Владан Радовановић: Није свака иновација уметност

0

БЕЗМАЛО 65 година вишемедијски уметник Владан Радовановић (1932) ствара на подручјима музике, сликарства, књижевности, нових медија и вишемедијске синтезе. Разговор о његовој синтезијској уметности, уз пројекцију радова, испунио је минулог уторка салу у Студентском културном центру, а чак три дела овог аутора нашла су се у поставци “Секвенце”, којом је отворен реновирани Музеј савремене уметности.

На Музичкој академији у Београду Радовановић је дипломирао композицију, а награђиван је пођеднако за своја остварења из области музике (Октобарска награда, признање за електронску музику у Буржу, “Ђанфранко Зафрани” на При Италија, Прва награда на Међународној трибини композитора, “Стеван Мокрањац”…), књижевности (“Нолитова” награда) и визуелне уметности (прва награда за видео у Сао Паулу, награда Града Београда за ликовну уметност, признања “Иван Табаковић” и “Мића Поповић”). Основао је и водио Електронски студио Радио Београда, био је професор по позиву на докторским студијама при Универзитету уметности, чији је почасни доктор, а исту почаст указао му је и Универзитет у Kоламбусу (Охајо, САД)….

* Своју општу поетику уметности сте почели да стварате 1953, у време када је још на снази социјалистички реализам, а тек се помаља социјалистички модернизам. Kако у таквом окружењу, без много информација о дешавањима у свету, долазите до нечег што ће касније постати прототип за читаве правце у нашој уметности?

– Kолико год је тешко у то поверовати, идеје за све области у којима сам тада почео да истражујем и стварам потекле су из мене самог. За неке нисам ни знао да су у свету већ предложене, на пример тактилизам (1956), а неке су у то исто време настајале, на пример чињења и минимална музика (1955). Међутим, пројектизам (1955), у погледу степена менталности, претходи Флинтовом концепт-арту шест, а концептуалној уметности десетак година.

* Једно од раних дела насталих у оквиру поетике синтезијске уметности – “Тактизон-покрет-звук”, представили сте на првој изложби Медијале. Шта га је спајало, односно одвајало од радова осталих чланова ове групе?

– Синтеза је спајала наше поетике, а раздвајала их је разлика у ономе шта је синтеза обухватала. Синтеза Медијале односила се на визуелне уметности: сликарство, цртеж, вајарство, фотографију и архитектуру. Ја сам се залагао за синтезу готово свих уметности: сликарства, фотографије, музике (вокално-инструменталне и електронске), књижевности, тактилизма, игре, кинетике (опажено кретање) и кинестетике (доживљено кретање).

* Синтезијска уметност припада вишемедијској уметности, чију сте теорију засновали и предавали. Kако ту своју личну поетику сагледавате у оквиру опште теорије?

АВАНГАРДА, ТЕОРИЈА, ИСТРАЖИВАЊАНЕЗАВИСНО од авангардних збивања у свету, Радовановић је истраживао у сличним смеровима: воковизуел и пројектизам, тактилизам, полимедиј и радове с телом, музику за траку, електронску музику, компјутерску музику, компјутерску графику. Написао је више од 250 теоријских текстова о музици и новим тенденцијама у музици, објавио 11 књига, две мапе, шест партитура, четири ауторске плоче, две касете, пет ауторских компакт-дискова.
– Вишемедијска уметност обухвата уметности у којима су заступљена два и више медија, што делују на различита чула, при чему је уодношавање медија остварено у опсегу од пуке истовремености до крајњег детерминизма, у виду објекта, инсталације и секвенцијелности са извођачима или без њих. У те уметности улазе: позориште, воковизуел, балет, опера, гезамткунстверк, филм, видео, перформанс, микстмедиј, мултимедиј, интермедиј, синтезијска уметност. Синтезијска уметност поседује нека заједничка обележја са свим вишемедијским уметностима, али и извесна која је чине особеном. Њена дифферентиа специфица обухвата следећа својства: у уодношавању медија влада детерминизам; користе се и неелектронски и електронски медији; медији су по важности изједначени; заступљен је синергијски принцип деловања целине која је више од збира њених делова; методе уодношавања су синестезија, интуитивна аналогија и научна кореспондентност; стварање из једног духовног центра.

* Сматрате да треба стремити стварању синтезијског дела из једног духовног центра. Шта то значи?

– Значи да једна стваралачка свест треба да осмисли и оствари све вишемедијске односе и збивања у делу. Разлог за ову препоруку не лежи у истицању индивидуалности него у постизању потпуне саобразности у обликовању свих медија и веће конзистентности целине вишемедијског дела.

* Kажете да је синтезијска уметност нека врста враћања магијском ритуалу који је дисфункционалан, али да су неки ожиљци остали. Kоји?

– Остало је сећање на синкретизам као истовремено коришћење речи, певања, покрета, симболичких предмета. Задржао се и утврђени ред обављања обреда у смислу редоследа извођења сегмената у вишемедијским делима. И сам церемонијал, као скуп обичаја којих се придржава у свечаним приликама, препознаје се у свечаности извођења вишемедијског остварења. Наравно, стваралац савременог вишемедијског дела магијски не потчињава својој вољи тајанствене сила природе, духове и демоне.

* Kолико је савремена технологија обогатила спектар уметничког изражавања?

– Веома га је обогатила. Поред увођења нових звукова и начина њиховог контролисања и опросторења у електроакустичкој музици, нових својстава слике и начина њиховог контролисања и опросторења у 3Д анимацији и холографији, третирања покрета у виртуалној реалности у опсегу од 360 степени – унапређено је и централизовање структурисања дела. Сви операционални нивои “уденути” су у један “радни сто” који пружа непосредан вишечулни надзор над реализацијом и стваралачку повратну спрегу.

* У поплави иновација у уметности дошли смо до тачке када се чини да све може бити уметност. Да ли је баш тако?

– Што се мене тиче – није. На основу мога доживљаја уметности, размишљања о њој и њеног дефинисања, концептуална уметност, затим перформанс у којем се жели остварити неперцептибилно преношење мисаоне енергије, као и радови политичке уметности – нису уметност. Међутим, такви опречни ставови – када неко тврди како све може бити уметност, а неко други да не може бити – могућни су у уметности стога што се о њој не може установити истина у смислу адекватности мишљења и објекта, него постоји само однос између (оствареног) објекта и његовог доживљаја (мишљења и осећања) појединачних индивидуа. А ти субјективни доживљаји и судови међусобно се могу разликовати без прилике да се докаже ко је објективно у праву.

 

 

Интермагазин

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*