Vidić: U Srbiji se i dalje sprovodi srpskohrvatska jezička politika umesto srpske

0

NIKADA  nije bilo ni lako ni zahvalno biti borac za nacionalnu stvar ili opšti i javni interes.

Teret te uloge već godinama nosi elektroinženjer Nemanja Vidić koji se bori da bori da ćirilica u životu srpskog naroda u `proizvodnji` srpskosti Srba igra ulogu koju joj je istorija namenila. Zato je napisao i knjigu „Izdaja srpske ćirilice“ koja je povod što Fakti sa njim razgovaraju.

         *  Zar nije premalo ljudi koji se danas zalažu za ćirilicu?        

– Malo je bilo ljudi koji su se zalagali za ćirilicu i kad je nju trebalo zaštiti Ustavom, ali se to ipak dogodilo. A počelo je tako što je ćiriličku iskru zapalilo udruženje ĆIRILICA Novi Sad, a našli su se čestiti Srbi – počivši lingvista mr Branislav Brborić, Dragan Kojadinović i prof. dr Vojislav Koštunica – koji su tu inicijativu pretočili u povoljnu ustavnu normu o jeziku i pismu ,koja glasi:

„U Republici Srbiji u službenoj upotrebi su srpski jezik i ćiriličko pismo.

Službena upotreba drugih jezika i pisama uređuje se zakonom, na osnovu Ustava.“

         *  Ako je ustavna norma ovako povoljna za ćirilicu, zašto po nju nije povoljna i pravopisna norma? Zar Ustav nije iznad lingvista i pravopisa ?

– Bilo bi tako u normalnim državama, pa i u Srbiji kad bi ona bila makar malo srpska.

Da su lingvisti pitani, ne bi ni bila usvojena ovakva povoljna ustavna norma o jeziku i pismu. Njih su opravdano zaobišli Brborić, Kojadinović i Koštunica. Slično je postupio i dr Borisav Jović, predsednik Ustavne komisije kod donošenja Ustava iz 1990. g. po nagovoru akademika Radomira Lukića. Taj akademik je rekao da je pismo stvar nacionalne kulture od prvorazrednog značaja, pa je opredeljenje za njega političko pitanje koje rešavaju političari a ne jezička struka. Nažalost, struka danas služi samo kao pokriće neodgovornim političarima za latinizaciju Srba, jer, eto, ne mogu oni protiv jezičke nauke koja je u srpskom pravopisu rekla da Srbi imaju i svoju latinicu.

Pravopisno rešenje pisma je suprotno od ustavnog jer je njime zadržana hrvatska latinica u srpskom jeziku. To se dogodilo zato što je u Koštuničinoj vladi bio mali uticaj njegove stranke DSS i što je preminuo mr Branislav Brborić. On je bio veoma uticajan pomoćnik ministra kulture, a pri tome i rodoljubivi Srbin. Njegovim odlaskom umrla je i briga države za ćirilicu, a vlast i lingvisti se nadaju da će umreti i ćirilica, pa će Srbija, očišćena od srpskih nacionalnih vrednosti , raširenih ruku biti primljena u zapadno latinsko carstvo.

         *  Zašto i kod Srba pismo nije rešeno pravopisno kao i u celom ostalom svetu – jedno pismo za jedan jezik?

– Zato što srpski jezički stručnjaci i inteligencija u celini smatraju da bez latinice ne možemo, jer ona znači srpsko opredeljenje za latinski zapad, a ćirilica neka se batrga dokle može.

S druge strane, inteligencija još ne sme da srpskim pismom proglasi samo latinicu. Ipak je ćirilica još uvek neprikosnovena u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, a još je dosta starijeg sveta koji zna da su istu ovu latinicu nametali Srbima Ante Pavelić i drugi srpski neprijatelji kad su im zabranjivali ćirilicu. Takođe latinizatorima Srba pravi veliki problem i činjenica  da je ista ova latinica službeno i opštenarodno pismo u susednoj državi Hrvatskoj, koja je sa tim pismom primljena u EU.

