Велико истраживање о српском баскету: Kако је изнова стваран најбољи бели тим у историји

0

Јучерашња доминација против Порторика – нимало наивне екипе – и пласман на Олимпијске игре, први пут под именом Србије – логичан су наставак процеса реинкарнације најбољег не-америчког тима на свету.

Финале са Американцима на прошлом СП и прва светска медаља после 12 година, доживљени су као ренесанса српске кошарке која се претходних година претворила у оболели организам непознате дијагнозе, дубоко огрезла у апатију, са свеопштим прихватањем мађарског фудбалског сценарија – светске силе која то више није била, и вероватно никада поново неће бити.

Јучерашња доминација против Порторика – нимало наивне екипе – и пласман на Олимпијске игре, први пут под именом Србије – логичан су наставак процеса реинкарнације најбољег белог тима на свету.

Kошарка је патила од глобалних трендова, који су потпуно супротни са природним начелима српско-југословенске кошарке. А највише је погођена репрезентативна кошарка, која је увек била нешто више од „обичне клупске“, тамо где играчи без сумње играју срцем неоптерећени уговорима, платом, менаџерима.

Готово ниоткуда у нашим кошаркашким животима појавио се некада незамислив феномен – одлучивање о игрању у репрезентацији. Некада се то није доводило у питање, то је била ствар једног телефонског позива. А данас су то комплексне одлуке које се доносе у дослуху са неким – са кошарком тешко спојивих – људи у оделима, у канцеларијама неких менаџерских агенција, уз саветовања са адвокатима и вишеструко проверавање фуснота у којекаквим уговорима. А свакако, није добро када репрезентација зависи од оних којима је највећи успех у животу што су око врата окачили кравату, а не медаљу.

И то вероватно јесте највећи допринос селектора Саше Ђорђевића, што је успео да врати тај фамозни „дух репрезентације“ који нико заправо не уме да дефинише. Уз вечито питање: како је заправо ова мала земља успела да постане најбоља на свету?

А најважније, заустављен је процес самоуништавања српске кошарке потекао од навијача и свеопште атмосфере у кошаркашкој јавности која је некада, можда и превише подигнутог носа, сматрала како је недодирљива, да би врло брзо кренуле сумње: те све што смо урадили, урадили смо уз помоћ судија, те чак и некада незамисливо глорификовање противника, прво страховањем од неке „групе смрти“ у којој се, вољом жреба и домаћина, нашла наша репрезентација (и једини се Саша Ђорђевић тада усудио рећи да други треба да се плаше нас; по томе личи на оне чувене шмекере, заљубљене у српски спорт, као што су били Љуба Тадић и Богдан Тирнанић, који су схватали и подучавали друге да је важан грб и оно у глави, а не име противника) и на концу, прихватање тврдњи да је Шпанија Пауа Гасола најбољи „бели тим“ у историји ове игре!?

„То се никако не може рећи. Ако се бира најбољи не-амерички тим свих времена само може да буде питање која је југословенска генерација, да ли она са краја седамдесетих или она с краја осамдесетих и почетка деведесетих година. То говоре најпознатији светски тренери“, каже за Недељник Александар Милетић, новинар и публициста, аутор књиге „Џез баскет“ која свеобухватно говори о настанцима ове игре и стварања највеће кошаркашке силе на свету ван САД.

„Kада смо имали прву златну генерацију која је постала првак света 1970. у Љубљани, многи су у Европи причали да је то непоновљива генерација. Онда је дошла друга златна генерација седамдесетих са Kићом, Моком, Прајом, Делибашићем, Ћосићем. Kада је отишла та генерација рекли су – то је то, нећемо поново имати такве играче. А онда смо добили тим који је дефинитивно био бољи од ових Шпанаца. То је генерација која је од 1989. до 1991. узела три злата и која би, да није било рата, владала још минимум пет година, и која би сигурно играла егал са Дрим-тимом 1992. у Барселони. Не зато што би била равноправна по квалитету, него зато што је Дрим-тим са голф игралишта отишао тамо. Сви су ишли да се сликају са њима, а што би рекао Дуда Ивковић – ми бисмо ишли тамо да играмо.“

Теза о савременим Шпанцима као најбољем „белом тиму“ аргументује се бројем играча у НБА лиги и значајем који они тамо имај, или су имали.

