Veliki američki rat o kojem se malo zna

0

Ako bismo se zapitali šta bi se desilo kada bi predsednik Tramp zaista deportovao, ućutkao ili pohapsio sve one koje naziva neprijateljima države, treba samo da se vratimo sto godina unazad, kada su SAD ušle ne samo u Prvi svetski rat, već i u trogodišnji period neviđene cenzure, masovnih hapšenja i antiimigrantskog terora, piše književni kritičar Adam Hohšild, koji je za „Njujork rivju ov buks“ (The New York Review of Books)  analizirao tri nove knjige i jedan film o tom periodu.

Kada je Vudro Vilson izašao pred Kongres 2. aprila 1917. i zamolio ga da podrži rat protiv Nemačke, Amerika je, kao i danas, bila rastrzana neslogom. Iako su milioni ljudi bili spremni za rat, predsednik Vilson nije bio siguran da može da računa na vernost nekih devet miliona nemačkih Amerikanaca ili četiri i po miliona irskih Amerikanaca, koji bi možda nerado ušli u savez sa Velikom Britanijom. Osim toga, stotine vladinih zvaničnika pripadalo je Socijalističkoj stranci, koja se snažno opirala američkom učešću u ovom kao i bilo kojem drugom ratu. Tu je bilo i desetine hiljada Amerikanaca, takozvanih voblija (Wobblies), članova militantnog pokreta “Industrijski radnici sveta” (IWW), a jedina bitka koju su oni hteli da biju bila je ona protiv kapitalista.

U trenutku kada su SAD ušle u rat u Evropi, drugi, manje primetni rat počeo je kod kuće. Vodili su ga savezni agenti, lokalna policija i revnosni građani. Imali su tri mete: bilo kakvog nemačkog simpatizera, levičarske medije i radnike aktiviste. Rat protiv poslednje dve grupe nastavio se godinu i po dana pošto se Prvi svetski rat okončao.

Na zapanjujuće trampovski način, sam predsednik Vilson je pomogao da se poseje seme sumnje prema svemu nemačkom. Čak i pre objave rata upozorio je da ga je „sramota da prizna, ali postoje građani SAD, rođeni pod drugim zastavama… koji su sipali otrov nelojalnosti u arterije našeg nacionalnog života. Takve temperamente, anarhične i nelojalne osobe moraju biti slomljene“.

Čim su SAD ušle u rat, na početku Vilsonovog drugog mandata, lomljenje je doživelo vrhunac. Vlada je počeka da hapsi građane rođene u Nemačkoj koji nisu bili naturalizovani Amerikanci, ali na vrlo selektivan način: hvatajući, na primer, sve one koji su članovi IWW. Milioni Amerikanaca su brže-bolje krenuli da se otarase svega što je podsećalo na Nemačku. Porodice su menjale prezime Šmit u Smit. Udžbenici na nemačkom su spaljivani. Nemački dirigent Bostonskog simfonijskog orkestra Karl Muk uhapšen je iako je bio državljanin Švajcarske; sumnjalo se da su beleške koje je napravio na partituri za “Stradanje Sv. Mateje” bile šifrovane poruke za Nemačku. Grad Berlin u Ajovi promenio je ime u Linkoln, a Ist Džermantaun (East Germantown)u Indijani postao je Peršing.

“Njujork herald” objavio je imena i adrese svakog Nemca i Austrougarina u Njujorku. Građani su uzeli zakon u svoje ruke. U Ilinoisu su oteli rudara Roberta Pragea koji je imao tu nesreću da se rodio u Nemačkoj. Tukli su ga, skinuli mu odeću, umotali ga u američku zastavu, naterali ga da peva američku himnu i potom linčovali. Nije bilo važno to što je ranije pokušao da se prijavi za mornaricu, ali je odbijen zbog jednog staklenog oka. Posle većanja porotnika od čitavih 45 minuta, 11 pripadnika rulje je oslobođeno optužbi za ubistvo.