         * Vi ste još 2000. g. imali članak u „Politici“ s naslovom „Pismo je državno pitanje“. Da li država tako i postupa?

– Država smatra da je pismo važno pitanje, pa zato i radi sve u korist latinice. Ona je poradila iskreno za ćirilicu samo jednom kad je predsednik vlade bio dr Vojislav Koštunica tako što je omogućila da se narod na referendumu za Ustav 2006. izjasni o jeziku i pismu. On se odlučio da vrati srpsko ime svome jeziku umesto srpskohrvatskog, koje mu je nametnuto u komunizmu 1954. g., a za njega je vezao samo ćirilicu.

Snage u Srbiji koje su za latinicu su znatno jače, pa je odmah po usvajanju Ustava počelo obesmišljavanje ustavnog određenja ćirilice. Širom Srbije pojavili su se ogromni bilbordi sa ovakvom porukom : “ĆIRILICA ILI LATINICA? I AZBUKA I ABECEDA. Centar za toleranciju RASIM LJAJIĆ!“

Ljajićeva stranka je tada bila prirepak Tadićeve Demokratske stranke, a danas je prirepak Vučićeve stranke. On je u svim vladama, a kao ministar trgovine kreirao je Zakon o trgovini u kome stoji da deklaracije za robu moraju biti na srpskom jeziku. Videli smo da je po Ustavu za srpski jezik vezana samo ćirilica, a Ljajić je raskinuo tu vezu jezika i pisma, pa je u srpskim prodavnicama sve latiničko.

Drugi vid obesmišljavanja ustavne norme o jeziku i pismu je postojeći neustavni Zakon oslužbenoj upotrebi jezika i pisma. To je neviđena sramota za one koji su ga doneli jer je njime vraćena hrvatska latinica u srpski jezik. Na primer, po njemu nije službena upotreba jezika i pisma u komunikaciji domaćih preduzeća, iako su ona registrovana kod države sa svojim pečatima i licima za zakonsko zastupanje. Kad je donesen taj neustavni zakon predsednica Skupštine Srbije Slavica Đukić Dejanović je rekla ove reči u TV kamere: “Ipak sam ja za dva pisma.“ Tj., stavila se iznad Ustava.

         *  Ako u knjizi navodite da danas ćirilice ima u javnom životu u jednocifrenom postotku, zar nije malo čudno kad tražite da samo ona bude imenovana srpskim pismom?

– Ja se samo držim Ustava, a i sami jezički stručnjaci  (osim akademika Ivana Klajna, prof. Petra Milosavljevića i akademika Ranka Bugarskog)  govore da je ona glavno, osnovno, primarno, matično, temeljno , izvorno, dominantno i kakvo sve ne drugo pism .

         * Ipak ogromna većina jezičkih stručnjaka smatra da ćirilica može da opstane u dvojstvu sa latinicom.

Njihov glavni argument je upravo to što ih ima mnogo sa takvim mišljenjem. Oni su školovani, plaćeni i titulisani da brinu o srpskoj nacionalnoj kulturi, pa su i bili odgovorni za sudbinu ćirilice. Kada oni danas pametuju o mogućnosti opstanka ćirilice u dvojstvu sa latinicom , iako je ono od dana političkog uspostavljanja 1954. g. do danas potpuno saseklo ćirilicu, pa još i predlažu državi mere za njeno spasenije, treba im reći da su stručni u odbrani ćirilice u onoj meri u kojoj su je i sačuvali. Odnosno, da su se na pitanju ćirilice teško osramotili i da bi trebali biti pošteni makar utoliko da se ne oglašavaju u javnosti kao njeni spasioci.

Da to nisu možda suviše teške optužbe?

