Винко Пандуревић: Сучељавања САД и Русије су неминовност

0

Најновије заоштравање односа између САД и Русије, након поновне употребе хемијског оружја у оружаном сукобу у Сирији, по ко зна који пут показује сву сложеност и (не)предвидивост односа између САД и Русије, осим у једној њиховој димензији, а то је, ти односи су били, јесу и биће више односи сучељавања и надметања, односи сукобљавања, али и односи балансираног уравнотежења. Независно од тога ко се налази на челу САД, као и од тога какав је спољнополитички курс Русије, конкурентско надметање ове две велике светске силе, остаје константа у међународним односима.

Од како су САД завладале светским морима, наметнуле своју визију света и неолиберални концепт развоја друштва, њихова хегемонија у светским размерама, постала је њихова неупитна спољнополитичка орјентација, без разлике на то, ко формално управља америчком администрацијом. Сви који су очекивали нешто посве ново у америчкој спољној политици под вођством председника Доналда Трампа, нису имали увиду суштину функционисања председничке администрације, која је под снажним утицајем, тзв. „дубоке државе“, о којој се у последње време пише и говори нашироко. Видно деловање „дубоке државе – владе у сенци“ је изражено, као одговор на настојања Трампа да води самосталну политику и да реализује свој предизборни програм, што је наводно у супротности са основним „интересима“ и „вредностима“ америчког друштва, које проистичу из саме његове суштине, креиране од те исте „дубоке државе“ – крупног и финансијског капитала (Силиконска долина и Волт стрит), медијских корпорација, обавештајно-безбедносног сектора и војноиндустријског комплекса. Предходно америчка администрација Барака Обаме, је устоличила „дубоку државу“, од ње би била потпуно зависна и „нова – стара“ администрација да је којим случајем победила Хилари Клинтон.

Покушаји Трампа да успостави нове односе са неким кључним државама у свету (Кина, Русија), на основама међусобног уважавања и признавања легитимних интереса тих држава, водили би прерасподели сфера утицаја, стабилности у свету, окончању многих ратова итд. Оваква политика за „дубоку државу“ значи капитулацију САД, прихватање других субјеката међународних односа као равноправних саговорника, губитак империјалних амбиција и слабљење утицаја САД у свету у целини. Америчка надмоћ у свету до пуног изражаја долази само у условима глобалне нестабилности, и перманентног прекомпоновања светских односа, промене и инаугурације државних режима у појединим државама у режији САД.

Дакле, мале су шансе да се спољна политика САД промени, без суштинске промене унутрашње политике и без промене суштине економског и политичког система, као и без неутралисања утицаја обавештајног и безбедносног сектора на унутрашњем и спољашњем плану. Да би Трамп опстао као председник САД он мора узети у обзир све ове чињенице и повиновати се кључним налозима „дубоке државе“.

Трампови иступи у сфери спољне и безбедносне политике САД, личе на плес у минском пољу. Неки ће рећи да Трамп мења своје ставове из дана у дан, јер је такав његов карактер, јер је неодлучан, импулсиван, одлуке доноси без темељитих процена и анализа, или је пак у питању недовољно познавање међународних односа, начина управљања прдседничком администрацијом и сл. Само пре неколико седмица је изјављивао: НАТО је застарела организација, САД не желе да плаћају трошкове безбедности других чланица Савеза, са Руским председником ће наћи заједнички језик, неће се бавити питањима опстанка или одласка Асада са кормила Сирије, спречиће Кину да се бави валутним манипулацијама итд., а онда је почео да ради све супротно и да спроводи политику коју је заговарала Х. Клинтон. Под снажним притиском, највероватније „дубоке државе“ Трамп прихвата да је НАТО модерна и потребна организација, и да ће САД имати кључну и водећу улогу у Савезу; Асада треба свргнути са власти, то је зао „човек-животиња“; Русија је највећи извор нестабилности у свету и Путин се ставио на страну лоших лидера, а пре свих на страну Асада, ултимативно је запретио Русији и Путину да морају променити своју политику у Сирији, Украјини и на Балкану; Кина је на челу са председником Ђи Пингом, који је „изванредан човек“, важан фактор у разрешењу севернокорејског питања; Трамп жели да „умири“ Кину док се конфронтира са Русијом, и да је искористи ради „решавања спорова“ са Северном Корејом, (укључујући и војне ударе). Дакле Трамп је преузео ратни барјак, спреман је на ратне походе у Сирији, Северној Кореји или где то год буде било потребно, како би се „заштитили национални интереси САД“. Реч је о потпуној победи „дубоке државе“ и Трампових политичких опонената унтар САД.

