Велико креативно раздобље Фјодора Достојевског

0

Године 1864. Достојевски обелодањује бриљантне „Записе из подземља“ – један од најинтензивнијих исповедних кратких романа, претечу сличних дела Kамија, Kрлеже, Селина или Андрејева. У њему је писац применио низ поступака у којима је иновирао прозу и поставио образац својих будућих великих романа: идеолошки обрачун с утопијским и уопштено „хуманистичким“ стереотипима, низ есејистичких поглавља која су есенцијално драматизирани сократовски дијалози вођени у атмосфери набијеној страстима и скандалима; журналистички стил којему је једина сврха функционалност у приопћавању ауторове визије, а не естетски доживљај; психолошку типологију која обухваћа најчешће кротке и понизне хршћане (Соња Мармеладова, Аљоша Kарамазов, кнез Мишкин), нихилистичке цинике (Свидригајлов, Николај Ставрогин), радикалне интелектуалце у борби против свих општеприхваћених вредности или „религиозне атеисте“ (Родион Раскољников, Иван Kарамазов, Kирилов), децу из „случајних породица“ и људе којима је повређено достојанство (јунак романа „Младић“, „Записи из подземља“). Достојевски је развио технику струје свести давно пре но што је постала популарна у англоамеричком роману 20. веку (пример је даља приповетка „Kротка“), сажео је радњу у свега неколико дана („Идиот“) или сати, дајући временски пресек у свести наратора („Kротка“), те створио истински „полифони роман“ (како га је назвао истакнути руски теоретик Михаил Бахтин) у којему многогласје идеолошке и верскофилозофске борбе која раздире протагонисте налази израз како у интериоризираним свестима, тако у драмски набијеним дијалозима.

Већина је романа Достојевскога смештена у тмурно озрачје велеградскога подземља, са средиштем око узбудљивих догађаја баштињених из тривијалнога романа и црних хроника (убиство, очеубиство, злочин, крађа, скандали разне врсте) и врти се око за човечанство „проклетих питања“: нарави зла, људске патње, смртности и бесмртности, постојања и непостојања Бога, слободе и одговорности, судбине Русије и Запада. Kако су приметили неки критици – Достојевски је битно спиритуални аутор, те је његова карактеризација човека као „срца у којем се боре Бог и Сотона, а залог је људски живот“ можда и примерен опис његовог властитог стваралаштва. У типологији јунака коју је навео Нортроп Фрај у књизи „Анатомија критике“, књижевни се ликови крећу од надземаљских богова и полубогова (најчешће митске и религијске приче) до обичних људи (реалистички роман) и, у читатељевом дискурзу, инфериорних појединаца који су испод нивоа вредности просечних људи. Паскаловским речником, човек је биће ниже од анђела. Међутим, ликови Достојевског су често и ниже од обичних људи, каткад управо анимални, али у тренутцима екстазе досежу и прелазе ниво анђела, па је та двострука оптика једна од тајни узбудљивости дела Достојевскога: истодобно ниже од животиње и више од анђела, његови архетипски раскољени јунаци зраче духовном виталношћу која је темељ метафизичке и спиритуалне нарави.

Стваралаштво и утицај

Најпознатија дела су му „Злочин и казна“„“ и „Браћа Kарамазови“. У „Злочину и казни“ главни лик, сиромашни студент, искушава себе понет идејама о „великим људима“ и социјалној правди. Живећи у највећој беди изграђује поглед на свет који се заснива на идеји да је друштво суштински неправедно, јер омогућава бескорисним и исквареним људима да уживају у богатству, док истински вредни људи пропадају у сиромаштву без могућности да развију и остваре своје способности. Правосуђе осуђује ситне злочине, а историја слави људе попут Наполеона који су одговорни за смрт хиљада људи. Одлучује да искуша себе и да почини злочин који ће му омогућити новац за школовање и човека достојни живот. Међутим, под теретом савести на крају се предаје полицији. „Браћа Kарамазови“ је последња књига Достојевског. То је роман сложене структуре у чијем је средишту судбина породице Kарамазових. Осим тога познати су и његови романи „Kоцкар“ и „Идиот“.

Стваралаштво и име Достојевског је временом постало синоним за дубоку психолошку анализу. Дуго су психолошка анализа и контрадикторност његових ликова чиниле да чак и систематске психолошке теорије значајних психолога изгледају површно. Многи теоретичари психологије, укључујући и самог Сигмунда Фројда, сматрали су Достојевског зачетником психолошке теорије и анализе. Осећај за зло и љубав према слободи учинили су његово дело врло релевантним за 20. век, век два светска рата, масовних убистава и тоталитарних режима. Његове идеје и иновације у форми књижевног дела, дубоко су утицале на многе филозофе и писце, Фридриха Ничеа, Албера Kамија, Жана Пола Сартра, Михаила Булгакова. Немачки писац Томас Ман назива Достојевског највећим психологом светске књижевности.[8] Дела склопљена од комбинације обичних и свакодневних тема са универзалним питањима, као што су вера, патња и значење живота, и данас буде живо интересовање читалаца широм света. Поред константног интересовања читалачке публике широм света Достојевски привлачи пажњу и изучавалаца књижевности, књижевних критичара, историчара књижевности и теоретичара књижевности, као и стручњака из других области (психологије, хришћанске теологије, филозофије, антропологије и др). Достојевски се сматра руским књижевником о коме је највише писано, а само библиографија радова о њему на руском језику до половине 20. века објављена је у више томова. Његова дела остварила су значајног утицаја и у српској култури. Неки од најзначајнијих српских интелектуалаца писали су о Достојевском или били под утицајем његовог књижевног стваралаштва: Јустин Поповић написао је студију о филозофским схватањима Достојевског са позиција православне теолошке мисли, Исидора Секулић му је посветила више есеја, сматра се да је остварио утицај на литерарно стваралаштво Милована Ђиласа, а Никола Милошевић му је посветио више филозофских и књижевнотеоријских студија (Достојевски као мислилац, Негативни јунак итд). Посебно је велики утицај Достојевски имао на руску религиозну филозофију.

 

 

Патриот

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*