Sledeća bitka bio je napad na medije do tada – a i do sada – nezapamćen u američkoj istoriji. Njegov vođa bio je Vilsonov general Albert Sidni Berleson, pompezni bivši tužilac i kongresmen. Juna 1917. poslao je instrukcije lokalnim upravnicima pošta da proveravaju nezapečaćene pošiljke, novine itd. za sve što bi “sračunato moglo da izazove neposlušnost, nelojalnost, pobunu ili na drugi način sputava ili osramoti vladu koja je u ratu”. Šta je značilo “osramoti”? Potonji Berlesonov dopis je dao širok raspon primera, od izjava da „vladu kontrolišu Volstrit ili proizvođači oružja ili bilo čiji drugi interesi” do „neprikladnog napada na naše saveznike“.

Berleson je krenuo na medije, jednog po jednog, od kojih su mnogi bili povezani sa Socijalističkom partijom. Iz pošta je izbačena sva “voblijevska” literatura. Sa toliko imigranata, SAD su imale na desetine novina na jezicima manjina. Svi urednici su sada morali da dostavljaju upravnicima pošta prevode tekstova koji imaju veze sa vladom, ratom ili saveznicima pre nego što bi smeli da budu objavljeni, što je dovelo do toga da se mnogi ugase zbog dodatnih troškova. Pre kraja rata 75 različitih novina je bilo ili cenzurisao ili sasvim zabranjeno.

Konačno, rat je pružio vladi i privredi savršen izgovor da napadne radnički pokret. Osam godina pre toga na stotine radnika je svake godine štrajkovalo; sada je bukvalno svaka kancelarija IWW bila uništena. Ljudi su hapšeni bez naloga, a veći deo represije nikada nije zvanično zabeležen jer su istrage sprovodili članovi odbora za građansku samozaštitu. I takozvani intelektualci su bili izgubili kompas.

– Večeras će ovim ulicama šetati ljudi koje treba uhapsiti pred zoru i streljati. Ima novina koje izlaze svaki dan u ovom gradu čiji urednici zaslužuju smrt zbog izdaje – rekao je u Njujorku avgusta 1917. Elihju Rut, nekadašnji ministar rata, ministar spoljnih poslova i senator, prototip takozvanog mudrog čoveka spoljne politike 20. veka.

Američki predsednik Vudro Vilson 1920. godine dobio je Nobelovu nagradu za doprinos uspostavljanju mira i završetku Velikog rata, ali njegova unutrašnja politika mailazi na oštre osude i 100 godina kasnije

Američki predsednik Vudro Vilson 1920. godine dobio je Nobelovu nagradu za doprinos uspostavljanju mira i završetku Velikog rata, ali njegova unutrašnja politika nailazi na oštre osude i 100 godina kasnije Vudro Vilson je u svetu promivisao Ligu naroda ne bi li rešio konflikte na miran način, ali kod kuće je njegovo Ministarstvo pravde odobravalo stvaranje grupa građana za samozaštitu koji su imali prava da hvataju one koji su izbegavali regrutaciju. Vlada je ponudila 50 dolara za svaku glavu. Širom zemlje hvatani su sumnjičavci, bez mnogo opravdanja. U jednoj raciji septembra 1918. u Njujorku je uhvaćeno preko 60.000 muškaraca od kojih je samo 199 zaista izbegavalo vojsku.

Kada se rat završio, vlada je imala novi izgovor da nastavi sa primenjivanjem sile: ruska revolucija sada je bila krivac za bilo kakve nemire kod kuće, poput talasa posleratnih štrajkova 1919. Njih su nemilosrdno gušili. Kada su se čule bombe u Njujorku, Vašingtonu i još nekolikoliko gradova, sve ih je podmetnula mala grupa italijanskih anarhista. Ali alternativne činjenice su vladale: direktor Istražnog biroa (prethodnika FBI) tvrdio je da su bombaši povezani sa ruskim boljševicima. Iste godine protesti crnih Amerikanaca su dali šlagvort za rasno nasilje. Skoro 400.000 crnaca služilo je u ratu, a onda se vratilo u zemlju gde su im bila ukinuta prava na rad, obrazovanje i stanovanje. Dok su se nadmetali sa milionima belih ratnika povratnika za malobrojne poslove, izbili su rasni nemiri i tog leta preko 120 ljudi je ubijeno. Linčovanja su dosegla najvišu tačku u poslednjih 10 godina, ali i te rasne tenzije su stavljane na teret Rusije. Sam Vilson je predvideo da će „američki crnac koji se vraća iz inostranstva biti najveća opasnost da se boljševizam ukoreni u Americi“.

