Veroučitelj bez trutova u mantijama

Sveštenik SPC iz Sidneja Nemanja Mrđenović dobio je priznanje Ministarstva obrazovanja Novog Južnog Velsa za plan i program obuke pravoslavnih veroučitelja, u konkurenciji 12.000 kolega iz različitih crkava u Australiji

0

Školska godina za veroučitelja Nemanju Mrđenovića, sveštenika parohije u Kabramati, na zapadu Sidneja, počela je objašnjavanjem članovima parohijskog crkvenog odbora zašto je dobro što su platili nekoliko Biblija veroučiteljima i dozvolili im korišćenje svog fotokopir-aparata. Ta ista školska godina, koja se u Australiji završava ovog meseca, za Nemanju okončala se nagradom Ministarstva obrazovanja Vlade Novog Južnog Velsa, koja mu je uručena sredinom novembra.

Veroučitelj Mitropolije australijsko-novozelandske Srpske pravoslavne crkve, nagradu je dobio za razvoj plana, programa i obuke veroučitelja u konkurenciji 12.000 kolega. Među njima su i veroučitelji iz velikih verskih zajednica poput anglikanske, rimokatoličke, islamske i jevrejske, nabraja Nemanja Mrđenović u razgovoru za „Politiku“.

–  Oni imaju svoje škole, hiljade veroučitelja, decenije iskustva i ogromna sredstva koja ulažu u ove programe. A nas možete nabrojati na prste jedne ruke, takoreći juče smo se pojavili i od infrastrukture imamo pet Biblija, jedan fotokopir-aparat i dobru volju – kaže Nemanja.

Za razliku od Srbije, gde se plate veroučitelja isplaćuju iz budžeta, oni koji u Australiji predaju poseban program verske nastave su volonteri. Kao i kolege u matici, rade po planu i programu koji donose crkve i verske zajednice.  Nemanja već dve godine predaje u dve državne škole u zapadnom Sidneju. Kako kaže, u Novom Južnom Velsu ima osmoro veroučitelja SPC, petoricu je on obučio, a ukupno imaju i više od 500 đaka u pet osnovnih škola.

– Kad sam došao u parohiju na zapadu Sidneja, znao sam da u okolnim školama ima naše dece, ali nisam ni slutio koliko. Sam sam se ponudio da predajem u jednoj školi i oni su me primili, proneo se glas među Srbima i usledili su pozivi iz drugih škola. Radilo se o stotinama naše dece. Tražio sam u parohiji potencijalne dobrovoljce koji bi mogli da mi pomognu. Javilo se nekoliko odličnih kandidata ali nisu svi izdržali. Pored mene je ostalo troje studenata Učiteljskog fakulteta, jedna profesorica srednje škole i jedan zanatlija, koji su mogli da odvoje jedan dan nedeljno za veronauku. Oni su prošli osnovnu katihetsku obuku prema udžbenicima „Pravoslavna vera” Tomasa Hopka i pravoslavnom kritičkom izdanju Svetog Pisma. Nikakav kurikulum niti plan i program nismo imali na početku. Uz Božju pomoć krenuli smo „ex nihilo”– priča Nemanja.

Pravoslavni veroučiteljski tim iz Australije trenutno završava svoj prvi udžbenik i u planu im je da do kraja 2017. urade još jedan. Pogledali su i nekoliko udžbenika iz Srbije i Republike Srpske, verujući da će nešto od toga moći da prevedu. Ali, odustali su…

– Za neke od tih udžbenika nisam uveren da su od velike koristi ni u Srbiji, a u Australiji nam ne odgovara nijedan. Rekao bih da je naša prednost to što živimo u nepravoslavnoj zemlji i ne očekujemo da nam se bilo šta pokloni na tacni. U Sidneju i okolini imamo dvadeset sveštenoslužitelja od kojih samo trojica predaju veronauku, a realno moglo bi barem još pet-šest. To što oni neće ovo da rade, ostavlja prostor onima koji hoće. U Srbiji bi od tih dvadeset barem osamnaest bilo „naterano” u veroučitelje od njihovih vladika kako bi se država, a ne Crkva, postarala za njihovo socijalno i penziono osiguranje. Mi nemamo plaćene trutove koji „autoritetom” mantije sputavaju dobre veroučitelje i ruše prosek, već imamo predane i vredne dobrovoljce. Znam da je to u Srbiji velika frustracija dobrih katiheta, a mi smo eto slobodni takvog balasta – kaže Nemanja.

Mada ni broj od 500 đaka kojima predaje ovih šest veroučitelja nije zanemarljiv, potrebe su mnogo veće. Prema proceni Nemanje Mrđenovića, u Sidneju ima više od hiljadu učenika srpskog porekla koji trenutno i nemaju veroučitelja. Novi mitropolit australijsko-novozelandski, Siluan formirao je radnu grupu koja bi trebalo da uradi jedinstven program verske nastave prilagođen australijskom podneblju.

– Najveće iskušenje pred svim pravoslavnim crkvama u dijaspori je obezboženi nacionalizam koji dovodi do mešanja nacionalnog i eklisijalnog identiteta. Roditelji koji smatraju da će detetu sačuvati nacionalni identitet tako što ga teraju da uči srpski jezik ili eklisijalni tako što će ga terati da igra narodna kola, budu gorko razočarani kad to dete dođe u godine u kojima ga više ne mogu prisiljavati na bilo šta, a ono samo neće ni ćirilicu ni opanke. Međutim kad dete od najranije mladosti upozna svoju veru, kad baci sidro u duboke vode pravoslavlja, ono i kasnije želi da zna i svoj jezik i poreklo i običaje ističe Nemanja.

Kako su Iračani završili među pravoslavcima

– Naše kolege iz drugih verskih zajednica tiho uđu u školu završe svoj čas i neprimetno odu kući. Ja kad uđem u školsko dvorište, u zagrljaj mi potrče desetine mojih Srpčića i drugih pravoslavaca. To je opšta radost što je stigao „naš sveštenik”. U jednoj od škola sam na polugodištu dobio nove učenike, Iračane, u trećem razredu, da bi se i nakon nekoliko nedelja povukli. Kad sam se raspitao o njima, rečeno mi je da su to deca sa rimokatoličke veronauke koja su mimo znanja roditelja prešla na naše časove jer su bili oduševljeni pričom svojih drugara iz razreda koji pohađaju srpsku pravoslavnu veronauku. Roditelji i škola su ih jedva vratili na časove za koje su bili upisani. Ne dešava se to zbog kvalitetnije egzegeze i erminevtike na našim časovima već zbog našeg zdravog odnosa gde deca pravoslavlje upoznaju kroz ličnost svog učitelja i međusobnu ljubav – priča Nemanja.
Jelena ČALIJA, Politika

POSTAVI ODGOVOR

*