицајних група исцрпљује се у одбацивању, исмевању и вређању (наглашавам: исмевању и вређању) сваке политичке опције која није у складу са њиховим често нејасним а неретко екстремним политичким циљевима.

За њих су припадници других политичких опција, посебно владајуће, или “сендвичари” или „ботови“. (До јуче су то били националисти и традиционалисти, али европски ветрови мењају правац.) Овим се онај „Други“ априори дисквалификује – кроз процес естетске деградације одвија се нешто много злокобније, а то је “дехуманизација” Другог. Позивање на цивилизацијске вредности, импрегнирано презиром према Другом, није својствено ни власти (популизам је њен конститутивни део) ни највећем делу страначки организоване опозиције. Оно је, као што рекосмо, својствено оном делу наизглед надстраначких а суштински екстремних, елитизмом задојених активиста, који би да буду неопозиве судије у свему – од политике преко морала до питања укуса.

ЕЛИТА БЕЗ ПРИЗНАЊА

Ограђени бетоном, у центру града, окружени истомишљеницима, проглашавајуци себе за врховни ауторитет по питању истине и морала, самозадовољно живе са осећањем супериорности у малом затвореном свету. Њихово непрекидно позивање на “свет” показује се као арогантна парохијалност с болним осећајем да је трава свуда зелена сем код њих. Залажу се за слободу и различитост, а окружени су и признају само истомишљенике. Њихови Твитер налози имају хиљаде блокираних људи (најчешће зато сто су се дрзнули да им противрече у било ком погледу). У таквом окружењу истомишљеника его, опијен осећајем изузетности, лако нараста и постаје, у својој ароганцији, и глув и слеп. Ова врста парохијалне надутости и злураде ексцентрицности заборавља просту чињеницу: политички гледано разлика између “сендвичара” и самозване “елите” која 30 и више година проповеда о европској будућности Србије (или о Динкићевих “1000 евра”) је у степену похлепе, али и чињеници да су сендвичари на крају ипак добили свој сендвич.

Иако ове неформалне групе себе доживљавају као културну елиту, што је звање које им признаје и део јавности, остаје осећај да ту нешто фали. Наиме, права елита иза себе мора да има широко признање и поштовање народа. То овде није случај. Ко има слуха, лако ће приметити да реч “елита” у свакодневном говору вуче за собом ироничну сенку – она је све више ознака за “надменост и ароганцију” а све мање “признање за изузетност”. (На сличан начин реч “експерт” сада, у говору народа, служи као ознака за високопозиционирано незнање.)

Ма колико биле медијски моћне, за ове елитистичке групације су се неповратно закачиле, с правом или не, две одреднице од којих ће се тешко ослободити: аутошовинизам и аутоколонијализам. Ова “елита” је изневерила очекивања великог дела народа који је полагао наду да ће наш “умни део” у тешким временима бити уз Србију и помоћи у артикулацији кључних државних и националних интереса земље. Но, десило се нешто друго: уместо да јача дух народа, “елита” га је денунцирала, а сваки покушај артикулације ових интереса осуђивала је као “једноумље”, национализам, провалу руралног духа, пад испод нивоа модерности.

ПЛИВАЊЕ НИЗ ЕВРОАТЛАНТСКУ МАТИЦУ

Симулирајући “критичност”, позивајући се на прометејски дух кретања против струје, ова елита већ тридесет година плива низ струју, низ моћну евроатлантску матицу. Своје беспоговорно пристајање уз интересе “запада” карактерише и морално оправдава као борбу за “цивилизацијске и европске” вредности на “заосталом Балкану”. Зато данас почиње да се осећа нелагодно чим изађе из свог заштићеног простора од “коња” до Твитера – нема оног топлог (само)разумевања на које се навикло у добро ушушканом простору академских и културних институција. Таква опозициона елита је, имамо ли у виду објективну логику ситуације, веома добар савезник сваке власти, па и ове. Она је у ствари функционални комплемент ове власти. Она овој власти не одузима легитимитет, него га јача, ако не код урбаних “шетача” онда сигурно код презрених “сендвичара”. А ових других је много више.

Презрив однос који овај мали али утицајан део опозиције има према народу има повлачи за собом реципрочан одговор. Зато су неки опозициони активисти били затечени и веома изненађени када су се суочили са отпором, не међу ‘сендвичарима” него међу самим протестантима. Као што знамо, део демонстраната се успротивио наступу Мирјане Карановић, која на крају није ни одржала говор. То показује две ствари: прво, протестанти из 2019. нису исто што и протестанти из 2000; друго, постоји пукотина између “шетача” и организатора – између опозиционог бирачког тела на једној страни и опозиционих организационих група и странака на другој.

