Видић: У Србији се и даље спроводи српскохрватска језичка политика уместо српске

0

НИКАДА  није било ни лако ни захвално бити борац за националну ствар или општи и јавни интерес.

Терет те улоге већ годинама носи електроинжењер Немања Видић који се бори да бори да ћирилица у животу српског народа у `производњи` српскости Срба игра улогу коју јој је историја наменила. Зато је написао и књигу „Издаја српске ћирилице“ која је повод што Факти са њим разговарају.

         *  Зар није премало људи који се данас залажу за ћирилицу?        

– Мало је било људи који су се залагали за ћирилицу и кад је њу требало заштити Уставом, али се то ипак догодило. А почело је тако што је ћириличку искру запалило удружење ЋИРИЛИЦА Нови Сад, а нашли су се честити Срби – почивши лингвиста мр Бранислав Брборић, Драган Којадиновић и проф. др Војислав Коштуница – који су ту иницијативу преточили у повољну уставну норму о језику и писму ,која гласи:

„У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.

Службена употреба других језика и писама уређује се законом, на основу Устава.“

         *  Ако је уставна норма овако повољна за ћирилицу, зашто по њу није повољна и правописна норма? Зар Устав није изнад лингвиста и правописа ?

– Било би тако у нормалним државама, па и у Србији кад би она била макар мало српска.

Да су лингвисти питани, не би ни била усвојена оваква повољна уставна норма о језику и писму. Њих су оправдано заобишли Брборић, Којадиновић и Коштуница. Слично је поступио и др Борисав Јовић, председник Уставне комисије код доношења Устава из 1990. г. по наговору академика Радомира Лукића. Тај академик је рекао да је писмо ствар националне културе од прворазредног значаја, па је опредељење за њега политичко питање које решавају политичари а не језичка струка. Нажалост, струка данас служи само као покриће неодговорним политичарима за латинизацију Срба, јер, ето, не могу они против језичке науке која је у српском правопису рекла да Срби имају и своју латиницу.

Правописно решење писма је супротно од уставног јер је њиме задржана хрватска латиница у српском језику. То се догодило зато што је у Коштуничиној влади био мали утицај његове странке ДСС и што је преминуо мр Бранислав Брборић. Он је био веома утицајан помоћник министра културе, а при томе и родољубиви Србин. Његовим одласком умрла је и брига државе за ћирилицу, а власт и лингвисти се надају да ће умрети и ћирилица, па ће Србија, очишћена од српских националних вредности , раширених руку бити примљена у западно латинско царство.

         *  Зашто и код Срба писмо није решено правописно као и у целом осталом свету – једно писмо за један језик?

– Зато што српски језички стручњаци и интелигенција у целини сматрају да без латинице не можемо, јер она значи српско опредељење за латински запад, а ћирилица нека се батрга докле може.

С друге стране, интелигенција још не сме да српским писмом прогласи само латиницу. Ипак је ћирилица још увек неприкосновена у Српској православној цркви, а још је доста старијег света који зна да су исту ову латиницу наметали Србима Анте Павелић и други српски непријатељи кад су им забрањивали ћирилицу. Такође латинизаторима Срба прави велики проблем и чињеница  да је иста ова латиница службено и општенародно писмо у суседној држави Хрватској, која је са тим писмом примљена у ЕУ.

         * Ви сте још 2000. г. имали чланак у „Политици“ с насловом „Писмо је државно питање“. Да ли држава тако и поступа?

– Држава сматра да је писмо важно питање, па зато и ради све у корист латинице. Она је порадила искрено за ћирилицу само једном кад је председник владе био др Војислав Коштуница тако што је омогућила да се народ на референдуму за Устав 2006. изјасни о језику и писму. Он се одлучио да врати српско име своме језику уместо српскохрватског, које му је наметнуто у комунизму 1954. г., а за њега је везао само ћирилицу.

