„ВЕЛИKА СРБИЈА — ДАБОГДА ТИ БИЛА ТОЛИKА АВЛИЈА“

0

У Солун се током Првог светског рата, након отварања тамошњег фронта, слило безброј људи, што избеглица што војника расутих по нашој и војскама наших западних савезника. Гладни вести и информација, гладни забаве ако су стигли на дводневно или тродневно одсуство, војници су тражили новине. А новине су излазиле на свим језицима. На српском чак четири листа

Први светски рат је донео до тада незапамћена страдања и цивила и војника, а имајући у виду да је Европа после само двадесетак година водила још гори и страшнији, може се закључити да житељи Старог континента ништа нису били научили. Ту смо укључени и ми, са нашим повицима да је „бољи рат него пакт“. А ми смо, ваљда, требали најпаметнији да будемо, јер смо у оном Великом рату страдали највише од свих, пропорционално гледано.

Елем, рат који нам је наметнут јула 1914. ми смо добијали све до поткрај наредне године, када се на нашем фронту аустроугарској војсци прикључила немачка. Наши савезници су доцкан кренули да се искрцавају код Солуна, у намери да нам дођу у помоћ, али смо ми доживели колапс пре него што су успели да стигну до Србије. Ти Французи и Енглези, и Руси, отворили су Солунски фронт, онај исти на који смо стигли након крфског опоравка, који је уследио после Албанске голготе.

У оно је време Солун — пре него што су се савезничке војске размилеле по његовим улицама — имао око 150.000 житеља; половина су били сефардски Јевреји, а затим Грци и Турци (размена становништва између Грчке и Турске одиграла се тек двадесетих година). Солун су због његове мултиетничности и мултијезичности прикладно називали — Вавилонска кула

Још кад су дошли француски Зуави широких панталона и црвених прслука, Сенегалци огромних фесова, Мароканци са чалмама, Енглези у каки-униформама и с лулама, Индуси с турбанима, Шкоти у килтовима, Срби са шајкачама и у британским кафеним и француским плавим униформама јер су њихове пропале, Руси, Аустралијанци, Новозеланђани, Италијани, Јапанци, да не причамо о домаћим грчким војницима у фустанелама и царухима на ногама…

Све вам је јасно: била је то шаролика „екипа“. Али ипак екипа у којој су се Срби, кажу оновременици, истицали висином, маса из које су штрчали.

Толика количина армејаца гладна вести и информација, а без радија и телевизије, без интернета, морала је некако њима да буде храњена. А храњена је јединим тада доступним медијем: новинама. У другом највећем грчком граду излазила је тада савезничка штампа на свим језицима, укључујући и српски. Шта више, на српском је излазило чак четири листа. Имали смо „Српски гласник“, затим „Правду“ и „Народ“ те коначно, ни мање ни више него — „Велику Србију“.

Постојао је чак и један обичај који бележи Јасмина Томашевић у свом магистарском раду „Први светски рат и Грчка у очима изгнане српске војске“, одбрањеном на Аристотеловом универзитету, а на бази којег је једном „Политикин Забавник“ написао обимнији текст.

Наиме, продавци новина викали су улицама: „ВЕЛИKА СРБИЈА, ВЕЛИKА СРБИЈА“, а наши војници који су пролазили узвраћали би речима: „Велика Србија — дабогда ти била толика авлија“. И онда би купили један примерак. Прави злочиначки подухват, нема шта (ако смемо да се нашалимо а да нам чистунци и морална полиција не скоче за врат).

Наравно, прве стране — које су доносиле вести са фронтова које су војници свеједно већ знали — биле су прескакане. Поред тога, војници су управо били утекли из кланице на неколико дана, нису желели да читају вести о тој кланици. Више их је занимало шта се у граду дешава: где се која представа одржава, где се који филм пушта, које су дежурне апотеке. Још ако има неких сочних причица о чаркама и тучама између савезничких солдата, све буде потаман.

 

Политикин забавник

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*