Владан Ракановић: АМФИЛОХИЈЕ У ОВЧИЈИМ РАЉАМА

0

Традиционално православни хришћанин, чак и онај номинални који није црквен, сем за Славу, Божић или који другу велики празник, о Цркви као телу Христовом, има мишљење које је углавном везано за цркву као земаљску институцију. Онај небески, и дубокосмислени карактер Цркве, као тела Христовог, ипак је прилично магловит и тек разумљив само школованим и онима чистога срца. Има ли их?

Тај земаљски и свима јасан карактер цркве, огледа се највише у њеним представницима. Како оним на највишем, тако и на најнижем рангу. Од црквењака, појаца, хориста, до архипастира, сви су под будним оком крви жедних оваца. Није то нешто што је природна карактеристика овце, али причу о вуковима у јагњећој кожи знамо.

Попови који једу сланину на Велики Петак, педери у мантијама, и садисткиње у манастирима, одавно су позната прича сваком ко је иоле загребао мало више од Верујем и Оче Наш. Количина смећа која се тада прогута, доводи до сазнања да на свету за хришћанина правац који је Христос на Гори проповедао о блаженствима, једини је начин да остане нормалан, ако је већ заронио у смеће.

Православље није римокатоличанство, па да папа буде Свети Петар на Земљи, али можда мало ипак треба да се препише од западне варијанте служења Господу. Наше владике, често посматрамо као другаре, екипу са фејса, или комшије, које изгледа служе да би се о њима причало иза леђа.

Нисам сигуран колико је то српски рецепт, и да ли наша православна браћа из Грчке, Русије и са осталих меридијана, имају такав однос према својим поглаварима, али да останемо у нашем дворишту.

Једна од највидљивијих и најгласнијих глава наше цркве, свакако је и Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски Амфилохије.

Прва сазнања која сам имао о њему су заснована пре свега, не на његовим јавним појављивањима, већ на основу његовог плодног писаног рада, углавном из 70-тих и 80-тих година прошлог века, као и по чувењу четверца Аве Јустина (бивши епископ Артемије, Његово Високопреосвештенство Амфилохије, Њихова Преосвештенства Иринеј и Атанасије). Сви су они постали на неки начин стубови СПЦ кроз бурне 90-те, када се и СПЦ издигла из вишедеценијске магле, којом ју је покривала бивша власт. Да ли лична природа или промисао, тек тројица су постали трн у оку, од којих је један и извађен, док је само Његово Преосвештенство Иринеј (Бачки) успео да се не без проблема, али ипак сигурно одржи на чувеном броду са Генисаретског језера.

Фејсбучење и уопште интернет неке је ствари и сувише отворио. Не попут Пандорине кутије, али није далеко. Преко друштвених мрежа, почели су први абери о нашим епископима, од којих је највише на удару у прво време био Његово Преосвештенство Атанасије, да би последњих десет година примат свакако имао Његово Високопреосвештенство Амфилохије.

Да се прљав веш баца из куће, показало је и то што је прва која је о Његовом Високопреосвештенству Амфилохију проговорила лоше, била његова бивша снаја Миља. Ђак генерације Богословије и једна од ведета модерне српске мисли, постала је проклета и цензурисана, да би на типичан српски начин, инатом, не само оплела по Радовићима, већ и из православља прешла у англиканизам.

Убрзо након тога прошириле су се годинама приче о епископовим ратним благословима, антиевропским, антинатовским,  антицрногорским, антипедерским, антирежимским и свим другим замисливим „анти“ ставовима, којима је лупао шамар не само онима на које су се његове речи односиле већ и на васцели српски род који је изгледа преко ноћи постао увредљив и више евроцентрисан од Немаца или Француза.

Надимак којим су га прозвали сопствени ђакони и свештеници, постао је шифра за вести из црквеног подземља црногорско-приморске епархије, а његово име извргао руглу и на један перфидан начин рушило му углед међу у и онако вери ослабљеном Српству.

За разлику од неких других епископа који су у својим Божићним или Васкршњим посланицама углавном били на нивоу школског православља, указујући на све оне ванвременске вредности и грешке, које су заједничке човечанству још од Адама па до сада, Његово Високопреосвештенство је био и те како савремен и конкретно прозивао, можда не именима, али недвосмислено, сваког за кога је сматрао да води народ, а самим тим и Цркву у пропаст.

Иако је историја учитељица живота, свакако случај није био да се на месту на ком је сада, пре њега налазио један од луча православља у Срба. Сличне је проблеме имао, али су те проблеме изазивали углавном отворени непријатељи, док данас…

Реч је наравно о Светом Петру Цетињском.

Свети Петар је имао непријатеље са свих страна, од којих је највећи био Махмут Паша Бушатлија. Но ни Аустријанци и Руси нису увек били благонаклони према њему. Махмут Паша је вечито несложним Србима у Црној Гори, убацивао увек што новцем, што страхом, оружје којим је ударо и по Светом Петру Цетињском и по Српству. За разлику од Његовог Високопреосвештенства Амфилохија, Свети Петар је имао не само духовну, већ и извршну власт, којом  је секао не само језиком као наш савременик, већ и мачем када је интерес српске државе у Црној Гори био такав.

Да ли Његово Високопреосвештенство Амфилохије, зна ко је његов Махмут Паша Бушатлија, да ли зна где су његови Мартинићи и да без Мартинића не би било ни Круса? Ове две велике победе Срба над Турцима крајем 18. века нису значајне само у војном смислу, већ више у националном, када се српски корпус у Црној Гори коначно оформио, и кад су укинуте племенске и све друге разилке међу Србима из Брда, Пипера, Бјелопавлића, Црне Горе.

Да би Његово Високопреосвештенство победило данас и у Мартиниће и у Крусе, није му потребна власт какву је имао Свети Петар Цетињски, нити џебана. Само да пронађе свог Бушатлију и сасече га. Ни они који га подржавају нису сигурни да ли је тај Бушатлија био Слоба, Мило, Шиптари, педери, НАТО,  Артемије, нарко босови или ко други кога је црногорско-приморски владика докачио у последњим деценијама.

Уосталом Свети Петар Цетињски је завађену браћу у Црној Гори лечио овим речима: „Ја с великом жалошћу и са сузама видим, да сви ваши непријатељи и сви ђаволи од свијета не би вам могли, толико зла, толико штете ни срамоте учинити, колико ви сами себи чините. А шта је фајда жалит и плакат, кад више љубите зло, него ли добро, и срамоту него ли поштење и кад не слушате, што ве ја учим и савјетујем и што ве молим и заклињам.“

Тако и сада. Да почистимо у свом дворишту па нам неће никакав Бушатлија моћ сјећи ни језике, ни главе на раменима.

Владан Ракановић

ПАТРИОТ

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*