-Jesu teške, ali su zasnovane na činjenicama. Komunisti su se opredelili za latinicu na Petoj zemaljskoj konferenciji KPJ održanoj u Zagrebu 1940. g;  Broz je uredio da sve parole na drugom zasedanju AVNOJ-a budu na latinici; tim pismom je crveni pop Vlada Zečević napisao zabranu povratka Srba na Kosovo i Metohiju i u Makedoniju 1945. g.; ministar prosvete SFRJ je posle 1948.  usaglašavao stavove sa američkom CIA da latinica zameni ćirilicu; već 1949. ćirilica je bila neslužbeno zabranjena u JNA; 1954. sačinjen je Novosadski književni dogovor ( jezičko zajedništvo sa Hrvatima), kojim je srpsko ime jezika zamenjeno srpskohrvatskim i u njega uvedena latinica kao ravnopravno pismo sa ćirilicom; kad je osnovana televizija u Srbiji u njoj nije bilo ćirilice ni u školskom programu itd , itd. A najteža činjenica koja svedoči o  neodgovornom odnosu države i nacionalnih institucija prema ćirilici je njen jednocifreni postotak u javnom životu srpskih zemalja.

Tako je bilo ranije, ali zar nije sada bolja situacija kad je ćirilica zaštićena Ustavom?

Član 10. Ustava Srbije glasi: „U Republici Srbiji u službenoj upotrebi su srpski jezik i ćiriličko pismo. Službena upotreba drugih jezika i pisama uređuje se zakonom ,na osnovu Ustava.“

Ova ustavna odredba donesena je 2006.g. kad je predsednik Vlade bio dr Vojislav Koštunica, a ni jedna kasnija Vlada nije htela da istu sprovodi.Te Vlade čak nisu htele ni da upoznaju narod šta u Ustavu piše o ćirilici, pa on u ogromnoj većini misli da su ravnopravne ćirilica i latinica.

         * U knjizi ističete da potpisnici srpskog pravopisa – glavni redaktor prof. dr Mato Pižurica i glavni recenzent akademik Ivan Klajn – različito  tumače trenutno stanje ćirilice…

-Oni stanje ćirilice tumače čak potpuno suprotno. Prvi kaže da ćirilica nije ugrožena (iako je nje postotak zastupljenosti u javnom životu jednocifren), a drugi kaže da je latinica već pobedila, da je ćirilica ostala još samo kao režimsko pismo i da Srbija više ne može da bude ćirilička zemlja. Pa još kaže da će se i Srbima ponovo dogoditi jednoazbučje, ali sada u latinici! Već i takvo suprotno tumačenje potpisnika pravopisa svedoči o tome da je sudbina ćirilice i srpske nacionalne kulture u rukama neodgovornih ljudi, koji posle raspada Jugoslavije nisu bili dorasli da u tom istorijskom trenutku štite srpski nacionalni interes.

Naravno da je ovde u pitanju mnogo veća odgovornost akademika Klajna , jer je on bio predsednik Odbora za standardizaciju srpskog jezika i kao takav je delio državni novac članovima raznih komisija u tom Odboru. On je romanista a ne srbista, i kao opredeljeni serbokroatista odlučujuće je uticao da se u Srbiji sprovodi srpskohrvatska jezička politika umesto srpske.

Vi u svojoj knjizi uz pomenutu dvojicu optužujete i prof. dr Dragoljuba Petrovića, nazivajući ih trojkom za odstrel ćirilice.

– Petrović se tu našao zato što je odbio predlog Klajna da zajedno sa Pižuricom pripremi za Odbor za standardizaciju srpskog jezika odgovor udruženju ĆIRILICA Novi Sad, koje je tražilo njegovo izjašnjenje o tome da li će u iščekujućem pravopisu ostati dvopismo uvedeno u srpski jezik jezičkim dogovorom sa Hrvatima iz 1954. g., koje je dovelo do sloma ćirilice, ili će i u srpskom pravopisu biti primenjeno opštesvetsko pravilo jednog pisma za jedan jezik. I ne samo to, nego su Pižurica i Petrović obrazlažući svoj odbijajući odgovor omalovažavali Dragoljuba Zbiljića, koji je bio i ostao prvi čovek, podvižnik i duša ĆIRILICE. Oni su zapravo preko Zbiljića omalovažili narodnu inicijativu da se posle raspada Jugoslavije ćirilica vrati srpskom narodu. Ta dvojica su bili članovi ĆIRILICE i nisu mogli da oproste Zbiljiću što je napisao desetinu dragocenih knjiga o ćirilici, kojima je objasnio kada, kako i zašto je stradala ćirilica u Srba.