Због оваквог Трамповог „наглог заокрета“ у односима са Русијом, или боље речено, због наставка раније америчке политике према Русији, претње „пожељном употребом војне силе“ у разрешењу главних оружаних и политичких спорова у свету, односи између САД и Русије су дошли на најнижу тачку. Погледајмо зашто је то тако и о којим је спољнополитичким и војним потезима у америчко-руским односима реч. С обзиром да све чланице НАТО пакта, али баш све, „климају главом“ како то рече Путин, на све оно што кажу САД, када је реч о рату у Сирији и сукобима у Украјини, једино је Русија та која „противречи“ САД. Досадашње сучељавање САД и Русије, одвијало се на удаљеним меридијанима, на просторима од интереса обе државе, где се то сучељавање могло балансирати, изналазити компромис и одлагати снажније и оштрије сучељавање. Увек је било само питање времена када ће напетост у односима достићи такву тачку, да се почне сумњати у могући отворени војни сукоб ове две војно супер моћне силе. Рат у Сирији који траје скоро шест година, непрекидно је доводио и САД и Русију до тачке са које скоро да нема узмицања. Надметање САД и Русије у Сирији одвијало се у „сенци“ сукоба између Владиних снага у Сирији са једне стране и побуњеника (опозиције) с друге, те сукоба између исламске државе и свих осталих, затим сукоба између Курда и исламске државе. У све ове сукобе била је и још увек је дубоко инволвирана Турска, која настоји да реши „курдско питање“. Свакако да су САД најодговорније за оружане сукобе у Сирији, што потврђују и новообјављени документи Х. Клинтон са сајта Викиликса, у којима се говори о потреби ангажовања снага САД у рату против Асада, као помоћ Израелу, те тактизирање у борби са ИД, све у настојањима да се између осталог ограничи руски утицај у Сирији, обузда осовина Русија – Иран – Сирија. Да не помињемо и не анализирамо посебно важност гасовода, који је треба из Катара да несметано прође преко територије Сирије, па све до Европе. Асад није пристао на овај гасовод, како не би угрозио интересе Русије, као свога савезника. Тако да сви Асадови проблеми, и са њима повезани сви потоњи догађаји, датирају с почетка 2010. године, који су били укомпоновани у „арапско пролеће“, каснију оружану побуну и рат са ИД.

Пошто до сада није пронађен „прави разлог“ за америчко отворено војно ангажовање против Асадових снага, употреба хемијског оружја на још увек необјашњив начин и ваљану истрагу о томе, послужила је као повод да се Асад, а посредно и Путин оптуже за намерно убијање недужних цивила, те да се хитно, супротно међународном праву, ангажују америчке војне снаге ради „спречавања понављања употребе хемијског оружја“. Да су цивили страдали од хемијског оружја је неспорна чињеница. Како се то десило то још није разјашњено ван разумне сумње. Потпуно нехумано делују расправе о цивилним жртвама, које су језиве, преко којих се постижу геостратешки циљеви. За Трампа и његове савезнике, жртве које „узрокују Асадове снаге, подржане руском авијацијом“, су једине жртве, и последица су „зверства и крајње окрутности“, и довољан повод за оружану интервенцију САД, као вид хуманитарних интервенција. Жртве које узрокују америчке снаге и њихови савезници су „колатерална штета“ и вредне су једног „sorry“. Као много пута до сада, америчке снаге и њихови НАТО савезници, искористили су овај догађај, како би остварили своје закулисне циљеве. Жртвама које су се већ десиле никаква накнадна расправа неће помоћи. Неопходан је хитан договор о расплету ратних сукоба у Сирији ради заштите цивила и спречавања нових жртава.

Пошто је Трамп поклекао под унутрашњим притисцима и повиновао се захтевима да се Асад „скине са власти“ одлучио је да употреби војне снаге. Чак је војним командантима дао одрешене руке да процене када, са чиме и по којим циљевима могу да ударе. Снажна милитаристичка струју у Трамповом окружењу, извршила је такав притисак на њега (Трампа) да се стиче утисак да војници диктирају политичке одлуке, и да је Трамп од њих потпуно зависан. Циљајући Асада у Сирији, САД желе да погоде Путина. Свргавање Асада је врло тешко или готово немогуће, док су Руси у Сирији, и док му Путин „чува леђа“. Трамп је преко државног секретара Тилерсона, покушао агресивном реториком запретити Русији, упозорити Путина, да несме поновити наводну грешку са хемијским оружјем, те да се мора одрећи Асада, те „животиње“, како га је назвао Трамп, иначе ће осетити бес САД и моћ америчке војне песнице. Након састанка у Москви Тилерсон је значајно ретерирао и ублажио реторику. Русија није та која ће се повиновати претњама и повлачити потезе под уценама. Са таквом Русијом морају рачунати САД.

