Вероучитељ без трутова у мантијама

Свештеник СПЦ из Сиднеја Немања Мрђеновић добио је признање Министарства образовања Новог Јужног Велса за план и програм обуке православних вероучитеља, у конкуренцији 12.000 колега из различитих цркава у Аустралији

0

Школска година за вероучитеља Немању Мрђеновића, свештеника парохије у Кабрамати, на западу Сиднеја, почела је објашњавањем члановима парохијског црквеног одбора зашто је добро што су платили неколико Библија вероучитељима и дозволили им коришћење свог фотокопир-апарата. Та иста школска година, која се у Аустралији завршава овог месеца, за Немању окончала се наградом Министарства образовања Владе Новог Јужног Велса, која му је уручена средином новембра.

Вероучитељ Митрополије аустралијско-новозеландске Српске православне цркве, награду је добио за развој плана, програма и обуке вероучитеља у конкуренцији 12.000 колега. Међу њима су и вероучитељи из великих верских заједница попут англиканске, римокатоличке, исламске и јеврејске, набраја Немања Мрђеновић у разговору за „Политику“.

–  Они имају своје школе, хиљаде вероучитеља, деценије искуства и огромна средства која улажу у ове програме. А нас можете набројати на прсте једне руке, такорећи јуче смо се појавили и од инфраструктуре имамо пет Библија, један фотокопир-апарат и добру вољу – каже Немања.

За разлику од Србије, где се плате вероучитеља исплаћују из буџета, они који у Аустралији предају посебан програм верске наставе су волонтери. Као и колеге у матици, раде по плану и програму који доносе цркве и верске заједнице.  Немања већ две године предаје у две државне школе у западном Сиднеју. Како каже, у Новом Јужном Велсу има осморо вероучитеља СПЦ, петорицу је он обучио, а укупно имају и више од 500 ђака у пет основних школа.

– Кад сам дошао у парохију на западу Сиднеја, знао сам да у околним школама има наше деце, али нисам ни слутио колико. Сам сам се понудио да предајем у једној школи и они су ме примили, пронео се глас међу Србима и уследили су позиви из других школа. Радило се о стотинама наше деце. Тражио сам у парохији потенцијалне добровољце који би могли да ми помогну. Јавило се неколико одличних кандидата али нису сви издржали. Поред мене је остало троје студената Учитељског факултета, једна професорица средње школе и један занатлија, који су могли да одвоје један дан недељно за веронауку. Они су прошли основну катихетску обуку према уџбеницима „Православна вера” Томаса Хопка и православном критичком издању Светог Писма. Никакав курикулум нити план и програм нисмо имали на почетку. Уз Божју помоћ кренули смо „ex nihilo”– прича Немања.

Православни вероучитељски тим из Аустралије тренутно завршава свој први уџбеник и у плану им је да до краја 2017. ураде још један. Погледали су и неколико уџбеника из Србије и Републике Српске, верујући да ће нешто од тога моћи да преведу. Али, одустали су…

– За неке од тих уџбеника нисам уверен да су од велике користи ни у Србији, а у Аустралији нам не одговара ниједан. Рекао бих да је наша предност то што живимо у неправославној земљи и не очекујемо да нам се било шта поклони на тацни. У Сиднеју и околини имамо двадесет свештенослужитеља од којих само тројица предају веронауку, а реално могло би барем још пет-шест. То што они неће ово да раде, оставља простор онима који хоће. У Србији би од тих двадесет барем осамнаест било „натерано” у вероучитеље од њихових владика како би се држава, а не Црква, постарала за њихово социјално и пензионо осигурање. Ми немамо плаћене трутове који „ауторитетом” мантије спутавају добре вероучитеље и руше просек, већ имамо предане и вредне добровољце. Знам да је то у Србији велика фрустрација добрих катихета, а ми смо ето слободни таквог баласта – каже Немања.

Мада ни број од 500 ђака којима предаје ових шест вероучитеља није занемарљив, потребе су много веће. Према процени Немање Мрђеновића, у Сиднеју има више од хиљаду ученика српског порекла који тренутно и немају вероучитеља. Нови митрополит аустралијско-новозеландски, Силуан формирао је радну групу која би требало да уради јединствен програм верске наставе прилагођен аустралијском поднебљу.

– Највеће искушење пред свим православним црквама у дијаспори је обезбожени национализам који доводи до мешања националног и еклисијалног идентитета. Родитељи који сматрају да ће детету сачувати национални идентитет тако што га терају да учи српски језик или еклисијални тако што ће га терати да игра народна кола, буду горко разочарани кад то дете дође у године у којима га више не могу присиљавати на било шта, а оно само неће ни ћирилицу ни опанке. Међутим кад дете од најраније младости упозна своју веру, кад баци сидро у дубоке воде православља, оно и касније жели да зна и свој језик и порекло и обичаје истиче Немања.

Како су Ирачани завршили међу православцима

– Наше колеге из других верских заједница тихо уђу у школу заврше свој час и неприметно оду кући. Ја кад уђем у школско двориште, у загрљај ми потрче десетине мојих Српчића и других православаца. То је општа радост што је стигао „наш свештеник”. У једној од школа сам на полугодишту добио нове ученике, Ирачане, у трећем разреду, да би се и након неколико недеља повукли. Кад сам се распитао о њима, речено ми је да су то деца са римокатоличке веронауке која су мимо знања родитеља прешла на наше часове јер су били одушевљени причом својих другара из разреда који похађају српску православну веронауку. Родитељи и школа су их једва вратили на часове за које су били уписани. Не дешава се то због квалитетније егзегезе и ерминевтике на нашим часовима већ због нашег здравог односа где деца православље упознају кроз личност свог учитеља и међусобну љубав – прича Немања.
Јелена ЧАЛИЈА, Политика

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*