Prilikom traženja odgovora od Odbora Zbiljić je istovremeno pozvao njegove predstavnike da prisustvuju skupu o ćirilici kojeg je spremala ĆIRILICA. Odbor je, na predlog dr Radoja Simića, zaključio da niko ispred njega ne pozdravi taj skup.

         * U čemu Vi vidite glavni uzrok nevraćanja ćirilice srpskom narodu ?

– Glavni problem je u srpskom pravopisu. Danas je pravopisno normiranje srpskog jezika na dva pisma isto što i smrt za ćirilicu. Ona nestaje zato što nju narod uglavnom više ne doživljava kao svoju nacionalnu vrednost, odnosno kao svoj nacionalni simbol. Taj karakter joj  smišljeno i planski oduzet prvo jezičkim dogovorom sa Hrvatima iz 1954. g., a kasnije i imenovanjem hrvatske latinice u srpskom pravopisu srpskim pismom. Tako je ćirilici određen novi karakter jednog od dva oruđa za zapisivanje jezika.

U takvoj situaciji narod se čak čudi što se neko brine zbog nestanka ćirilice, „jer ako nestane ona, ostaće nam naša latinica.“

Ćirilica se može vratiti Srbima samo onda ako joj se vrati karakter nacionalnog simbola, odnosno ako se srpski jezik pravopisom ponovo normira samo na ćirilici.

         * Vi u svojoj knjizi tvrdite da je lažna briga za ćirilicu svih onih javnih ličnosti koje se zalažu za ćirilicu, a ne pominju problem neusklađenosti srpskog pravopisa sa srpskim Ustavom.  

– Videli smo da je Ustavom za srpski jezik vezano samo ćiriličko pismo, dok je pravopisom i ova hrvatska latinica  imenovana srpskim pismom. Znači, pravopis je neustavan. Ne bi u tome bilo problema da se on ne primenjuje u srpskoj prosveti i da ne reprodukuje sve nove i nove latinske janjičare. Niko ozbiljan ne može osporiti da se u prosveti  podrazumeva službenost upotrebe jezika i pisma, te da se u njoj krši Ustav Srbije primenom neustavnog pravopisa.

Kada javne ličnosti izvan jezičke struke ne pominju pravopis, one time čine sledeće :

– Priznaju latinici da je njeno sve ono što je do sada okupirala u srpskim zemljama.

– Skrivaju od naroda da hrvatska latinica nije ušla spontano u srpski jezik nego političkom odlukom i vršenjem raznog nasilja nad ćirilicom.

– Između ustavnog i pravopisnog određenja pisma opredeli su se za pravopisno , tj. za dvopismo koje traje u Srba od 1954. g. i koje je već svelo ćirilicu na jednocifreni postotak.

– Prihvataju stav lingvista da Srbi nikad neće napustiti jezičko zajedništvo sa Hrvatima, a koje su oni napustili još 1967. g. , nego će zameniti ćirilicu latinicom. Napuštanjem tog zajedništva Hrvati su odbacili hrvatsko-srpsko ime jezika i ćirilicu zbog plana da stvore svoju državu, a Srbi su ostali u tom komunističkom dogovoru iako njegova svrha može da bude samo daljna erozija njihove države i nacionalne svesti.

         * Zar Kovačević nije najglasniji među profesorima u traženju da država donese valjani zakon o jeziku i pismu?

– Bio je najglasniji do pre godinu dana, a onda su svi ućutali. Pre nego što je ućutao on je čak bio u timu Ministarstva pravde koji je prošle godine pripremio veoma dobar predlog zakona. Ućutao je zato što je taj predlog urađen još pre godinu dana a još nije stavljen u skupštinsku proceduru. Valjda je mislio da se svih ovih godina čekalo da on pripremi predlog i da će time ćirilica biti spašena.

