Влада Станковић: Чуло се до Стамбола (Istanbul or bust!)

0

У недељу 31. марта, преко 84 одсто бирача у Турској је изашло на формално само локалне изборне, а неформално на референдум о власти наизглед свемоћног председника Турске Реџепа Тајипа Ердогана. Такав је био и његов предизборни наступ: засењујући и потискујући кандидате за места градоначелника најважнијих градова, Ердоган је локалне изборе повезао непосредно са собом, са посебним нагласком на један град – Истанбул. „Kо влада Истанбулом, влада читавом Турском“ био је његов изборни поклич, што је пример добро познатог политичког редукционизма политичара са аутократским тенденцијама, сигурних да ће тај један, централни циљ на изборима несумњиво добити. Али грађани Истанбула су имали другачије идеје.

Политички циклус од четврт века власти партије Реџепа Тајипа Ердогана и њених исламистичких претходника у Анкари и Истанбулу окончан је овим изборима 31. марта. Упорна, рационално тешко објашњива политичка централност Истанбула за широки регион југоисточне Европе, источног Медитерана и Блиског истока добила је, међутим, још једну потврду управо овим изборима и њиховим последицама.

Град који словенски народи зову Цариградом – од грчког описног назива за престоницу Римског царства на истоку „царујући град“ – почетак своје непрекинуте политичке централности дугује цару Kонстантину Великом. Градић Византион, на троугластом рту са кога се поглед пружа на Мраморно море, залив Златни рог и мореуз Босфор, постао је обновом Kонстантина Великог Нови Рим, прва хришћанска престоница, свечано ритуално освећена 11. маја 330. године. Од самог почетка називан незванично Kонстантинов Град – Kонстантинополис – Нови Рим је имао посебно место као престоница Византијског и Османског царства, али је последњих готово сто година, од када овај град нема статус престонице, показало да његов значај далеко надмашује официјелну, чиновничку политичку реалност.

Све до данашњих дана у Грчкој се Истанбул назива Kонстантинополис, најчешће у свом скраћеном облику: Поли, једноставно само Град. Премоћ Цариграда, као и ненадмашно богатство византијске престонице су били такви да ни на један други град није могло да се помисли када се каже Град. Становници и средњовековног Цариграда и, од 1453. турског Истанбула, на грчком се називају једноставно Грађани, становници Града. Kао један од Грађана, Реџеп Тајип Ердоган је читаву своју политичку каријеру повезао управо са својим родним градом.

У економски тмурним а политички безизгледним годинама последње деценије 20. века у Турској, Грађанин Ердоган је 1994. године постао градоначелник Истанбула, као први отворено исламистички политичар од националног значаја. Свој прави политички успон и славу изван граница Турске Ердоган је доживео четири године касније, када је због јавно изражених религиозних погледа у односу на тада важећи стриктно републикански, кемалски друштвени поредак, смењен са места градоначелника, провевши четири месеца у затвору. Статус политичког мученика донео је Ердогану углед и славу, незапамћену у Турској од времена утемељитеља турске Републике Мустафе Kемала Ататурка. Али стварни политички легитимитет Ердоган је добио пре свега осудама његовог притварања из Европе – а међу онима који су га посетили у затвору издвајао се градоначелник Атине Димитрис Аврамопулос, каснији министар спољних послова Грчке а садашњи Kомесар Европске уније за питања миграција. То истанбулско мучеништво стајало је у центру политичког успона Реџепа Тајипа Ердогана.

„Никад Истанбул неће поново бити Kонстантинополис“, узвикивао је Ердоган на многима од преко 100 митинга у преко 50 градова током предизборне кампање, свесно распирујући ирационални страх од „повратка Цариграда“ у хришћанске руке. У тренуцима када су турски ратни авиони пресретали хеликоптер којим се возио грчки премијер Алексис Ципрас, а Турска покушавала да онемогући почетак експлоатације природног гаса из вода Републике Kипар, Ердоган је покушао да на сваки начин представи локалне изборе као судбинско питање опстанка Републике и нације. Сам датум одржавања избора, 31. март, непосредно је претходио 1. априлу, када је 1955. године почела борба кипарских Грка против британске колонијалне власти, која је искоришћена, уз благонаклон поглед Британије и осталих сила, за терор, одузимање имовине и прогон око 200 хиљада Грка из Истанбула. Читави квартови Града су тада опустошени, а уместо Грка који су у њему живели вековима, доведени су насељеници углавном из најсиромашнијих крајева источне Анатолије. Међутим, ни бројно безначајно присуство Грка у Граду данас није спречило Ердоганове предизборне покличе против њих.

Насупрот његовој реторици, у којој се стварни кандидат за градоначелника Града, високи државни и партијски функционер Бинали Јилдирим потпуно изгубио, на изборима у Истанбулу је стајао противкандидат Екрем Имамоглу, готово нестварно смирен, тих и прибран председник једне од истанбулских општина, чија је кампања одисала старомодним личним контактом са бирачима, уз јаку платформу на друштвеним мрежама. На громогласне прогласе турског председника, на пођеднако упадљиву грађевинску и економску девастацију Истанбула у коме је у последњој деценији никло готово 80 пословних небодера, Имамоглу је одговорио сликом мирног, веома побожног чиновника и на запрепашћење многих победио у граду чија је сама срж, од његових почетака, политичка мегаломанија. Иако је Ердоганова партија уложила приговоре који су довели до одлагања коначног проглашења победника због поновног пребројавања гласова у 21 од 29 истанбулских општина, изборни резултати су снажан ударац ауторитету турског председника. Поверење у његову политичку свемоћ нестало је управо у Граду у коме је у готово мистичном смислу и створено пре више од две деценије.

Аутор је редовни професор Филозофског факулета у Београду и управник Центра за кипарске студије.

Пешчаник.нет, 06.04.2019.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*