Управо ова пукотина упућује на главни проблем опозиције. Проблем је у јасном артикулисању циљева протеста. Велики део протестаната више нису само следбеници из 2000. године. Они нису спремни да без резерве следе званичне опозиционе групе и странке, тим пре што ни они јадни остаци некад великих странака немају јасну стратегију шта хоће, или немају храброст да то јавно кажу. Зато се код битних питања од државног значаја пре уздржавају од суда него што заузимају став. То се да видети и на овим протестима. Три месеца од њиховог почетка протеста још увек није јасно ни ко стоји иза њих, ни шта им је циљ, ни по ком принципу се бирају говорници, ни ко их бира… Чини се да конспиративност која прати организацију протеста више подсећа на карикатуралну организацију неког меког државног преврата него на грађански протест.

ОДСУСТВО ВИЗИЈЕ И БРЕМЕ ПРОШЛОСТИ

Иако то није званичан став опозиционих партија, реторика романтичног призивања и подсећања на Пети октобар, када су улични протести довели до меког државног удара, упућује на то. Томе у прилог иде и портретисање Александра Вучића као наследника Слободана Милошевића, и ламентирање због изостанка “6. октобра”, као и лажна нада да је можда сада дошао тренутак за то. Ипак, ситуација данас и ситуација 2000. године су битно различите. Не само да Вучић није у позицији у каквој је био Слободан Милошевић, већ и данашња опозиција није у позицији у каквој је био ДОС.

Прво, у односу на Милошевића опозиција је тада пружала јасну алтернативу. Очекивало се да ће променом државне политике и прихватањем захтева са Запада (како у погледу економског устројства, тако и у погледу односа моћи у региону) ослабити спољни притисци, нестати санкције, што би омогућило Србији да лакше штити своје државне интересе, а грађанима да поправе свој животни стандард. Све је то садржано у оној (истинитој или апокрифној) изјави Зорана Ђинђића да ће Србији кренути набоље кад се ослободи “капиталца” (мислећи на Слободана Милошевића). Не улазећи у политичко вредновање ових очекивања, то је био конкретан оперативни политички програм који је код дела незадовољног грађанства будио наду.

Знамо и како се то завршило. Црна Гора се одвојила, Косово стекло признање, привреда уништена у процесу тајкунизације и пљачкашке приватизације, а Хашки трибунал је постао место (само)понижавања – место где се осетила сва горчина пораза. До 2012. наде су пропале. Питање да ли је већина грађана Србије икад искрено веровала у обећања ДОС-а или их је прихватила као решење наметнуто бомбама и дугогодишњим исцрпљивањем, остаће тема спорења. Ипак, нема сумње да је у време Милошевића опозиција имала много јачу подршку грађана него што је то случај данас. То најбоље показују многе опозиционе победе на локалним изборима у 90-им годинама.

Уз то, Запад је агилно подржавао протесте, и медијски и финансијски, док је Милошевић био препуштен самом себи. Данас је западна подршка опозицији далеко слабија, мање видљива и – након преживљеног искуства прве деценије XXI века – мање прихватљива са становишта широког бирачког тела. Успостављен је и известан баланс моћи у погледу страних утицаја. Русија је постала активни играч и контратег западном упливу – не толико због подршке А. Вучићу колико зарад својих интереса на Балкану.

СУД УКУСА

И на крају, али не и најмање важно, за разлику од опозиције, која је пре две деценије заступала суштински различиту политику од Милошевића и његових радикалских савезника, данас се разлика између опозиционог и владајућег блока – и поред све хуке и буке – јасно не види, истопила се. Наиме, разлике између СНС-а и опозиције свеле су се са нивоа различите визије будућности Србије, на ниво практичних тактика, или, још ниже ,кадровских потенцијала за остварење малтене идентичних циљева. Отуда је и разумљиво што уместо критике одређене политике имамо опозициону опседнутост Вучићевом личношћу, која се на крају у политичком смислу своди на патологизујући “суд укуса” –„Вучић је нама једноставно одвратан, он је нама неподношљив…” (изјава Бошка Обрадовића).