Sada je on udario glavom u isti onaj latinički zid kojeg su godinama gradili on, drugi lingvisti i gotovo sva inteligencija izvan lingvističke struke, a zabetonirali su ga uvođenjem hrvatske latinice u srpski pravopis.

         * Možda je Vlada zauzeta prečim pitanjima, pa će po njihovom rešavanju doći na red i ćirilica?

– Ćirilica čeka na valjani zakon još od 2006. kad je usvojen sadašnji Ustav. Upravo je prof. Kovačević nedavno na nekom skupu u Novom Sad izrazio čuđenje kako je uopšte bilo moguće da u Ustav uđe ovako dobra odredba o jeziku i pismu, kojom se za srpski jezik veže samo ćirilica. To je bilo moguće zato što je pomoćnik ministra kulture bio mr Branislav Brborić, koji je prihvatio narodnu inicijativu oličenu u udruženju ĆIRILICA Novi Sad da ćirilica može opstati samo u jednoazbučju, a što je podržao ondašnji ministar kulture Dragan Kojadinović. Naravno, da tada nije bio predsednik vlade dr Vojislav Koštunica narod ne bi ni imao priliku da se na referendumu izjašnjava o ćirilici.

Brborić i Kojadinović su prosto zaobišli profesore i akademike koji su bili za dva pisma, a isto gledište zastupaju i danas. Na isti način su postupili 1990. g. predsednik Ustavne komisije dr Borisav Jović i pravnik akademik Radomir Lukić, ne konsultujući  jezičke autoritete uz obrazloženje da opredeljenje za pismo nije stručno nego političko pitanje.

Kad je jedno ministarstvo izašlo u javnost sa pripremljenim predlogom zakona o jeziku i pismu, a on ne bude stavljen u skupštinsku proceduru ni posle godinu dana, to znači da se od njega odustalo. Čak je zbog hrabrog poteza ministra Vukosavljevića da ćirilici dadne kakav takav značaj, njemu nađena zamena u sadašnjoj predsednici Skupštine Srbije Maji Gojković.

Iz njegovog intervjua datog Politici videlo se da su skromna očekivanja od novog zakona, tek toliko da ćirilici ne bude još gore, a nikako da ona bude vraćena Srbima kao nacionalno pismo. Zato ministar nije smeo da pomene ni kolika je danas zastupljenost ćirilice u javnom životu, ni kolika se očekuje primenom novog zakona. Domet novog zakona je na nivou dometa zakona o zaštiti retkih zverki – da potpuno ne nestanu. Ali, za ćirilicu se danas ne dozvoljava učiniti ni toliko.

         * Ko to ne dozvoljava da se učini nešto za ćirilicu ?

– To je svaka vlast u Srbiji od raspada Jugoslavije do današnjeg dana, osim one u vreme Miloševića i Koštunice. Jeste da je u vreme Koštunice doneseno veoma povoljno ustavno određenje pisma, ali udeo njegove stranke u Vladi je bio mali pa nije donesen valjani zakon kojim će se ta ustavna odredba sprovesti u život.

Danas ne dozvoljava vraćanje ćirilice Srbima predsednik prvo Vlade pa Srbije Aleksandar Vučić. On se javno založio da Srbi promene svest o sebi i izrazio je divljenje prema latiničkom protestantizmu. O ćirilici se ovako odredio :

– Dok je bio predsednik Vlade rekao je u Skupštini Srbije da je ćirilica toliko lepa da nikoga ne treba terati da njome piše. Time je istovremeno poručio da se neće sprovoditi ustavna norma o ćirilici kao jedinom pismu koje je vezano za srpski jezik. Time je ostavio na volju narodu da postupa sa srpskim pismom po sopstvenom nahođenju.