Taj period represije doživeo je vrhunac krajem 1919. i početkom 1920. Palmerovim racijama predvođenim državnim tužiocem, generalom Mičelom Palmerom, kome je na svakom koraku pomagao mladi zvaničnik Ministarstva pravde po imenu Džon Edgar Huver. Samo u jednom danu, primera radi 2. januara 1920, 500 ljudi je uhapšeno. Policija je bila gruba, mlatila je hapšenike i vukla ih niz stepenice, razbijala vrata od stanova, bacala nameštaj. U Bostonu je 800 ljudi sprovedeno kroz grad u lancima do privremenog zatvora, drugih 800 držano je u hodniku savezne institucije u Detroitu, bez prozora i kreveta, sa jednim čučavcem i jednim lavaboom.

Palmer je otvoreno pričao da su racije motivisane gušenjem bilo kakvog pokreta koji ima svrhu da širi ideje komunizma iz Rusije. Kada je histerično predvideo da će 1. maja 1920. doći do ogromnog boljševičkog ustanka, vlasti u Čikagu su preventivno uhapsile 360 najradikalnijih. Dan je prošao bez incidenta i konačno je postalo jasno da SAD nikad i nisu bile na ivici revolucije. Na kraju krajeva, članstvo dve suprotstavljene komunističke stranke bilo je minorno.

Građani, naročito pravnici, advokati i profesori, bili su ohrabreni da progovore protiv represije i najgore se završilo. Ali je obavilo svoju svrhu. IWW je slomljen, Socijalistička stranka svedena je na svoju senku, a sindikati su bili primorani da se povuku. Pošto je ovaj sramotni period naše istorije tako često prenebregavan, dobro je što se ove godine na njega podseća u nekoliko knjiga i filmova kojima se obeležava 100 godina od ulaska SAD u Prvi svetski rat.

Margaret E. Vagner je u Margaret E. Vagner je u „America and the Great War“ (Amerika i Veliki rat) otkrila već poznatu stvar da je priča o ovoj zemlji i ratu daleko složenija od “Lusitanije” i da se rat vodio i kod kuće. Ona je knjigu ilustrovala fotografijama i crtežima iz Kongresne biblioteke, u kojoj inače radi. Slične događaje opisuje i dokumentarac „The Great War“ (Veliki rat), šest sati vrlo drugačije Amerike od one koju možemo videti u tradicionalnim ratnim dokumentarcima o zemlji koja sve radi kako treba. Sam Kazin je autor preko potrebne knjige za ovo vreme jubileja, „War Against War“(Rat protiv rata). Kada se ruska revolucija dogodila, većina represije vođena je u ime antikomunizma. Istorija tog antikomunističkog ludila, knjiga „Spider Web“ (Paukova mreža) Nika Fišera pruža osvežavajuće originalni pogled. Antikomunizam u ovoj zemlji, ističe on, nikada nije imao mnogo veze sa SSSR.

Zaključak

Ne, ne možemo se tešiti rečima “da su samo ljudi znali”. Ljudi jesu znali. Svi ovi sramni događaji su objavljivani, ponekad i fotografisani, a u nekoliko slučajeva zabeleženi i kamerom. Ali mediji su generalno odobravali sve što se dešavalo. Na svu sreću, većina državnih medija danas nije toliko navijački nastrojena. Konačna lekcija iz ovih mračnih vremena jeste da, kada predsednik nema toleranciju za opoziciju, najveća sreća koju bog može da mu pošalje je rat. Onda neposlušni ne postanu samo “lažne vesti”, već i izdajnici. To bi trebalo da nam svima bude upozorenje.

 

 

njubooks

POSTAVI ODGOVOR

*