Витез нашег времена – војник Јевгениј Родионов

0

Орден храбрости једно је од највиших признања у Русији. Недавно га је заслужио један обичан војник, граничар Јевгениј Родионов, који је погинуо на Кавказу у својој деветнаестој години.

Жења, тако су га звали, није стекао орден убијајући противника, нити херојским акцијама и десантима. Не, Жења је просто остао веран Богу и војничкој заклетви.

Године 1996, 13. фебруара, Жења је са још тројицом војника дежурао на пункту на чеченско-ингушенској граници. Пункт је представљао лаку мету јер је био неосветљен и без радио-везе, а није било ни неког озбиљнијег оружја. Бандити су напали ноћу и заробили војнике. У снегу око пункта остали су само трагови крви, тако да нико није знао нити куда су их одвели, нити да ли су уопште живи.

Сто дана провела су четворица другова у загушљивом подруму чеченских бандита. Тамо су их жестоко мучили – тукли, вешали наглавачке, морили глађу. Зверолики разбојници нису знали за част ни људскост, нити су поштовали туђи живот. Они су гледали само себе и само себи сличне сматрали достојнима живота, а главно правило им је било да убијају оне који живе другачије.

Заробљени војници имали су само један избор – или да сачувају своју част и претрпе сва мучења, или да постану издајници. Више од свих, мучили су Жењу Родионова – он је на грудима носио православни крст, који је сам направио још док је ишао у школу. Овај мали крст је бандите доводио до беснила. „Скини крст – и бићеш слободан! Само реци: Алаху екбар!“, викали су војнику у лице сваки пут пре но што би почели да га муче.

Скинути крст, за Жeњу је значило одрећи се Христа Бога и изгубити смисао живота. Издао би тиме и своју отаџбину, саборце, мајку…

За непоколебљивост и храброст, бандити су Жењи одсекли главу. Било је то 23. маја 1996. године, баш на његов рођендан. Истог дана, страдала су тројица његових другара.

Данас, на месту погибије четворице младих војника-граничара стоји високи, православни крст. Поставили су га житељи Бамута (насеља близу места погибије младића) када су сазнали за храброст руских војника.

Жењина мајка, Љубав Васиљевна, десет месеци је покушавала да од Чечена добије тело сина. Бандити су тражили баснослован новац да би јој га предали, и она је продала буквално све што је имала да би на крају успела да добије тело сина и достојно га сахрани.

Недуго после Жењине јуначке смрти, почели су са разних страна Русије да стижу гласови како су многи виђали младог војника, огрнутог у црвени плашт, који би помагао заробљеним војницима у Чеченији да побегну, упозоравајући их на мине и замке. Такође, војници у једној болници сведочили су о неком војнику Јевгенију, који би им помагао, посебно када наступе болови. Препознали су га касније, када су видели његову икону. Такође, дешавало се да његове фотографије и иконе промироточе.

Сваке године, на гробу мученика Јевгенија, наочиглед мноштва људи, на небу се појави дуга. Многи свештеници на тај дан не служе Јевгенију парастос, као умрломе, већ молебан – као светитељу:Свети мучениче Јевгеније, моли Бога за нас!

По тексту из часописа за децу ”Добриј молодец”

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*