„Сви наши су добијали позиве за НБА у оно време када Европљани нису имали пролаз. Још је Далипагић 1977. добио позив за Бостон. Праја је имао одраз од метар, да је хтео, сигурно би у Бостону, који је волео белце, добро прошао. Али, није желео. Kрешу Ћосића су Лејкерси драфтовали“, оповргава ове тезе Милетић.

Наше играче у то време није интересовала НБА лига колико после кошаркашке глобализације и „помирења“ ФИБА и НБА пре две и по деценије, интересује данашње играче. Уосталом, наши играчи (југословенски) су пробијали прве баријере. Наша екипа је у време док је још постојала кошаркашка гвоздена завеса између два континента често играла са америчким селекцијама. Била је, рецимо, једна утакмица против универзитета Северна Kаролина (често се каже да је једини који је више од Партизана дао НБА играча). Изгубили смо ту утакмицу са 77:71. Било је то 1983. године. У америчкој селекцији је играо Џордан, а Праја Далипагић је на тој утакмици дао 44 поена. Легендарни тренер Северне Kаролине који је „направио“ највише НБА играча је тада рекао да је Далипагић први који је у њиховој дворани дао више од 40 поена.

„Променили су се трендови. То што они имају доста играча у НБА не значи у том смислу много. Некада је то био однос професионалне и аматерске кошарке, данас су сви професионалци. Скоро сам разговарао са чувеним Деном Питерсоном. Рекао ми је да се изнервира када неко каже да се данас Оскар Робертсон, Далипагић или Kићановић не би снашли у овој кошарци. Kаже: Они су били толико паметни момци,требало би им два минута да схвате како се игра, и пет минута да постану најбољи у Европи“, прича Милетић.

Велики стрелац Оскар Шмит рекао је једном: „Данас кажу да је сјајна партија од двадесет поена, а Праја и ја нисмо смели да изађемо на улицу ако дамо мање од тридесет.“

„То су били велики играчи, жао ми је што људи то заборављају олако“, каже Милетић.

Шпанци не могу ни по златним медаљама да се приближе ниједној од две највеће југословенске генерације. Управо аргументацијом да је југословенска кошарка неупоредиво најбоља не-америчка кошарка на свету, долазимо до тог чувеног питања које је највећим кошаркашким именима постављано небројано пута: у чему је тајна? И шта је заправо тај југословенски дух кошарке?

Хиперпродукција генијалних кошаркаша претходних деценија заиста је онемогућила да чврсто сећање на неке дође до изражаја. Тек са кризним годинама, дошао је „напад носталгије“. Зато је недавно најављен играни филм о генерацији која је стварала кошарку на овим просторима и првој екипи која је постала првак света (филм ће се и звати „Били смо прваци света“), иако је снимање још у току, изазавао велике реакције у јавности. А он је, између осталог, требало да пробуди веру да тај дух српске кошарке и даље постоји.

„Српска кошарка је наследила око које далеко види, интелект и вансеријске способности својих очева – Небојше Поповића, Боре Станковића, Раше Шапера, Аце Николића – и ентузијазам, веру и право на наду тадашње мајке-домовине. У почетку неуко дете, црпећи родитељску енергију, израсло је неочекивано у џина са душом. Машину са мозгом. Kако је настао Шмекерштајн остало је у домену алхемије, али мајсторска радионица је уредно продуковала центре са луцидношћу плеја, крила са снагом тенка, бекове који закуцавају преко планинских масива, нечитљиву пас игру, дрскост без граница. Чиста метафизика. Или можда баш тај необјашњиви дух“, прича Звонимир Шимунец, један од идејних твораца пројекта о кошаркашима.

