„VELIKA SRBIJA — DABOGDA TI BILA TOLIKA AVLIJA“

0

U Solun se tokom Prvog svetskog rata, nakon otvaranja tamošnjeg fronta, slilo bezbroj ljudi, što izbeglica što vojnika rasutih po našoj i vojskama naših zapadnih saveznika. Gladni vesti i informacija, gladni zabave ako su stigli na dvodnevno ili trodnevno odsustvo, vojnici su tražili novine. A novine su izlazile na svim jezicima. Na srpskom čak četiri lista

Prvi svetski rat je doneo do tada nezapamćena stradanja i civila i vojnika, a imajući u vidu da je Evropa posle samo dvadesetak godina vodila još gori i strašniji, može se zaključiti da žitelji Starog kontinenta ništa nisu bili naučili. Tu smo uključeni i mi, sa našim povicima da je „bolji rat nego pakt“. A mi smo, valjda, trebali najpametniji da budemo, jer smo u onom Velikom ratu stradali najviše od svih, proporcionalno gledano.

Elem, rat koji nam je nametnut jula 1914. mi smo dobijali sve do potkraj naredne godine, kada se na našem frontu austrougarskoj vojsci priključila nemačka. Naši saveznici su dockan krenuli da se iskrcavaju kod Soluna, u nameri da nam dođu u pomoć, ali smo mi doživeli kolaps pre nego što su uspeli da stignu do Srbije. Ti Francuzi i Englezi, i Rusi, otvorili su Solunski front, onaj isti na koji smo stigli nakon krfskog oporavka, koji je usledio posle Albanske golgote.

U ono je vreme Solun — pre nego što su se savezničke vojske razmilele po njegovim ulicama — imao oko 150.000 žitelja; polovina su bili sefardski Jevreji, a zatim Grci i Turci (razmena stanovništva između Grčke i Turske odigrala se tek dvadesetih godina). Solun su zbog njegove multietničnosti i multijezičnosti prikladno nazivali — Vavilonska kula

Još kad su došli francuski Zuavi širokih pantalona i crvenih prsluka, Senegalci ogromnih fesova, Marokanci sa čalmama, Englezi u kaki-uniformama i s lulama, Indusi s turbanima, Škoti u kiltovima, Srbi sa šajkačama i u britanskim kafenim i francuskim plavim uniformama jer su njihove propale, Rusi, Australijanci, Novozelanđani, Italijani, Japanci, da ne pričamo o domaćim grčkim vojnicima u fustanelama i caruhima na nogama…

Sve vam je jasno: bila je to šarolika „ekipa“. Ali ipak ekipa u kojoj su se Srbi, kažu onovremenici, isticali visinom, masa iz koje su štrčali.

Tolika količina armejaca gladna vesti i informacija, a bez radija i televizije, bez interneta, morala je nekako njima da bude hranjena. A hranjena je jedinim tada dostupnim medijem: novinama. U drugom najvećem grčkom gradu izlazila je tada saveznička štampa na svim jezicima, uključujući i srpski. Šta više, na srpskom je izlazilo čak četiri lista. Imali smo „Srpski glasnik“, zatim „Pravdu“ i „Narod“ te konačno, ni manje ni više nego — „Veliku Srbiju“.

Postojao je čak i jedan običaj koji beleži Jasmina Tomašević u svom magistarskom radu „Prvi svetski rat i Grčka u očima izgnane srpske vojske“, odbranjenom na Aristotelovom univerzitetu, a na bazi kojeg je jednom „Politikin Zabavnik“ napisao obimniji tekst.

Naime, prodavci novina vikali su ulicama: „VELIKA SRBIJA, VELIKA SRBIJA“, a naši vojnici koji su prolazili uzvraćali bi rečima: „Velika Srbija — dabogda ti bila tolika avlija“. I onda bi kupili jedan primerak. Pravi zločinački poduhvat, nema šta (ako smemo da se našalimo a da nam čistunci i moralna policija ne skoče za vrat).

Naravno, prve strane — koje su donosile vesti sa frontova koje su vojnici svejedno već znali — bile su preskakane. Pored toga, vojnici su upravo bili utekli iz klanice na nekoliko dana, nisu želeli da čitaju vesti o toj klanici. Više ih je zanimalo šta se u gradu dešava: gde se koja predstava održava, gde se koji film pušta, koje su dežurne apoteke. Još ako ima nekih sočnih pričica o čarkama i tučama između savezničkih soldata, sve bude potaman.

 

Politikin zabavnik

POSTAVI ODGOVOR

*