Снаге у Србији које су за латиницу су знатно јаче, па је одмах по усвајању Устава почело обесмишљавање уставног одређења ћирилице. Широм Србије појавили су се огромни билборди са оваквом поруком : “ЋИРИЛИЦА ИЛИ ЛАТИНИЦА? И АЗБУКА И АБЕЦЕДА. Центар за толеранцију РАСИМ ЉАЈИЋ!“

Љајићева странка је тада била прирепак Тадићеве Демократске странке, а данас је прирепак Вучићеве странке. Он је у свим владама, а као министар трговине креирао је Закон о трговини у коме стоји да декларације за робу морају бити на српском језику. Видели смо да је по Уставу за српски језик везана само ћирилица, а Љајић је раскинуо ту везу језика и писма, па је у српским продавницама све латиничко.

Други вид обесмишљавања уставне норме о језику и писму је постојећи неуставни Закон ослужбеној употреби језика и писма. То је невиђена срамота за оне који су га донели јер је њиме враћена хрватска латиница у српски језик. На пример, по њему није службена употреба језика и писма у комуникацији домаћих предузећа, иако су она регистрована код државе са својим печатима и лицима за законско заступање. Кад је донесен тај неуставни закон председница Скупштине Србије Славица Ђукић Дејановић је рекла ове речи у ТВ камере: “Ипак сам ја за два писма.“ Тј., ставила се изнад Устава.

         *  Ако у књизи наводите да данас ћирилице има у јавном животу у једноцифреном постотку, зар није мало чудно кад тражите да само она буде именована српским писмом?

– Ја се само држим Устава, а и сами језички стручњаци  (осим академика Ивана Клајна, проф. Петра Милосављевића и академика Ранка Бугарског)  говоре да је она главно, основно, примарно, матично, темељно , изворно, доминантно и какво све не друго писм .

         * Ипак огромна већина језичких стручњака сматра да ћирилица може да опстане у двојству са латиницом.

Њихов главни аргумент је управо то што их има много са таквим мишљењем. Они су школовани, плаћени и титулисани да брину о српској националној култури, па су и били одговорни за судбину ћирилице. Када они данас паметују о могућности опстанка ћирилице у двојству са латиницом , иако је оно од дана политичког успостављања 1954. г. до данас потпуно сасекло ћирилицу, па још и предлажу држави мере за њено спасеније, треба им рећи да су стручни у одбрани ћирилице у оној мери у којој су је и сачували. Односно, да су се на питању ћирилице тешко осрамотили и да би требали бити поштени макар утолико да се не оглашавају у јавности као њени спасиоци.

Да то нису можда сувише тешке оптужбе?

-Јесу тешке, али су засноване на чињеницама. Комунисти су се определили за латиницу на Петој земаљској конференцији КПЈ одржаној у Загребу 1940. г;  Броз је уредио да све пароле на другом заседању АВНОЈ-а буду на латиници; тим писмом је црвени поп Влада Зечевић написао забрану повратка Срба на Косово и Метохију и у Македонију 1945. г.; министар просвете СФРЈ је после 1948.  усаглашавао ставове са америчком ЦИА да латиница замени ћирилицу; већ 1949. ћирилица је била неслужбено забрањена у ЈНА; 1954. сачињен је Новосадски књижевни договор ( језичко заједништво са Хрватима), којим је српско име језика замењено српскохрватским и у њега уведена латиница као равноправно писмо са ћирилицом; кад је основана телевизија у Србији у њој није било ћирилице ни у школском програму итд , итд. А најтежа чињеница која сведочи о  неодговорном односу државе и националних институција према ћирилици је њен једноцифрени постотак у јавном животу српских земаља.

Тако је било раније, али зар није сада боља ситуација кад је ћирилица заштићена Уставом?

Члан 10. Устава Србије гласи: „У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо. Службена употреба других језика и писама уређује се законом ,на основу Устава.“

Ова уставна одредба донесена је 2006.г. кад је председник Владе био др Војислав Коштуница, а ни једна каснија Влада није хтела да исту спроводи.Те Владе чак нису хтеле ни да упознају народ шта у Уставу пише о ћирилици, па он у огромној већини мисли да су равноправне ћирилица и латиница.

