Викенд анализа Јасмине Лукач: Да ли ће Драган Ђилас после избора основати странку?

0

И гласање у Београду и бројање још су недељама далеко, па ипак нећете срести никог ко прати или верује да прати политику у Србији, а да не пита да ли ће Драган Ђилас основати странку.

У овом тренутку то можда не зна ни сам Ђилас, чекајући да види да ли ће догурати преко 20 одсто на изборима, али није апсурдност у томе. Него у чињеници да се то питање уопште не поставља због Ђиласа, па ни због опозиције, нити због процене снаге Вучића.

То питање се поставља да би се на време уочило стварање новог политичког пројекта. Имати ту привилеговану информацију пре већине од великог је значаја за многе. И то како за оне који желе први да “уђу” у нови пројекат, или пак, први да почну да га хејтују.

Споља гледано, знаци су опречни. Прво, Ђилас нема барем засад, јединствени изборни штаб. Према јавности блок који је подржао кандидатуру наступа из најмање четири пункта. Једно, је Ђиласов Изборни штаб Групе грађана, тако је и назван, и ту нема имена ни знака Јанковића и Јеремића. Други пункт је ПСГ Саше Јанковића у чијим просторијама је током прес конференција Ђилас у пар наврата углавном ћутао док су говорили “слободни грађани”. Трећи пункт је Вук Јеремић лично, који се најчешће обраћа преко ТВ Наша. У председничкој кампањи се Јеремић у незваничним разговорима жалио како нема пролаз ни на једној телевизији сем на ТВ Н1 где га дочекају као на нож са питањима, тако да је сад та ствар исправљена. За “народњаке” и “грађане” Наша је сада оно што је пре шест, седам година, био Kоперникус за СНС.

Четврти пункт су соло наступи људи из Јеремићеве странке – ту највиши профил има Санда Рашковић Ивић, али њено појављивање најмање је везано за Ђиласа. Она је препозната у ширем контексту, као представник деснице и носи одређен број гласова и то је њен политички “мираз” Ђиласу, јер тешко да би ти људи иначе гласали за њега.

У овој одмаклој фази кампање не види се никакво обједињавање ових пунктова, они раде баш као и на почетку. Подела сфера се поштује – Ђилас се углавном држи градских тема, метроа, вртића и школа, Јеремић и Санда опаљују по теми Kосова, док Јанковић шаље хард саопштења о људским правима.

Та подела може да значи опозициону “кеч ап” варијанту – достигни све опције од Kосова до метроа и диктатуре, у једном блоку. Али исто тако, будући да свако наступа под својом заставом, може бити да свако има и своје планове за дан после београдских избора, што нови опозициони пројекат чини немогућим.

У Јанковићевом случају утисци су опречни – он делује као неко ко једва чека да изађе из политичке приче и пређе у поље консултатнских услуга или неке друге делатности везане за претходну каријеру. Инсајдери међутим, то поричу, кунући се да Јанковић врло озбиљно ради на себи, да се усавршава у наступу и да нема намеру да напушта политику, мада је на Ђиласовој листи смишљено последњи.

За Јеремића је јасно да чека догађања у вези Kосова и (не) потписивање папира са коначним решењем, што опет значи да је он уз Ђиласа да би негде био, док се косовски божур не расцвета у Београду.

Битно је и ово – нови опозициони пројекат не може да настане ако се не потопи стари, а то је ДС Драгана Шутановца. И зато Шутановац нема избора, макар пао испод цензуса, он мора да стегне Ђиласа у загрљај и да га вуче на дно са собом. Стога су и процурели Шутановчеви подаци о пословању и дуговима ДС са све Ђиласовим каматама и осталим пикантним детаљима.

Нови опозициони пројекат такође подразумева и стварање алтернативних медија, и то је поље где се помно прате Ђиласове амбиције. Процена је да он финансијски може да подигне неку алтернативну медијску мрежу, и да ако у то уђе, значи и да оснива странку сасвим, сасвим извесно.

Али, све досад поменуто има једну озбиљну конструкциону грешку. А то је да се нови опозициони пројекат замишља на нивоу политичке сцене Србије из претходних деценија. У међувремену, ствари су се промениле. Шта значи промена? Значи да Ђиласу уопште не треба ни опозициона странка, а ни класични медији, да би био лидер опозиције. Ђилас је опозициони пројекат сам по себи у садашњем стању ствари. Он на располагању има моћно ново средство комуникације – Интернет. Сетимо се, априлски протести после председничких избора покренути су након позива на друштвеним мрежама и тако су једно време и вођени. Ђилас може попут руског опозиционара Алексеја Наваљног да се обраћа грађанима путем видео блогова, друштвених мрежа, свог Јутјуб канала… Потребан му је наравно тим сарадника, али у новим околностима, то је група добро увежбаних људи за политички и кризно-политички пиар, а не неки Извршни одбор пун партијских величина. Ако успе да придобије значајну подршку грађана, Ђилас брзо може да прибави и себи странку или покрет, шта год да пожели. Најзад, и то што нема своју партијицу, врло га разликује од осталих на политичкој сцени, и то у позитивном смислу, будући да ретко ко о странкама као таквим, у Србији мисли добро.

 

 

 

Демостат

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*