Vlada Stanković: Čulo se do Stambola (Istanbul or bust!)

0

U nedelju 31. marta, preko 84 odsto birača u Turskoj je izašlo na formalno samo lokalne izborne, a neformalno na referendum o vlasti naizgled svemoćnog predsednika Turske Redžepa Tajipa Erdogana. Takav je bio i njegov predizborni nastup: zasenjujući i potiskujući kandidate za mesta gradonačelnika najvažnijih gradova, Erdogan je lokalne izbore povezao neposredno sa sobom, sa posebnim naglaskom na jedan grad – Istanbul. „Ko vlada Istanbulom, vlada čitavom Turskom“ bio je njegov izborni poklič, što je primer dobro poznatog političkog redukcionizma političara sa autokratskim tendencijama, sigurnih da će taj jedan, centralni cilj na izborima nesumnjivo dobiti. Ali građani Istanbula su imali drugačije ideje.

Politički ciklus od četvrt veka vlasti partije Redžepa Tajipa Erdogana i njenih islamističkih prethodnika u Ankari i Istanbulu okončan je ovim izborima 31. marta. Uporna, racionalno teško objašnjiva politička centralnost Istanbula za široki region jugoistočne Evrope, istočnog Mediterana i Bliskog istoka dobila je, međutim, još jednu potvrdu upravo ovim izborima i njihovim posledicama.

Grad koji slovenski narodi zovu Carigradom – od grčkog opisnog naziva za prestonicu Rimskog carstva na istoku „carujući grad“ – početak svoje neprekinute političke centralnosti duguje caru Konstantinu Velikom. Gradić Vizantion, na trouglastom rtu sa koga se pogled pruža na Mramorno more, zaliv Zlatni rog i moreuz Bosfor, postao je obnovom Konstantina Velikog Novi Rim, prva hrišćanska prestonica, svečano ritualno osvećena 11. maja 330. godine. Od samog početka nazivan nezvanično Konstantinov Grad – Konstantinopolis – Novi Rim je imao posebno mesto kao prestonica Vizantijskog i Osmanskog carstva, ali je poslednjih gotovo sto godina, od kada ovaj grad nema status prestonice, pokazalo da njegov značaj daleko nadmašuje oficijelnu, činovničku političku realnost.

Sve do današnjih dana u Grčkoj se Istanbul naziva Konstantinopolis, najčešće u svom skraćenom obliku: Poli, jednostavno samo Grad. Premoć Carigrada, kao i nenadmašno bogatstvo vizantijske prestonice su bili takvi da ni na jedan drugi grad nije moglo da se pomisli kada se kaže Grad. Stanovnici i srednjovekovnog Carigrada i, od 1453. turskog Istanbula, na grčkom se nazivaju jednostavno Građani, stanovnici Grada. Kao jedan od Građana, Redžep Tajip Erdogan je čitavu svoju političku karijeru povezao upravo sa svojim rodnim gradom.

U ekonomski tmurnim a politički bezizglednim godinama poslednje decenije 20. veka u Turskoj, Građanin Erdogan je 1994. godine postao gradonačelnik Istanbula, kao prvi otvoreno islamistički političar od nacionalnog značaja. Svoj pravi politički uspon i slavu izvan granica Turske Erdogan je doživeo četiri godine kasnije, kada je zbog javno izraženih religioznih pogleda u odnosu na tada važeći striktno republikanski, kemalski društveni poredak, smenjen sa mesta gradonačelnika, provevši četiri meseca u zatvoru. Status političkog mučenika doneo je Erdoganu ugled i slavu, nezapamćenu u Turskoj od vremena utemeljitelja turske Republike Mustafe Kemala Ataturka. Ali stvarni politički legitimitet Erdogan je dobio pre svega osudama njegovog pritvaranja iz Evrope – a među onima koji su ga posetili u zatvoru izdvajao se gradonačelnik Atine Dimitris Avramopulos, kasniji ministar spoljnih poslova Grčke a sadašnji Komesar Evropske unije za pitanja migracija. To istanbulsko mučeništvo stajalo je u centru političkog uspona Redžepa Tajipa Erdogana.

„Nikad Istanbul neće ponovo biti Konstantinopolis“, uzvikivao je Erdogan na mnogima od preko 100 mitinga u preko 50 gradova tokom predizborne kampanje, svesno raspirujući iracionalni strah od „povratka Carigrada“ u hrišćanske ruke. U trenucima kada su turski ratni avioni presretali helikopter kojim se vozio grčki premijer Aleksis Cipras, a Turska pokušavala da onemogući početak eksploatacije prirodnog gasa iz voda Republike Kipar, Erdogan je pokušao da na svaki način predstavi lokalne izbore kao sudbinsko pitanje opstanka Republike i nacije. Sam datum održavanja izbora, 31. mart, neposredno je prethodio 1. aprilu, kada je 1955. godine počela borba kiparskih Grka protiv britanske kolonijalne vlasti, koja je iskorišćena, uz blagonaklon pogled Britanije i ostalih sila, za teror, oduzimanje imovine i progon oko 200 hiljada Grka iz Istanbula. Čitavi kvartovi Grada su tada opustošeni, a umesto Grka koji su u njemu živeli vekovima, dovedeni su naseljenici uglavnom iz najsiromašnijih krajeva istočne Anatolije. Međutim, ni brojno beznačajno prisustvo Grka u Gradu danas nije sprečilo Erdoganove predizborne pokliče protiv njih.

Nasuprot njegovoj retorici, u kojoj se stvarni kandidat za gradonačelnika Grada, visoki državni i partijski funkcioner Binali Jildirim potpuno izgubio, na izborima u Istanbulu je stajao protivkandidat Ekrem Imamoglu, gotovo nestvarno smiren, tih i pribran predsednik jedne od istanbulskih opština, čija je kampanja odisala staromodnim ličnim kontaktom sa biračima, uz jaku platformu na društvenim mrežama. Na gromoglasne proglase turskog predsednika, na pođednako upadljivu građevinsku i ekonomsku devastaciju Istanbula u kome je u poslednjoj deceniji niklo gotovo 80 poslovnih nebodera, Imamoglu je odgovorio slikom mirnog, veoma pobožnog činovnika i na zaprepašćenje mnogih pobedio u gradu čija je sama srž, od njegovih početaka, politička megalomanija. Iako je Erdoganova partija uložila prigovore koji su doveli do odlaganja konačnog proglašenja pobednika zbog ponovnog prebrojavanja glasova u 21 od 29 istanbulskih opština, izborni rezultati su snažan udarac autoritetu turskog predsednika. Poverenje u njegovu političku svemoć nestalo je upravo u Gradu u kome je u gotovo mističnom smislu i stvoreno pre više od dve decenije.

Autor je redovni profesor Filozofskog fakuleta u Beogradu i upravnik Centra za kiparske studije.

Peščanik.net, 06.04.2019.

POSTAVI ODGOVOR

*