         * У књизи истичете да потписници српског правописа – главни редактор проф. др Мато Пижурица и главни рецензент академик Иван Клајн – различито  тумаче тренутно стање ћирилице…

-Они стање ћирилице тумаче чак потпуно супротно. Први каже да ћирилица није угрожена (иако је ње постотак заступљености у јавном животу једноцифрен), а други каже да је латиница већ победила, да је ћирилица остала још само као режимско писмо и да Србија више не може да буде ћириличка земља. Па још каже да ће се и Србима поново догодити једноазбучје, али сада у латиници! Већ и такво супротно тумачење потписника правописа сведочи о томе да је судбина ћирилице и српске националне културе у рукама неодговорних људи, који после распада Југославије нису били дорасли да у том историјском тренутку штите српски национални интерес.

Наравно да је овде у питању много већа одговорност академика Клајна , јер је он био председник Одбора за стандардизацију српског језика и као такав је делио државни новац члановима разних комисија у том Одбору. Он је романиста а не србиста, и као опредељени сербокроатиста одлучујуће је утицао да се у Србији спроводи српскохрватска језичка политика уместо српске.

Ви у својој књизи уз поменуту двојицу оптужујете и проф. др Драгољуба Петровића, називајући их тројком за одстрел ћирилице.

– Петровић се ту нашао зато што је одбио предлог Клајна да заједно са Пижурицом припреми за Одбор за стандардизацију српског језика одговор удружењу ЋИРИЛИЦА Нови Сад, које је тражило његово изјашњење о томе да ли ће у ишчекујућем правопису остати двописмо уведено у српски језик језичким договором са Хрватима из 1954. г., које је довело до слома ћирилице, или ће и у српском правопису бити примењено општесветско правило једног писма за један језик. И не само то, него су Пижурица и Петровић образлажући свој одбијајући одговор омаловажавали Драгољуба Збиљића, који је био и остао први човек, подвижник и душа ЋИРИЛИЦЕ. Они су заправо преко Збиљића омаловажили народну иницијативу да се после распада Југославије ћирилица врати српском народу. Та двојица су били чланови ЋИРИЛИЦЕ и нису могли да опросте Збиљићу што је написао десетину драгоцених књига о ћирилици, којима је објаснио када, како и зашто је страдала ћирилица у Срба.

Приликом тражења одговора од Одбора Збиљић је истовремено позвао његове представнике да присуствују скупу о ћирилици којег је спремала ЋИРИЛИЦА. Одбор је, на предлог др Радоја Симића, закључио да нико испред њега не поздрави тај скуп.

         * У чему Ви видите главни узрок невраћања ћирилице српском народу ?

– Главни проблем је у српском правопису. Данас је правописно нормирање српског језика на два писма исто што и смрт за ћирилицу. Она нестаје зато што њу народ углавном више не доживљава као своју националну вредност, односно као свој национални симбол. Тај карактер јој  смишљено и плански одузет прво језичким договором са Хрватима из 1954. г., а касније и именовањем хрватске латинице у српском правопису српским писмом. Тако је ћирилици одређен нови карактер једног од два оруђа за записивање језика.

У таквој ситуацији народ се чак чуди што се неко брине због нестанка ћирилице, „јер ако нестане она, остаће нам наша латиница.“

Ћирилица се може вратити Србима само онда ако јој се врати карактер националног симбола, односно ако се српски језик правописом поново нормира само на ћирилици.

         * Ви у својој књизи тврдите да је лажна брига за ћирилицу свих оних јавних личности које се залажу за ћирилицу, а не помињу проблем неусклађености српског правописа са српским Уставом.  