– Sprečio je da se Skupština Srbije izjasni o Deklaraciji o opstanku srpskog naroda, iako su je zajedno uradili stručni timovi Srbije i Republike Srpske, a već se o njoj pozitivno izjasnila i Skupština Republike Srpske. Povodom toga javno se izvinio Miloradu Dodiku, rekavši da čeka nečiju podršku, verovatno nečije odobrenje iz inostranstva. Verovatno će se izjasniti o ćirilici kada to učini i za Srpsko-ruski humanitarni centar u Nišu.

– Ranije se on potpisivao u izbornim kampanjama sa AV, a danas se potpisuje sa AV.

* A gde je u svemu tome opozicija?

– Do danas se iz opozicije oglasio samo Boško Obradović, reagujući u Skupštini Srbije na napred navedene reči Vučić . Rekao je suštinu : Srbima je dovoljna ćirilica, a dva pisma su glupost kakvu nema niko drugi u svetu. Obradović je učinio makar toliko, ali ni njegova stranka, a kamoli druge opozicione stranke neće preduzeti nikakvu inicijativu za vraćenje ćirilice  Srbima. Valjda su opozicionari čitali jedan intervju akademika Klajna u kome on kaže da se danas ne isplati zalaganje za ćirilicu. A da je uistinu tako, uverio se i sam Obradović, jer je uz prethodno javno zalaganje za ćirilicu dobio toliku podršku Srba da je jedva ušao u Skupštinu.

         * Kako stoji ćirilica u Republici Srpskoj ?

-Republika Srpska je rođena u ćirilici zahvaljujući prvom sazivu Narodne skupštine, a ponajviše Radovanu Karadžiću i Momčilu Krajišniku. Kad su oni voljom svetskih moćnika odstranjeni iz javnog života, počelo je uzmicanje ćirilice. A kad je strani upravnik BiH video da su Srbi ravnodušni prema ćirilici, godine 2000. uveo je službenost ćirilice i latinice u jezike srpskog, bošnjačkog i hrvatskog naroda.

To i ne bi bilo strašno kad bi bilo srpske pameti, pa se ovako tumačilo: ćirilica za srpski jezik, a latinica za bošnjački i hrvatski jezik. Međutim, nema srpske pameti, prvo na tamnošnjem Filozofskom i Filološkom fakultetu, onda na svim ostalim fakultetima, pa ni u političara.

O značaju ćirilice tamo je, umesto Srba, govorio Vladici Jefremu važan stranac. Po njegovom svedočenju, stranac ga je uveravao da se Srbi ne trebaju plašiti Sarajeva (unitarizacije ) jer imaju svoj Kineski zid – ćirilicu. Istovremeno, danas nju javno ne pominje ni jedan političar u Srpskoj. Kao da je ona potpuno nevažn , umesto da se tretira kao državno pitanje nacionalne kulture od prvorazrednog značaja.

Tu uopšte nije potrebna velika pamet – ako Srbi u Srpskoj žele da se utope u bosanstvo  onda su već učinili dobar korak u tom pravcu prelaskom na latinicu koja je simbol unitarne BiH, a ako im je stalo do svog srpskog identiteta i do svoje države koristiće ćirilicu kao srpski nacionalni simbol.

Udruženje SRPSKA AZBUKA pisalo više puta kabinetu predsednika Dodika o pitanju pisma, kao i njegovom savetniku prof. dr Nenadu Kecmanoviću, ali nije bilo odgovora. Time su oba pokazali da su ostali Jugosloveni. Bili su u jugoslovenskoj stranci Ante Markovića, a simbol jugoslovenstva je bila hrvatska latinica.

Veliki uticaj na Dodika i Srpsku ima Emir Kusturica koji je javno izražavao simpatije prema jugoslovenstvu, a nikad nije javno pomenuo ćirilicu.Danas, kao i u Srbiji, u Srpskoj nema ko da kaže da je srpsko pismo samo ćirilica, iako su toj mlađoj srpskoj državi nacionalni simboli potrebni kao hleb i vazduh.Tamo se ugledaju na Srbiju, a u njoj je latinica okupirala više od 90% javnog života. Koristi se isti nesrpski i neustavni pravopis kao i u Srbiji, kojim je i latinica imenovana srpskim pismom.

