Вељко Миладиновић: Ко је српски Трамп

0

Главни Трампов адут био је то што је успео да допре до белаца припадника ниже средње класе. То је у посткризној Америци еквивалент српским губитницима транзиције. И манипулисање њиховим емоцијама одлучује изборе

Недавно је Њујорк тајмс америчкој јавности представио шесторицу „трамполиких“ бизнисмена-политичара из средње Европе на којој се нашао и Богољуб Карић. Ако би се дало тражити „српског Трампа“, површном анализом нема сумње да би то место било резервисано за главу породице Карић. Велико богатство, бројна фамилија која је укључена у бизнис, несналажење са граматиком матерњег језика и некадашњи изненађујући резултат на председничким изборима готово су у Богољубу Карићу прецртали српску верзију Доналда Трампа. Међутим, Доналд Трамп није победио само зато што је успешан бизнисмен. Неколико је ствари које су Трампа учиниле политичким феноменом 21. века, а богатство и то што долази ван естаблишмента је само један фактор.

Како је у тексту за Недељник приметио наш дописник из Рима Жељко Пантелић, уочи референдума у Италији, који је представљен као „за“ и „против“ Матеа Ренција, они који су очекивали и у Италији наставак популистичког таласа од Брегзита, нису видели да је левичар Ренци заправо италијански Трамп. Служи се, наиме, истим популистичким крилатицама и сигналима, иако су им вредности дијаметрално супротне: свађа се са Јункером, шаље поруке без заставе ЕУ прети ветом у Бриселу, и обећава тешке дане бирократама и привилегованима…

Дакле, феномен Трамп јесте последица глобалне кризе владајућег политичког система, а „бити Трамп“ не представља нужно ударац на естаблишмент споља, већ популистичко искоришћавање друштвеног разочарења које јесте глобални феномен.

А како је Трамп заправо победио? Ушао је у клинч са политичком коректношћу, конструисао сукобе с медијима, „прозивао“ новинаре и оштро ударао по људима од угледа који су симболи омрзнуте друштвене елите, а све у циљу стварања слике усамљеног јахача против ког се окренуо цео систем. Успут је плашио гласаче мигрантима, исписвао пресуде бирократама, константно играо на карту угрожености нације споља због неспосбности других да одбране државне интересе…

То су теме на којима се добијају избори у време кризе политичког система. И то није тајна ни српским предедничким кандидатима.

Саша Јанковић, ироније ли, заправо има политички статус најближи Доналду Трампу, као неко ко је у изборе ушао а претходно није имао политичку функцију, нити се раније декларисао као човек од политичке каријере, а иза кога је у недостатку бољег унутрашњег решења стала некад странка која је у стрмоглавом паду.

Када је реч о конструисању рата са медијима како би се створио утисак „сви су против мене“, готово за све кандидати би се у овом оквиру нашло места. За неког више, за неког мање.

И то од Саше Радуловића који потенцира да „живимо у медијском мраку“, па до премијера Александра Вучић који истиче да су сви медији против њега и његове владе. Том утиску да је остао сам свакако да доприноси спин како су се опозициони кандидати удружили против њега. „Против мене је 11 кандидата“, каже Вучић, као да ће другог априла увече сви они да сабирају своје гласове или да ће да обарају руке.

„Неће мени више амбасадори постављати људе“, воли да каже Вучић.

Отровне стрелице према Бриселу, и то од оних који вредносно или декларативно наклоњени Бриселу, кроз изјаве у обличене у складу са темпераментомн говорника, свакако нису на одмет кандидатима, имајући у виду да је тај „Брисел“ оличење бескорисних западних бирократа које држе конце судбине овог народа у својим рукама. Јанковић је направио отклон од политичке елите, али је привукао друштвену и културну елиту. Код Вучића је обрнуто. Ту елиту Александар Вучић назива назива „лажном елитом из круга двојке“, пречесто наглашавајући да је реч баш о „лажној елити“, док њега занима шта мисли народ. Слично као што је Трамп говорио о вашингтонској елити и америчком народу.

И Вук Јеремић наступа са сличне позиције. „Одлучио сам да се кандидујем за председника Србије као кандидат народа, а не као неко кога подржавају партијске елите“, рекао је Јеремић.

Најопасније призивање ефекта „Трамп“, је свакако када се поведе реч о безбедности наших граница.

„Предстојећи избори тешки и веома значајни, јер долазе у турбулентном времену у целом региону, кад постоји јасна нестабилност у више земаља Западног Балкана и када многи желе да унесу немире у Србију“. То је цитат Александра Вучића. Порука је слична Трамповој, ако не изаберете мене ко ће онда да заштити државу, илити нацију.

Бошко Обрадовић је био најгласнији када је реч о упозоравању на проблем миграната и промовисање „идеје зида“, коју је додуше назвао идејом Европске уније.

Главни Трампов адут, међутим, био је то што је успео да допре до белаца припадника ниже средње класе. То је у посткризној Америци еквивалент српским губитницима транзиције. И манипулисање њиховим емоцијама одлучује изборе.

Иако се о „ефекту Трамп“ не говори као о позитивном феномену, логично је да би сваки кандидат желео да се огребе о „Трампов моџо“.

Јер, ако се већ повлаче паралеле, српски Трамп – а главна Трампова одлика јесте то што је победник на изборима – може да буде само један. Онај ко победи.

НЕДЕЉНИК

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*