– Видели смо да је Уставом за српски језик везано само ћириличко писмо, док је правописом и ова хрватска латиница  именована српским писмом. Значи, правопис је неуставан. Не би у томе било проблема да се он не примењује у српској просвети и да не репродукује све нове и нове латинске јањичаре. Нико озбиљан не може оспорити да се у просвети  подразумева службеност употребе језика и писма, те да се у њој крши Устав Србије применом неуставног правописа.

Када јавне личности изван језичке струке не помињу правопис, оне тиме чине следеће :

– Признају латиници да је њено све оно што је до сада окупирала у српским земљама.

– Скривају од народа да хрватска латиница није ушла спонтано у српски језик него политичком одлуком и вршењем разног насиља над ћирилицом.

– Између уставног и правописног одређења писма определи су се за правописно , тј. за двописмо које траје у Срба од 1954. г. и које је већ свело ћирилицу на једноцифрени постотак.

– Прихватају став лингвиста да Срби никад неће напустити језичко заједништво са Хрватима, а које су они напустили још 1967. г. , него ће заменити ћирилицу латиницом. Напуштањем тог заједништва Хрвати су одбацили хрватско-српско име језика и ћирилицу због плана да створе своју државу, а Срби су остали у том комунистичком договору иако његова сврха може да буде само даљна ерозија њихове државе и националне свести.

         * Зар Ковачевић није најгласнији међу професорима у тражењу да држава донесе ваљани закон о језику и писму?

– Био је најгласнији до пре годину дана, а онда су сви ућутали. Пре него што је ућутао он је чак био у тиму Министарства правде који је прошле године припремио веома добар предлог закона. Ућутао је зато што је тај предлог урађен још пре годину дана а још није стављен у скупштинску процедуру. Ваљда је мислио да се свих ових година чекало да он припреми предлог и да ће тиме ћирилица бити спашена.

Сада је он ударио главом у исти онај латинички зид којег су годинама градили он, други лингвисти и готово сва интелигенција изван лингвистичке струке, а забетонирали су га увођењем хрватске латинице у српски правопис.

         * Можда је Влада заузета пречим питањима, па ће по њиховом решавању доћи на ред и ћирилица?

– Ћирилица чека на ваљани закон још од 2006. кад је усвојен садашњи Устав. Управо је проф. Ковачевић недавно на неком скупу у Новом Сад изразио чуђење како је уопште било могуће да у Устав уђе овако добра одредба о језику и писму, којом се за српски језик веже само ћирилица. То је било могуће зато што је помоћник министра културе био мр Бранислав Брборић, који је прихватио народну иницијативу оличену у удружењу ЋИРИЛИЦА Нови Сад да ћирилица може опстати само у једноазбучју, а што је подржао ондашњи министар културе Драган Којадиновић. Наравно, да тада није био председник владе др Војислав Коштуница народ не би ни имао прилику да се на референдуму изјашњава о ћирилици.

Брборић и Којадиновић су просто заобишли професоре и академике који су били за два писма, а исто гледиште заступају и данас. На исти начин су поступили 1990. г. председник Уставне комисије др Борисав Јовић и правник академик Радомир Лукић, не консултујући  језичке ауторитете уз образложење да опредељење за писмо није стручно него политичко питање.

Кад је једно министарство изашло у јавност са припремљеним предлогом закона о језику и писму, а он не буде стављен у скупштинску процедуру ни после годину дана, то значи да се од њега одустало. Чак је због храброг потеза министра Вукосављевића да ћирилици дадне какав такав значај, њему нађена замена у садашњој председници Скупштине Србије Маји Гојковић.

Из његовог интервјуа датог Политици видело се да су скромна очекивања од новог закона, тек толико да ћирилици не буде још горе, а никако да она буде враћена Србима као национално писмо. Зато министар није смео да помене ни колика је данас заступљеност ћирилице у јавном животу, ни колика се очекује применом новог закона. Домет новог закона је на нивоу домета закона о заштити ретких зверки – да потпуно не нестану. Али, за ћирилицу се данас не дозвољава учинити ни толико.

         * Ко то не дозвољава да се учини нешто за ћирилицу ?