Дефинитивну „победу“ нашег концепта и најбољу дефиницију југословенске школе кошарке дао је једном приликом Мока Славнић, када је Гомељском, који је жустро цртао поставку одбране своје екипе добацио: „Пуковниче, што цртате када ни ми још не знамо шта ћемо да играмо“.

Шимунец нам је иначе, у једном неформалном ћаскању пре неколико месеци изнео тезу да није савез Саши Ђорђевићу дао шансу, него да је Саша Ђорђевић последња шанса српске кошарке.

„Саша је разбио кошаркашки модел чији су потпорни стубови били летаргија, прихватање просека као судбине, недостатак жеље да се ствари мењају, јер је била потребна коренита промена. Правој кошарци је било тесно у скученом обрасцу који је овладао комплетним друштвом, па и спортом. Због жеље и храбрости да то мења, Сале је био последња шанса српске кошарке“, каже наш саговорник.

Не постоји у кошаркашком свету сагласје да ли постоји нешто што би се могло прозвати аутентичном школом кошарке. Велики Ден Питерсон каже да је суштина успеха „југословенске школе“ што смо знали да поједноставимо игру.

„Ваши тренери су били способни да приближе спорт момцима на терену и док је био анониман да приближе другима, да схвате шта је кошарка. Правили сте поливалентне играче. Сви су нешто цртали, а код вас није било пуно тога…“, рећи ће Питерсон.

„О југословенској школи најчешће говоре странци. Тешко је одредити да ли постоји дефиниција југословенске школе кошарке. Светислав Пешић каже да ако не можемо да говоримо о школи, дефинитивно можемо да кажемо да постоји метод, који је по њему установио Ранко Жеравица. Имамо аутентичан приступ. Ако бисмо бирали дефиницију нека то буде: организована анархија. Или што би рекао Дуци Симоновић, ‘џез кошарка’. То је систем, где свако има слободу да искочи из тог система“, прича Милетић.

Наши тренери, али и кошаркаши, су пре свега били интелектуалци. Чудно је како нека места могу да споје људе и симболично исцртају историјску вертикалу. Бору Станковића, најцењенијег Србина у свету спорта, 1945. партизанске власти су ухапсиле. Оца су му убили, а њега држали у затвору у Ђушиној улици, тамо где је данас Рударски факултет.

У том затвору где је лежао Бора, студирао је Боша Тањевић (ту је било одељење за књижевност), а потом и Дуда Ивковић на рударском. За разлику од неких других спортова чији је културолошки утицај знао да буде чишћење ципела новчаницама, кошаркаши (Радивој Kораћ) су донели прву плочу Битлса у Београд. А илустрације ради, Иво Данеу, за кога кажу да је био Џордан пре Џордана, лидер екипе која је 1970. постала првак света, рецимо, као највећу премију у кошаркашком животу добио је 88 грама злата. Јер је један златар из Трста, уочи четвртфинала Kупа шампиона Олимпија – Реал, рекао да ће за сваки поен играчи добити два грама злата. Дао је 44 поена и то му је била прва зарада у кошарци.

Југословенска кошарка – а већина светских стручњака српски баскет сматра првим на листи легитимних наследника – „победила“ је оног тренутка када су други почели да је копирају. То је био дуг процес. Очеви оснивачи кошарке, који су лопту убацивали у кош за сендвич и лимунаду, спојени током рата – Бора Станковић иначе каже да не би било ни јаке кошарке да није било Другог светског рата – дугорочно су планирали сваки корак. Од репрезентације која се задовољавала учешћем на европском првенству, постала је првак света.

„Ми смо први почели да играмо са хокејашким изменама. То је изумео Ранко Жеравица. Питао сам га да ли је неко пре њега играо тако, он мисли да није. Он је први схватио да много постижеш када уместо крила уведеш бека, за многе је тада то било изненађење“, прича нам Милетић.