Posle mnogo godina vladanja u Srpskoj, ili kao predsednik Vlade ili kao predsednik Republike,  Dodik ostavlja polatiničenu srpsku državu, iako ju je primio od izvornog  SDS-a kao ćiriličku. Od tri identitetska oslonca (ver , jezik i pismo) Dodik je izmakao jedan oslonac, čime je znatno otežao očuvanje srpske države. On je završio studije na fakultetu političkih nauka i morao je znati da su kroz istoriju prestali biti Srbi oni koji su svoju ćirilicu zamenili hrvatskom latinicom.

         * Kad Vi kao pojedinac kritikujete Maticu srpsku, zar ne pomišljate da time rušite njen ugled i da biste mogli izazvati negativan efekat kod čitalaca? 

Svestan sam toga, ali meni je Matica srpska svetinja samo po svojim zaslugama u prošlosti. Kad pored nje žive zamire ćirilica, onda tu nešto nije u redu. A evo i šta nije u redu. Od 1945. do danas ona deluje u jugoslovenskom, odnosno srpskohrvatskom duhu. Otuda i hrvatska latinica u srpskom pravopisu kojeg izdaje Matica.

Možemo videti iz knjige P. Milosavljevića „Jugoslovenska ideja i srpska misao“ da je od 1945. g.pa u narednih 55 godina, sve do svoje smrti, u njoj vedrio i oblačio Boško Petrović, koji se na svom kraju predstavio Hrvatom, pa je i sahranjen u porodičnoj grobnici u katoličkom groblju na Petrovaradinu.

         * Niste zadovoljni ni odnosom književnika prema ćirilici.

Ni najmanje. Veliki srpski pesnik Ljubivoje Ršumović je predsednik Prosvetne zajednice Srbije, a ne sme javno da kaže da voli ćirilicu zato što je srpska, nego kaže da je voli zato što je prvo njome pisao kao đak prvačić. I inače se u Srbiji ništa ne sme zvati srpskim i ne sme se voleti srpsko. Tako su u Hrvatskoj: Hrvatska radio televizija, Hrvatski radio, Hrvatske željeznice itd, a u Srbiji Radio televizija Srbije, Radio Beograd, Železnice Srbije itd. Kaže nam javno da bi bio zadovoljan da u izdavaštvu bude pola ćirilice, pola latinice. To on kaže u Srbiji po čijem Ustavu su u službenoj upotrebi srpski jezik i ćiriličko pismo.

         * Možda će mladi književnici i lingvisti napraviti pobunu zbog ignorisanja ćirilice?

– Lingvisti imaju Društvo mladih lingvista na čijem portalu je samo latinica, pa i tekstovi njihovih profesora. Oni su već „obrađeni“ za latinicu, a ako bi se pobunili teško bi položili ispit i zaposlili se na fakultetu.

Mladi književnici su u još težoj situaciji. Ako bi kao Srbi insistirali na ćirilici – ne bi našli izdavača, a kamoli dobili nagradu NIN-a. Akademik Klajn je rekao u intervjuu listu Danas da se ne isplati zalaganje za ćirilicu.

         *  Kakav efekat očekujete u javnosti od svoje knjige?   

– Očekujem da će javnost razumeti iz knjige da najveća opasnost po ćirilicu dolazi od strane rodoljubive intelektualne elite zato što svojim ćutanjem ili neznanjem odobrava ostanak hrvatske latinice u srpskom pravopisu, a pogotovo od onih koji su se javno izjasnili su za dva srpska pisma, što u konačnom znači da su za pobedu latinice. Mnogo je važnije pokazati narodu da je lažna briga za ćirilicu od strane te „elite“,nego od strane vlasti.

* Možete li otkriti da li će biti pokrenute i neke akcije?

– Za sada mogu reći da će u školama, na fakultetima i na ulicama biti deljene plakatice u velikom tiražu sa porukom HRVATSKA LATINICA U SRPSKOM PRAVOPISU = SMRT ZA ĆIRILICU.

fakti

POSTAVI ODGOVOR

*