– То је свака власт у Србији од распада Југославије до данашњег дана, осим оне у време Милошевића и Коштунице. Јесте да је у време Коштунице донесено веома повољно уставно одређење писма, али удео његове странке у Влади је био мали па није донесен ваљани закон којим ће се та уставна одредба спровести у живот.

Данас не дозвољава враћање ћирилице Србима председник прво Владе па Србије Александар Вучић. Он се јавно заложио да Срби промене свест о себи и изразио је дивљење према латиничком протестантизму. О ћирилици се овако одредио :

– Док је био председник Владе рекао је у Скупштини Србије да је ћирилица толико лепа да никога не треба терати да њоме пише. Тиме је истовремено поручио да се неће спроводити уставна норма о ћирилици као једином писму које је везано за српски језик. Тиме је оставио на вољу народу да поступа са српским писмом по сопственом нахођењу.

– Спречио је да се Скупштина Србије изјасни о Декларацији о опстанку српског народа, иако су је заједно урадили стручни тимови Србије и Републике Српске, а већ се о њој позитивно изјаснила и Скупштина Републике Српске. Поводом тога јавно се извинио Милораду Додику, рекавши да чека нечију подршку, вероватно нечије одобрење из иностранства. Вероватно ће се изјаснити о ћирилици када то учини и за Српско-руски хуманитарни центар у Нишу.

– Раније се он потписивао у изборним кампањама са АВ, а данас се потписује са АV.

* А где је у свему томе опозиција?

– До данас се из опозиције огласио само Бошко Обрадовић, реагујући у Скупштини Србије на напред наведене речи Вучић . Рекао је суштину : Србима је довољна ћирилица, а два писма су глупост какву нема нико други у свету. Обрадовић је учинио макар толико, али ни његова странка, а камоли друге опозиционе странке неће предузети никакву иницијативу за враћење ћирилице  Србима. Ваљда су опозиционари читали један интервју академика Клајна у коме он каже да се данас не исплати залагање за ћирилицу. А да је уистину тако, уверио се и сам Обрадовић, јер је уз претходно јавно залагање за ћирилицу добио толику подршку Срба да је једва ушао у Скупштину.

         * Како стоји ћирилица у Републици Српској ?

-Република Српска је рођена у ћирилици захваљујући првом сазиву Народне скупштине, а понајвише Радовану Караџићу и Момчилу Крајишнику. Кад су они вољом светских моћника одстрањени из јавног живота, почело је узмицање ћирилице. А кад је страни управник БиХ видео да су Срби равнодушни према ћирилици, године 2000. увео је службеност ћирилице и латинице у језике српског, бошњачког и хрватског народа.

То и не би било страшно кад би било српске памети, па се овако тумачило: ћирилица за српски језик, а латиница за бошњачки и хрватски језик. Међутим, нема српске памети, прво на тамношњем Филозофском и Филолошком факултету, онда на свим осталим факултетима, па ни у политичара.

О значају ћирилице тамо је, уместо Срба, говорио Владици Јефрему важан странац. По његовом сведочењу, странац га је уверавао да се Срби не требају плашити Сарајева (унитаризације ) јер имају свој Кинески зид – ћирилицу. Истовремено, данас њу јавно не помиње ни један политичар у Српској. Као да је она потпуно неважн , уместо да се третира као државно питање националне културе од прворазредног значаја.

Ту уопште није потребна велика памет – ако Срби у Српској желе да се утопе у босанство  онда су већ учинили добар корак у том правцу преласком на латиницу која је симбол унитарне БиХ, а ако им је стало до свог српског идентитета и до своје државе користиће ћирилицу као српски национални симбол.

Удружење СРПСКА АЗБУКА писало више пута кабинету председника Додика о питању писма, као и његовом саветнику проф. др Ненаду Кецмановићу, али није било одговора. Тиме су оба показали да су остали Југословени. Били су у југословенској странци Анте Марковића, а симбол југословенства је била хрватска латиница.