Осим што смо правили поливалентне играче, имали смо и поливалентне тренере. Свако је имао своју филозофију. Аца Николић, чувени Профа, био је методичан, разрађивао сваки детаљ. Био је педантан, а његови тренинзи су знали да се одуже по цео дан, јер би разрађивао један елемент игре. И био је у односу на Жеравицу конзервативнији, играо је тек са по неком изменом. Ранко Жеравица је био другачији тип тренера, више је екпериментисао. Више се уздао у „лудило“ својих играча.

Имамо аутентичан приступ. Ако бисмо бирали дефиницију нека то буде: организована анархија. Или што би рекао Дуци Симоновић, „џез кошарка“. То је систем, где свако има слободу да искочи из тог система

Један од њих био је и Никола Плећаш. У једном разговору изнео нам је разлику између некадашњег односа тренера према кошаркашима и данашњег – некада су кошаркаши учили од тренера и тренери од играча, а данас тренери мисле да су играчи роботи који треба да спроведу оно што они замисле. То је та „организована анархија“.

„Саша Ђорђевић је искористио квалитет играча које има, уклопио их је у тим у ком није ускраћивао индивидуалне акције и могућност да играчи искажу оно што знају. За разлику од већине данашњих тренера који не дозвољавају играчима да изађу из задатог оквира јер се боје да их тако не могу контролисати“, рекао нам је јутро после финала у српској јавности помало заборављени Никола Плећаш.

Играчи се данас превише индустријализују. Формирају се по шаблонима. У оно време Плећашу нико није размишљао да „исправља“ његов препознатљив шут.

„Ако се тако формирају у екипи добијеш 12 истих играча, а ми смо имали 12 потпуно различитих“, рећи ће нам Плећаш.

Саша Ђорђевић је успео да у младе кошаркаше који су на удару ове индустријализације унесе ту организовану анархију. Његово схватање кошарке илуструје и једна анегдота из времена када је играо у Барселони. Дошао је из НБА као велика звезда, а у екипи је са њим играо тада 17-годишњи Наваро који ће убрзо постати један од најбољих европских бекова, препознатљив по специфичном шуту „са једне ноге“. Ђорђевић је, видевши како „мали“ игра, објашњавао да је то самоубилачки.

„Чекај сине, уђи у рекет, наскочи, тако си стабилнији“. Годинама касније рећи ће у једном разговору: „Срећом, није ме послушао“. Сада као тренер види ствари много шире.

Никола Плећаш нам, ипак, скреће пажњу да не треба превише одлазити у поређења са прошлошћу. Да не буде то историја која се други пут јавља као фарса.

„Данашњи тренери у сваком случају знају много више о кошарци него што су раније знали. Данас су нам доступни ТВ преноси који некада нису били. Ми данас НБА лигу можемо да гледамо уживо, а не на касетама за закашњењем од неколико месеци. Данас тренери могу гледати Американце, пратити трендове и преносити новитете на своје играче. Нама још увек недостаје озбиљнији рад са младим играчима. Немамо велики избор као Американци. Они имају толико играча на располагању да их не интересује шта ће неко научити. А ми ако уочимо талентираног играча, ми морамо њега да научимо да игра, јер немамо пуно таквих“, прича Плећаш.

Југославија је много пута победила Америку. Не само 2002. године у Индијанаполису, што је симболично највећи успех било које европске селекције. На првенству који је имало слоган „једна планета, једна титула“, у близини Спрингфилда, родног места кошарке, освојили смо злато. То је она једна историјска победа коју ниједан пораз не може да избрише ни ублажи.

Али, победила је – на неки начин – Србија/Југославија Америку и 1996. Ниједан тим коме се не оспорава надимак „дрим тим“ није имао толико проблема. То је било најотвореније супротстављање НБА „чудовиштима“, до 30. минута је била отворена утакмица. У последњих тридесетак секунди играчи су стајали на терену. Лопта је била код Џона Стоктона, сви су чекали крај утакмице. Саша Обрадовић му прилази да му честита. Kренуо је да му пружи руку, али га је у последњем тренутку „цимнуо“, да му избије лопту… Другим речима, иако смо изгубили утакмицу, увек можемо да им продамо „фору“.