Идући корак по корак ка линији „додира“, у походу остваривања својих интереса и запоседања интересних сфера, САД и Русија су се толико приближиле да се скоро цео свет плаши новог светског рата, који би по свој прилици био и нуклеарни. Да ли ће бити баш тако? Имали још маневарског простора за релаксацију односа? Потези које је повукао Трамп, дали су одређене резултате на у утрашњем плану. Трамп је добио по који „аплауз“, показао је „одлучност“, „демонстрирао је моћ америке“. Од ових потеза се много више очекивало на међународном плану. Осим подршке „климоглавих лутака“, како то рече Путин, из НАТО савеза, и проглашавањем НАТО-а да није застарео, стварања страха у свету од светстког рата, јачања или слабљења постојећих и стварања нових војних савеза, Руска позиција у Сирији није померена ни за милиметар. С друге стране Русија је потврдила своју решеност да се неповинује америчким „претњама“, да одлучно, по цену ширих оружаних сукоба у Сирији између снага САД и властитих, одговори снажним војним средствима, на нове војне акције САД у Сирији.

САД су биле и раније свесне који значај има Сирија за Русију, сада су та своја сазнање само потврдиле. Сирија без Асада или нове владе која неће бити проруска, значи Русија ван Сирије у сваком погледу. Значи велики економски и енергетски губитак за руску привреду. Слабљење руске геополитичке позиције у средоземљу и на Блиском истоку.

САД својом војном и технолошком супериорношћу у односу на скоро цео свет, застрашују средње и мале државе, регионалне силе. У том смислу често посежу за „колосалним“ борбеним средствима, употребљавајући борбена средства огромне разорне моћи као што је била недавна употреба бомбе „мајке свих бомби“ (бомба од 11 тона бачена на талибане у гудурама Афганистана). Оваква стратегија која се често темељи на давању већег значаја техничким решењима (употреба моћних борбених средстава без ангажовања пешадије) на штету тактичких и оперативних поступака, дугорочно није ефикасна. Она може дати успех у нападу на технички инфериорне снаге. У отвореном сукобу са равноправним противником, као што је Русија, најубојитија борбена средства нису довољна, без експлоатације њиховог учинка, од стране пешадије, која би морала дубоко да загази у оружани сукоб. Ових чињеница су свесни војни команданти и војске САД и Војске Русије.

Поред скоро „ватреног – врућег“ сучељавања САД и Русије у Сирији и на границама Русије и чланица НАТО пакта у Европи, милитаристичке струје у Конгресу САД и у окружењу Трампа, захтевају одлучнији одговор САД и НАТО-а према Русији на простору Балкана. Након извесног уласка Црне Горе у НАТО, САД и њеним партнерима се жури, да истисну скоро сваки облик утицаја Русије на Западном Балкану. Приликом недавне посете Србији, амерички конгресмен, ветеран вијетнамског рата Џон Меккејн, који спада у милитаристичку струју у САД, апеловао је на заједничку акцију против „понашања Русије у региону, али и у свету“, позвао све балканске земље да се прикључе НАТО пакту, и индиректно упозорио Србију, да њена војна неутралност није најбоље решење. Такође је напоменуо да су два светска рата почела на нашим просторима, алудирајући на неки нови рат. Међутим, добро знамо да ратови на балканским просторима нису почињали без страног мешања, које је увек било одлучујуће.

Иако су односи између САД и Русије на најнижој тачки, обе силе су свесне своје снаге, као и опасности и могућих последица уколико би међусобно заратиле, па макр и у ограниченом обиму, па ће и даље успешно балансирати своје односе и наставити да се надмећу широм света. До успоставе међусобног поверења и приближавање неће доћи у догледно време, али односи неће ни више ескалирати. Велика војна моћ и могући ризици, обе државе ће држати у одговарајућој балансираној геостратешкој равнотежи, све док не превладају интереси који желе рат по сваку цену.

ФСКСРБ

Др Винко Пандуревић, генерал у пензији Војске Србије и ВРС

ПОСТАВИ ОДГОВОР


*