Велики утицај на Додика и Српску има Емир Кустурица који је јавно изражавао симпатије према југословенству, а никад није јавно поменуо ћирилицу.Данас, као и у Србији, у Српској нема ко да каже да је српско писмо само ћирилица, иако су тој млађој српској држави национални симболи потребни као хлеб и ваздух.Тамо се угледају на Србију, а у њој је латиница окупирала више од 90% јавног живота. Користи се исти несрпски и неуставни правопис као и у Србији, којим је и латиница именована српским писмом.

После много година владања у Српској, или као председник Владе или као председник Републике,  Додик оставља полатиничену српску државу, иако ју је примио од изворног  СДС-а као ћириличку. Од три идентитетска ослонца (вер , језик и писмо) Додик је измакао један ослонац, чиме је знатно отежао очување српске државе. Он је завршио студије на факултету политичких наука и морао је знати да су кроз историју престали бити Срби они који су своју ћирилицу заменили хрватском латиницом.

         * Кад Ви као појединац критикујете Матицу српску, зар не помишљате да тиме рушите њен углед и да бисте могли изазвати негативан ефекат код читалаца? 

Свестан сам тога, али мени је Матица српска светиња само по својим заслугама у прошлости. Кад поред ње живе замире ћирилица, онда ту нешто није у реду. А ево и шта није у реду. Од 1945. до данас она делује у југословенском, односно српскохрватском духу. Отуда и хрватска латиница у српском правопису којег издаје Матица.

Можемо видети из књиге П. Милосављевића „Југословенска идеја и српска мисао“ да је од 1945. г.па у наредних 55 година, све до своје смрти, у њој ведрио и облачио Бошко Петровић, који се на свом крају представио Хрватом, па је и сахрањен у породичној гробници у католичком гробљу на Петроварадину.

         * Нисте задовољни ни односом књижевника према ћирилици.

Ни најмање. Велики српски песник Љубивоје Ршумовић је председник Просветне заједнице Србије, а не сме јавно да каже да воли ћирилицу зато што је српска, него каже да је воли зато што је прво њоме писао као ђак првачић. И иначе се у Србији ништа не сме звати српским и не сме се волети српско. Тако су у Хрватској: Хрватска радио телевизија, Хрватски радио, Хрватске жељезнице итд, а у Србији Радио телевизија Србије, Радио Београд, Железнице Србије итд. Каже нам јавно да би био задовољан да у издаваштву буде пола ћирилице, пола латинице. То он каже у Србији по чијем Уставу су у службеној употреби српски језик и ћириличко писмо.

         * Можда ће млади књижевници и лингвисти направити побуну због игнорисања ћирилице?

– Лингвисти имају Друштво младих лингвиста на чијем порталу је само латиница, па и текстови њихових професора. Они су већ „обрађени“ за латиницу, а ако би се побунили тешко би положили испит и запослили се на факултету.

Млади књижевници су у још тежој ситуацији. Ако би као Срби инсистирали на ћирилици – не би нашли издавача, а камоли добили награду НИН-а. Академик Клајн је рекао у интервјуу листу Данас да се не исплати залагање за ћирилицу.

         *  Какав ефекат очекујете у јавности од своје књиге?   

– Очекујем да ће јавност разумети из књиге да највећа опасност по ћирилицу долази од стране родољубиве интелектуалне елите зато што својим ћутањем или незнањем одобрава останак хрватске латинице у српском правопису, а поготово од оних који су се јавно изјаснили су за два српска писма, што у коначном значи да су за победу латинице. Много је важније показати народу да је лажна брига за ћирилицу од стране те „елите“,него од стране власти.

* Можете ли открити да ли ће бити покренуте и неке акције?

– За сада могу рећи да ће у школама, на факултетима и на улицама бити дељене плакатице у великом тиражу са поруком ХРВАТСКА ЛАТИНИЦА У СРПСКОМ ПРАВОПИСУ = СМРТ ЗА ЋИРИЛИЦУ.

факти

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*