Наравно, у уређеним западним земљама је донекле сличан приступ политици. Тамо је разлика између власти и опозиције често у нијасни. Али, за разлику од западних земаља, код нас још не постоји прећутни консезус о базичним питањима у погледу будућности земље. Зато данашња опозиција и није права алтернартива власти. Дух политике се своди на дух интриге и дифамације, што има контраефекат јер код многих грађана изазива одбојност. Друго, део опозиције и даље носи велико бреме – сећање бирача на њене политичке учинке док је била на власти, нешто што лидере ДОС-а у време Милошевића није оптерећивало. И треће, чињеница да евроатлантистичке неформалне групе настоје да дају тон протестима, као и настојање опозиционих странака да – користећи демонстрације – добију подршку страног фактора за своју политику, изазива дубоко подозрење сваког ко држи до своје државе.

Видљиво је да раздробљена и уситњена опозиција није успела да се прилагоди променама која су се у међувремену одиграле. Заробљена у увелико истрошеној реторичкој и идеолошкој матрици, она већ шест година трпи убедљиве изборне поразе. Разлог томе нису толико “нерегуларни услови такмичења”, како тврде њени лидери, већ најпре одсуство јасног става у погледу фундаменталних питања, оних која су од највећег државног и националног интереса, а којим би се повукла препознатљива разлика у односу на политику власти, као и неуспешно опозиционо ослобађање од “терета прошлости”.

Некад се чини да у опозиционим круговима више и нема политике, него да је на делу њена симулација у виду политичких интрига и изношења прљавог веша. Тиме се улудо губи велика енергија – политичко профилисање се одвија на споредном терену, на нивоу “питања другог и трећег реда”, док се питања, као што смо већ рекли, која се тичу фундаменталне будућности ове земље, потискују у други план. Опозиција тренутно нема став о статусу Космета, нема став о будућности Републике Српске и статусу српског народа у Црној Гори и Хрватској, нема став о Евро-Атланским односно Евро Азијским интеграцијама, о политичком присуству Нато-а или Русије на овим просторима, нема став о економској развојној стратегији, а нема став ни о тумачењу недавне историје. У таквој ситуацији опозиција је изложена испадима својих функционера који врло често износе дијаметрално опречне ставове, као и контрапродуктивном приписивању ставова тих појединаца целом Савезу.

ШТА ЈЕ БУДУЋНОСТ ОПОЗИЦИЈЕ?

Имајући све ово у виду, тешко је замислити да ће ови протести довести (барем у догледној будућности) до промене власти. Поставља се, дакле, питање шта је будућност српске опозиције – јер, не заборавимо, без добре опозиције нема ни добре власти. Нема сумње да су многи захтеви протестаната оправдани и да актуелна власт мора много тога да промени – пре свега у односу на јавни простор, поштовање институција, борбу против корупције и спречавање срастања партије и државе. Али биће јако лоше ако монопол на то незадовољство успоставе истрошене политичке партије или лидери. То неће допринети ни јачању опозиције, ни јачању институционалних механизама.

Одговор на горње питање је на први поглед веома једноставан. За почетак, неопходно је јасно артикулисати, на оперативном нивоу, политички програм који би се јасно разликовао од владајућег, и друго, ослободити се бремена прошлости. Док се то не учини, опозиција ће бити приморана да се бави “питањима другог реда”. Не мислимо да су та питања небитна, али она нису у стању да обезбеде дугорочну мобилизациону снагу.

Поред тога, морају и да се ослободе утицаја компромитованог дела НВО елите која својим наступом чини, видели смо, више штете него користи. Ово није лак корак (постоји велики отпор истрошених кадрова у опозиционим структурама), али је неопходан уколико се жели масовнија подршка. А масовна подршка значи задобити и “сендвичаре”. Без тог реза, независно од бројности и учесталости протеста, они ће остати израз хтења само једног дела грађанства – али без подршке радника, сељака, привредника и ширег друштва у целини. Без те подршке, власт нема разлога да брине нити опозиција има чему да се нада.

То потврђује и историја. После убиства премијера Зорана Ђинђића, Демократска странка се обновила захваљујући раскиду са делом своје прошлости оличеном у ЛДП-у. То јој је добрим делом обезбедило следећих 10 година власти. Сада је на Савезу да то исто учини. Да се реши компромитованих лидера из својих редова, да се реши подршке оних који немају подршку у народу, и да тако реформисани наступе на политичкој сцени Србије.

Уколико ово не учине, њихова политичка релевантност ће зависити искључиво од подршке споља. Када она нестане или када се преусмери на друге актере, СЗС чека иста судбина која је дочекала Сашу Јанковића или некада Вука Драшковића – осуда бирача и одлазак у заборав!

Владислав Обреновић је политиколог и сарадник часописа Идентитет. 

Извор Нови Стандард

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*