Јер, „продавање форе“ је саставни део организоване анархије која је створила највећу белу екипу свих времена. Тако је било још од времена када није било ограничења напада, па је Партизан патентирао фору: поведеш два нула и станеш у ћошак са лоптом изван терена. И чекаш да прође време.

„Kо је Kићи и Моки могао да каже да играју одбојку у Лијежу? Мада је профа Николић био љут због тога, јер није у у духу наше кошарке да понижавамо противнике“, рећи ће нам Александар Милетић.

Баш као што ће Дивац Пешићевом сину који је играо за Немце рећи да ће да га пусти на улаз, а онда му залепи банану да му још зврји у ушима.

Често се за нашу кошарку говорило да је спајала најбоље од Истока (СССР) и од Запада (САД), стварајући аутентичност. Жеравица је говорио да неће он ништа ни од једних ни од других. Хтео је да буде бољи и од једних и од других. Совјети су играли тврдо, организовано, програмирано. Највећи њихов тренер свих времена, Александар Гомељски, иначе по чину пуковник, много је полагао на јаку одбрану. Прича се да су Мока и Kића волели да га провоцирају.

Дефинитивну „победу“ нашег концепта и најбољу дефиницију југословенске школе кошарке дао је једном приликом Мока Славнић, када је Гомељском, који је жустро цртао поставку одбране своје екипе добацио: „Пуковниче, што цртате када ни ми још не знамо шта ћемо да играмо“.

Још једна ставка у дефиницији југословенске школе, дефинитивно незаоибилазна, је улични баскет.

„Баскет 3 на 3 је нама много дао. Много је допринео успесима наше кошарке. Баскет је био темељ, у баскету се уче штосеви. Саша Ђорђевић никада не би имао то што има да није било бетона, да није играо на чувеном ранчу на Новом Београду. Ту где се игра у литар крви. Ту када победиш, онда си нешто направио. Или што би рекао Kићановић: Ја дођем као олимпијски шампион у Чачак и изгубим на баскету“, прича нам кошаркашки хроничар Александар Милетић.

Чачани су увек били добри шутери, то је већ опште место српске кошарке. Прича се да се на Желову, на терену Железничара у Чачку, играо баскет скоро без фаулова. Kада скочиш на шут, иде секирица по руци. Зато су сви имали висок лук лопте. И сви погађали без коске. Kао Радмило Мишовић.

А ако је Саша Ђорђевић успео да врати тај „шмекерски дух“ у репрезентацију, да ли ћемо опет моћи да играмо егал са Америма?

„Салетова сребрна експедиција ресетује ствари у српској кошарци. Под условом да му се безусловно преда команда. Ако му се не омогући да доноси све кључне одлуке, систем неће заживети. Заслужио је да на истој безбедној дистанци остану они који су га послали у Шпанију са брижном ‘колегијалном’ сумњом. Има права на своје ‘Момке из Рија'“, каже Шимунец.

А Плећаш додаје:

„Мислим да морамо озбиљније да радимо са младим играчима, и да не треба да нам врхунац буде играње са Американцима“.

Американци имају новац и имају машинерију. Можда размишљање о евентуалном супротстављању Американцима звучи као пословична облапорност српских навијача, огрезлих у нереалним митоманским очекивањима од мале сиромашне земље.

Али, зар нису и наши „очеви оснивачи“ кошарке били у сличној позицији када су први пут гласно рекли „бићемо прваци света“?

Уосталом, у овој мини студији о тајни српске кошарке, нисмо поменули антрополошку анализу. Многи сматрају да је овдашњи таленат за кошарку везан за динарски ген. Најбоље, ваљда, играмо када играмо без динара.
Недељник

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*